kolumne/18.09.2019.

Minut ćutanja za rđavog košarkaša

  • Sanja Vučetić
Autor fotografije:

Piše: Ljubica R. Kubura



Ovo nije priča o Saši Đorđeviću, ali ima malo veze s njim. Ali, da počnem priču od početka.

Moj tata je kao srednjoškolac igrao košarku u legendarnom užičkom košarkaškom klubu Sloboda. Dres Crvene zvezde obukao je 1971. godine. Bila je to generacija Moke Slavnića, Ljubodraga Simonovića, Dragana Kapičića... Stalno nam je pričao da je bio „vrlo rđav košarkaš“, ali da je mnogo vežbao. Svi igrači bi otišli kući, a on bi trenirao do iznemoglosti u sportskoj sali.

Legenda kaže i da se jednom pre izlaska na teren sapleo o nogavicu trenerke. Voleo je da neguje taj ugled smotanog pesnika, iako smo svi nekako znali da je nemoguće igrati za prvi tim Zvezde tada, pa makar i u rezervi, a da talenta nije bilo. Međutim, on je košarkaško umeće uporno negirao. Onog dana kada je napustio zemaljski život, pred jednu košarkašku utakmicu Zvezde, zamolili su navijače za minut ćutanja. Bio je to minut ćutanja za rđavog košarkaša.

U jednom trenutku, trenersku poziciju u Crvenoj zvezdi preuzima čuveni Bratislav Bata Đorđević, otac Saše Đorđevića. Ostaje nejasno, da li je tata završio sa karijerom u klubu nakon Batinog dolaska, ili ga je jednostavno slabo ubacivao u igru. Uglavnom, kada je počeo da piše za tadašnji čuveni sportski magazin Tempo, objavio je jedan oštar tekst na račun tada aktuelnog trenera KK Crvena zvezda.

Priča se da je Bata tokom ručka prelistavao „Tempo“ i u trenutku kada je naišao na sporni tekst, kašika mu je pala u supu koja se potom prosula po stolu. Kada je Saša Đorđević već neko značajno vreme igrao za reprezentaciju, a prilikom prenosa jedne od utakmica, tata je samo promrljao nekoliko srditih reči na račun njegovog oca. Iako je uvek znao da ne želi da košarka bude njegova sudbina, želeo je da sam odlučuje o svojoj sudbini.

Prošlo je još mnogo jeseni i leta od tada. Onaj mladić koji je neumorno bacao loptu u obruč koša stare sportske sale, sada je ležao u bolnici i čitao novine. Onog dana kada su te iste novine objavile da je bolestan i da mu treba pomoć, došli smo u posetu bez njih. Sve smo radili da sakrijemo te užasne naslove od tate. Bila sam dosta zabrinuta tih dana, znala sam da bi ga natpisi puni naslućivanja lošeg ishoda, dosta pogodili.

Jednog jutra, nakon nekoliko neprospavanih noći, zazvonio mi je telefon. Neki odlučan muški glas, kaže, hteo bi da pomogne. Predstavio se- Bata Đorđević.

„Trenirao sam tvog tatu u Zvezdi“, rekao je i pitao da se sastanemo u jednom kafiću blizu Hrama Svetog Save. Tada mi je osim sopstvene pomoći, ponudio i organizaciju raznih sportskih događaja, kako bi se tati pomoglo u lečenju. Bio je pun ideja i entuzijazma. Nikada neću zaboraviti, koliko mi je to tada značilo.

Svojim stamenim karakterom i očiglednom nepokolebljivošću, udahnuo je tada svima nama mnogo snage koja nam je bila potrebna da bi tata živeo. I jeste poživeo posle toga.

Kada je saznao za Batin gest bio je neverovatno potresen. Verovatno se setio sebe tih dana i toga šta mu je bilo važno. Puni snage i mladosti, trošimo se na periferna pitanja sujete.

I kao što sam rekla na početku, ova priča nema ama baš nikakve veze sa Sašom Đorđevićem. Ili možda ima pomalo veze sa njim.


KOLUMNE LJUBICE R. KUBURE MOŽETE PROČITATI OVDE
____________________________________________________________________________________________________________________

SVE KOLUMNE NA KALEIDOSKOP MEDIA MOŽETE PROČITATI OVDE

POVEZANE VESTI
IZABRANE KOLUMNE

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box