kolumne/27.12.2016.

Izgubljena magija novogodišnjih čestitiki

  • Privatna arhiva, sken
  • Privatna arhiva, sken
Autor fotografije:

Piše: Mihailo Medenica

Ne pamtim kada sam primio ili poslao novogodišnju čestitku, a živo pamtim one divne Nove godine nezamislive bez njih...
Zaista, gde je nestala ta magija, te sitnice koje su činile savršenstvo, ta čarolija koju smo otresli s dlanova ko pepeo cigarete a zapravo je bila zvezdana prašina...
Bože, kako je to bio divan ritual: mama bi brata i mene natrontala kao da polazimo tragom Jetija, otac bi večito gunđao kako nam valja požuriti, a ja bih kao najmlađi grozničavo stiskao u džepu spisak čitave familije, kumova, prijatelja, znanih i meni neznanih ljudi kojima je valjalo poslati čestitku.
Tabanali bi potom, čini mi se kilometrima, a zapravo je sve bilo na koji minut od kuće, pred nekadašnjom robnom kućom "Beograd" prekoputa "Fontane", na trotoaru krcatim sklepanim drvenim tezgama s kojih se prevalivala novogodišnja magija...
I onda polako, korak po korak za ocem, po spisku, kakva čestitka kome basta i priliči nebrojeno puta razbrajajući da nismo koga izostavili?
Potom doma, u toplinu majčinog osmeha i udarničkog lopatanja onih mučenika u toplani zbog kojih je stan ličio na saunu, nazdravlje im bilo, pa kad se raskravimo jednako bratu, jednako meni i- piši!
Brat je kao stariji, razume se, bio zadužen za najblžu familiju i kumove, moje je bilo da otpišem onim "manje" važnima, jer pročitati moj rukopis bilo je ravno Šampolionovom čudu, no...

Nije tu ni bilo toliko reči o lepoti rukopisa, ko je pa mario za to, važni su bili ti blagosloveni momenti u kojima bismo nas dvojica pisali jureći, prestižući jedan drugog i zaostajući jedan za drgim, dok je mama ispisivala adrese primaoca na kovertama...
Očevo je bilo da nadgleda i pazi da nismo koga za spiska zametnuli, poslaže čestitke na koverte, kao kakav mali ritual pre nego što ih ubaci unutra i polepi, a potom spakuje u akten-tašnu i sutra, na putu ka poslu svrati u poštu i...
Koliko bih samo puta dnevno strčao do sandučeta da proverim da li je stgla koja, i vazda je bila po neka, neretko i po nekoliko iako sam malo pre toga silazio i otvarao tu malu limenu šrkinju blaga...
Istim smo ljudima slali i od istih ljudi dobijali čestitke, bez izuzetka!
Desetine komada!
Najpre bi ih roditelji pročitali, a onda bismo ih brat i ja poslagali na pod i većali koja je najlepša?!
Bože, kako zanemarljivo veliki i divni trenuci, nestali jednako u trenutku, ne mogu se ni setiti kad, jednostavno- isčezli su poput dinosaurusa čini mi se?!
Kako je danas hladno dobiti sms poruku sa nekakvom rimovanom "čestitkom" što svako svakome šalje, ili ne dobiti ni toliko?!

Kako je tužno ne znati više ništa o tim ljudima zbog kojih smo po mrazu, s toliko posvećeništva išli tako "daleko" po taj patinasti karton s likom Deda Mraza najčešće, ili kakvog zimskog pejzaža..?
Šta učinismo tako maloj- velikoj stvari?!
Ima li više magije u bilo čemu i iskrene radosti, osim restlova sećanja na nju i pokušaja da se radujemo ne znajući zapravo zbog čega?!
Neko je rekao: "Savršenstvo čine sitnce, ali savršenstvo nije sitnica", i čini mi se da nema veće istine od toga!
U ovom slučaju od tih belih koverata s markicama iz daleka i nekim divno naivnim motivima na čestitkama, krasnopisom, il nemušto napisanim, nebitno!
Šta bih dao da provirim u poštansko sanduče i ugledam...ali znam, u tom trenutku zazvoniće mobilni i stići će jedna od onih poruka na koju ću kurtoazno odgovoriti, uglavnom i ne znajući kome odgovaram..?
Ne pamtim kada sam primio ili poslao novogodišnju čestitku, a živo pamtim one divne Nove godine nezamislive bez njih...

Pročitajte još:

Mihailo Medenica: Nindža iz bioskopa Fontana

POVEZANE VESTI
IZABRANE KOLUMNE

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.