Kratka priča o Marku Tomašu

Piše: Ljubica R. Kubura / Foto: Milena Goševski

Za pesnika Marka Tomaša čula sam sasvim slučajno u toku jednog popodnevnog razgovora. Nakon što sam ispila neko gorko kuvano vino, odmah sam se zaputila u knjižaru kako bih kupila njegovu zbirku. „Varanje smrti“. Svideo mi se naslov.

Ima neke posebne lepote u reči praskozorje. Mnogo praskozorja luta pesmama Marka Tomaša. Kao da sedi u mraku sopstvene prirode, trese pikavac cigarete u pepeljaru i čeka svanuće. Nikada nisam pisala osvrte i analize, nisam dovoljno stručna, a i dosadne su mi te forme. Samo kao čitalac uzvikujem, nemojte propustiti poeziju ovog čoveka!

Gledala sam jedan intervju sa njim u kojem je objasnio kako je želeo da postane pesnik, kako ne bi morao puno da radi, ali se prevario jer se sada neprekidno bori za egzistencijalni minimum. Ne želim da kažem da je Marko Tomaš veliki pesnik, ne usuđujem se, to bi onda značilo da sam ja veliki stručnjak. Ali, ne mogu da se ne zapitam da li ćemo zaista svakog pisca ceniti tek nakon njegove smrti? I da ćemo svim umetnicima dopustiti da umiru svakodnevno, dok ih tek nakon konačnog upokojenja ne bismo proglasili besmrtnima.

Svakog dana pročitam poneki njegov stih dragom prijatelju. „Mnogo je mračan“, kaže mi. To bi se moglo reći i za Disa i za Bodlera, pa čini li ih to manje vrednim? Nikada nisam razumela zašto nekog umetnika, a naročito pesnika karakterišu kao „mračnog“, sa prizvucima neobjašnjivog straha u glasu. Kao da se uplaše, da će ih pojesti taj tmurni pogled na svet. A zar Andrić nije davno rekao da „lepša duša dublje jeca“. Pa i Dostojevski je govorio: “Patnja i bol nedeljivi su od široke svesti i dubokog srca“. Krijem se iza velikih pisaca, kako bih snagom njihovog autoriteta potkrepila sopstvena stanovišta. Oprostite na tome.

Marko Tomaš se u svojim pesmama ženama obraća imenom. Ali ih ponekad voli samo kao da su ništa više od predmeta žudnje koji prestaje kada i potreba za porokom. A ponekad ih voli, tako da uspeva ljubavlju da prevari i sopstveni strah od smrti. Nije njegova poezija samo ljubavna, ne odustajte. Bar ne još. Čula sam i da je potpisao neku Deklaraciju o zajedničkom jeziku. Rođen je u Ljubljani, živeo svuda po malo, da bi se sada nastanio u Mostaru. Poezija M.T. inspirisala me je toliko, da sam zaboravila na tu deklaraciju koju je potpisao. Tu se ne slažemo. Ali, to sad i nije važno.

Pesmu „Kada se vratim iz rata“, pročitala sam bezbroj puta. Čak nauštrb nekih novih koje još nisam.

„Kada se vratim iz rata ubit ću sve koji su te zaveli

dok me nije bilo,

ubit ću ih pred očima najmilijih onako kako su oni mene ubili

uvlačeći se među tvoja bedra.

Imam problem sa pisanjem. Crvi. Vatra. Sakatost. Ipak, najviše crvi.

Žao mi je drveta koje smo jučer srušili. Voliš li me mačkice?

Danas pada kiša….“.

Danas je čini mi se aktuelan neki drugi rat. Sa vremenom bez ideala, sa vremenom u kojem se urušavaju sve vrednosti, vremenom u kojem nemamo vremena ni za koga osim za sebe. Svakodnevno smo u rovu, samo toga nismo svesni. Ili jesmo, ali negiramo. I eto, u tom vremenu, pokušajte sa Markom Tomašem. Jer je njegov „mrak“ praskozorje, samo ako ste pametni.

INTERVJU SA MARKOM TOMAŠEM MOŽETE PROČITATI OVDE