Piše: Ljubica Kubura / Cover foto: SANU
Savremeni ženski književni glasovi, da budemo sasvim direktni, na temu ženskih prava i pozicija u kulturi, govore najčešće iz ugla ideologije kojoj se ulaguju. Stvaraoci čiji unapred utvrđeni stavovi ne podležu preispitivanjima, svrstavaju se u tabore agresivnih promotera ženskih prava, ili stroge branioce tzv. patrijarhata, svako sa istim ciljem- dodvoravanja određenoj publici i skupinama koje presuđuju o umetničkom kvalitetu.
Kako bismo pratili nit pravičnosti do kraja, moramo da primetimo i da je danas, na najprostranijoj svetskoj pozornici, žensko opredeljenje dominantno feminističko. Ipak, u našoj zemlji „spisateljice“ koje su sebe utvrdile na pozicijama nacionalno osnaženih i osvešćenih žena, retko spominju ženski položaj i ostvarena prava, kako takođe ne bi narušile poželjni obrazac mišljenja grupe kojoj se priklanjaju i koja naposletku kupuje njihove knjige i plaća njihove nastupe.
Izučavajući stavove Isidore Sekulić, koja se upokojila davne 1958. godine, uviđamo da je ova vrsna književnica, prevodilac, kritičar, putopisac, esejista- svoj stav i angažovanje čitav život korigovala i preispitivala, što je i odlika svakog učenog i mislećeg čoveka koji utišava svoju sujetu i ambiciju zbog želje za donošenjem što pravičnijeg suda- „sačuvana od ograničenja u koje mora ući svako mišljenje“.
Isidora Sekulić je bila članica feminističkih udruženja- Društva za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava (Ženski pokret), Srpskog narodnog ženskog saveza, a potom i Narodnog ženskog saveza SHS. Bila je članica „Udruženja univerzitetski obrazovanih žena” od njegovog osnivanja 1927, a nakon završetka Drugog svetskog rata, birana je u Glavni odbor Antifašističkog fronta žena Srbije.
Kako se ne bismo izgubili u strogoj faktografiji, ali kako bi se opet pokušala steći celovita slika, navešćemo odmah i njeno direktno obraćanje srpskoj ženi iz 1912. godine u kojem je poziva:
„Razmrskaj pesnicom i muški razmrskaj šablon toga praznog i grešno lažnog života, i nemoj spavati kad nije vreme odmoru, i nemoj se maziti kad ti se u znaku smrti i satiranja rađaju deca; nemoj da natovariš na sebe greh neispunjene dužnosti, nemoj da u okršaju budeš van okršaja, i beži od sramote da budeš živ nadgrobni spomenik na lešini svoga naroda“.
U „Pismima iz Norveške“, I. Sekulić nakon susreta sa životom i položajem norveških žena zapaža da je norveška žena „možda od svih žena najviše slobodna, najviše žena-radnik i žena-čovek“. Najzrelija u svojoj slobodi, i koliko je to mogućno, najozbiljnija u svome čoveštvu:
„I kad je čovek došao iz zemlje u kojoj živi još užas i utvara krvavog rata- o Bože, teško je ne kazati neka bar malo tiše viču feministkinje: iste nagrade i ista prava, jer su dužnosti i dela ista... A inače, bilo i ostalo, i ostaće: muškarac je na najtežim radovima i dužnostima glavni, a po praksi isključivi radnik. Rudnici, ratovi, bombarderi, kad bi od žena zavisili, umrli bi galopirajući. Kamo sreće da može da bude ovo poslednje“.
Nakon neuspeha u pokušaju realizacije šireg angažmana koji podrazumeva stvaranje većeg i brojnijeg fronta žena u ostvarivanju njihovog boljeg položaja, I. Sekulić odustaje od svoje borbe sa vetrenjačama lenjosti i ignorancije. Njena borba od tada postaje isključivo umna i ne podleže formalizaciji u strogom smislu reči. Sekulić je u svom opstanku na književnoj sceni tako malo naklonjenoj ženskim glasovima, uz sve vihore i oluje koji su je potresali i nastojali da je slome kao nežnu slamku, dokazala svoju vrednost uprkos neizbežnosti surove ženske sudbine, jer „svet je tragičan, ali se služiti mora“.
Jovan Dučić, koga je sestra Jovana Skerlića i supruga Vladimira Ćorovića, omrzla zbog ispričanog prostačkog vica i usputne psovke, pisao je o Isidori Sekulić prepun neskrivenog divljenja onom muškom u njoj, baš kao da se ipak nije složio sa stavom Virdžinije Vulf da vrhunska umetnost mora biti androgena. Dučić govori da je Isidora Sekulić „prva naša žena koja je imala književnog talenta“. Koreći književne kritičare, Dučić je rekao za I. Sekulić da ona, pišući o skandinavskim, ruskim, i ostalim piscima „nije sudila pisce nego ideje svojim ukusom za generalizaciju koji nije ženski“.
Jovan Skerlić nije mogao da prihvati novi, introvertni, krajnje individualni pogled na svet Sekulićeve koji se razlikovao od retkih ženskih književnih glasova tih godina. Ona je za njega bila žena pisac koja se nije pridržavala propisanog. Iz istog razloga je i Dučić rekao da „Saputnici“ nisu ženska knjiga. „Ni trunke plačljivosti nema u „Saputnicima“ nad sopstvenom nesrećnom sudbinom, ni ljubavnih zanosa, već samo bolna introspekcija“.
A. Gustav Matoš, hrvatski pesnik i esejista koji se često pominje u kontekstu mnogobrojnih pripovesti o životu I. Sekulić, poredio je njen rad sa „njenim brojnim bezimenim prethodnicama koje su vekovima ćutale, u dnu sobe, u predahu između poljskih radova, neprimećene i nevažne i koje su tankom iglom probijale pukotine na tvrdom oklopu tradicionalnog opovrgavanja“.
Najlepše o Isidori Sekulić govorio je ipak Miloš Crnjanski i najnežnije je sa njom razgovarao u „anketi“ koju je objavilo Vreme 1932. godine pod naslovom „Gde živi najsrećnija žena Jugoslavije“. Crnjanski je upravo rekao da „o ženi, ako ne u ime žene, niko u nas ne može govoriti sa toliko prava i tako pozvan, kao gospođa Isidora Sekulić“.
„Otmena i kao i svi otmeni, napaćena i usamljena, ona ima za sobom jedno veliko iskustvo žena i ženske duše. U tišini i manijačkoj čistoti svojih soba, svojim osmehom firentinske lepote, ona je ipak otvoreno i bez uvijanja govorila o onom što je smatrala da je trebalo ženama reći. Da nikakva ni najviša zemaljska umnost i mudrost ne daju sreću, nego samo toplota ženskog srca. Da nikakve feminističke slobode ne mogu ženi pomoći, već samo duboka trpeljivost u porodici i dobrota“.
„Mislite li gospođo da je porodica u opasnosti pri rešavanju pitanja ženske slobode“, pitao je Crnjanski. I.S. odgovara: „To ne, ali se prvo sa feminističkim naporima identifikovalo bilo: zbrisati kuću, tiraniju domazluka, i porodice, a ja mislim da bih, kao i svaka žena, mogla biti srećna samo u porodici. Feminizmom se nekad smatrala borba žena da se oslobode od isključive privezanosti za lonac, metlu, korito, kolevku. Istrajnost žena u toj borbi, izazvala je prvo neko društveno strujanje, pa ljuljanje, pa najzad na preuređenje. Žene danas smeju skoro sve što i muškarci, premda to uvek ne žele i uvek ne mogu. Ipak je znatan broj žena izašao iz kuće, oslabio ili zanemario domaći rad. Otkad se to desilo oslobođenje od tiranije kuće i porodice postao je ubojni poklič-muškaraca“.
I na samom kraju konstatuje M. Crnjanski „i bez porodice u Vašoj kući gospođo, toliki je mir i spokojstvo! Nov život i novo doba mora imati za posledicu i novi tip žene, braka, pa dakle i ženine sreće“. A Sekulić odgovara: „Sreća je u samilosti i ljubavi u porodici. Kuća je najjače mesto slobode i individualnosti čovekove. Van nje, ni za ženu sreće nema. Čoveku i ženi treba samilosti. Po mome mišljenju najsrećnija žena biće uvek dobra žena, čije se oči traže u bolu i patnji i nikakva druga“.
Manje je poznat esej I. Sekulić iz 1911. godine, kome do sada nismo mogli ući u trag, naslovljen: „Ima li pravo Konstantin Bruner“, (iz naučnog članka Magdalene Koh Univerzitet „Adam Mickijević“ Poznanj Poljska) nemački filozof koji je govorio o inferiornosti ženskog uma. U pomenutom spisu navodi: „Oni koji nam sude umnogome imaju pravo, jer proces kojim se oslobađa roblje i ne može biti brz i svetao, nego mora biti spor, očajan, jadan i razvučen“. I. Sekulić i u ovom ranom prosuđivanju, govori kritički o duhovnoj snazi tadašnjih odveć obespravljenih žena, koje nemaju još uvek kapacitete da zauzmu mesto koje im pripada.
Zamerala joj se činjenica da je mnogo više pisala o stvaralaštvu muških pisaca nego ženskih, ali ostaće zabeležena njena opaska na račun ženskih likova I. Andrića („Istok u pripovetkama Ive Andrića“): „Primitivna, putena, jednolika žena je tu da bi je muškarac vijao, mamio, plašio, lovio i imao; ili da muškarcu pričini neko stradanje i tako krene u njemu pogano ili pravo junaštvo. Žene su sakrivene, sporedne, ispod života, i nisu ličnosti nego jedino pokretne snage“.
Pisala je eseje posvećene ženama, njihovoj lepoti, putenosti („Život kurtizana“), dok je esej „O ženi u literaturi i istoriji“, na temu intelektualnog rada žena, nastao 1952, šest godina pre njene smrti. Nije malo o ovoj temi mislila nekadašnja nastavnica matematike u Srpskoj višoj devojačkoj školi.
Koliko je teško bilo to breme samoće mislioca nepreglednih visina, svemu tako nesvojstvenom ženskoj sudbini, govore i podaci da je I. Sekulić neko vreme nosila i dodato prezime Stremnicka, jer joj je suprug bio poljski lekar koga niko nikada nije video i koji je ubrzo po njihovom venčanju umro. Takođe, nakon dozvoljenog godišnjeg odusustva dobijenog od Ministarstva prosvete 1922. godine odlazi u Berlin i tu stiče doktorat za koji su nedavno domaći istraživači nevažnih stvari konstatovali da ne postoji u bazi nemačkog Univerziteta. Muž i doktorat, bili su poželjna obmana i pokušaj uklapanja, te „okružene, ali ne zaokružene žene“. Kao da su neki bezdetni muški pisci bili mnogo drugačiji od nje i od pesnikinje što je davno zapisala: „blagorazumevanje tražim za žene koje nisu dale bogu božije ni caru carevo“.
O predsednici Ženskog saveza i filantropu Danici Hristić je nakon njene smrti govorila kao o „feministu bez iluzija“. Ipak, nakon smrti Hristićeve, I. Sekulić je u najvećoj meri isticala važnost talenta ženinog za porodicu i njeno očuvanje, jer „kuća i porodica, ako znače ime, amanet, zadatak, to je takođe stvar naučnog plana, umetničke fantazije, tvoračke snage“. Takvu kuću grade samo žene koje se otimaju ličnoj slavi.
U ispovesti Nadi Marinković takođe književnice i delatnika Kulturne redakcije Radio Beograda, Sekulić je tužno zapazila da se bavila esejistikom daleko pre Virdžinije Vulf i da to niko nije zapažao. „Govorilo se „beleške Isidore Sekulić”, „feljtoni”, „marginalije”… Ljudi tako rado srozavaju stvari ili vam kaleme nešto što sami ne možete da prihvatite“. N. Marinković je Isidoru Sekulić opisivala kao ženu zatvorenu i nepoverljivu, naročito pri susretu sa drugim ženama. Prema muškarcima je navodno bila daleko susretljivija.
Stav Isidore Sekulić o položaju žena ne može biti definisan u okvirima niti jedne krajnosti, niti nekakve trajne teorije, jer svaka teorija je mala i skučena kuća za njene duboke i raznovrsne misli i preispitivanja. Milan Bogdanović u godini njene smrti piše kako je bila pisac sa ogromnim, u sebi samom, iznutra, uloženim naporom da stvari razume i da ih razumnije, jasnije i što preciznije kaže. „Mnogo vidi, zna i nesrećna je ta lucidna žena kao i sve nadahnute i pronicljive ličnosti, ali ničemu ne presuđuje, ništa ne isključuje ni na čemu ne zaustavlja gnev i nikome ne predviđa pakao i raj“.
Kako ne bismo zaboravili kontroverzni uvod ovog naširokog teksta, opterećen bolnom istinom o sadašnjici, podvući ćemo kao pouku i upozorenje, da je za iskrena i u većoj meri slobodna promišljanja Isidore Sekulić bio zaslužan upravo njen „volšebni trio“- rad, ćutanje i siromaštvo. Tada nema potrebe ulagivati se ideologijama i tada nije važno ko kupuje vaše knjige i ko vas uvažava.
„Oba čoveka, čovek muški i čovek ženski mogu birati između krnjeg i punog života” – čovek muški i čovek ženski, oba čoveka treperila su u ovoj velikoj Ženi, što je eseje pisala daleko pre Virdžinije Vulf.
Ljubica Kubura je rođena u Beogradu. Autorka je romana “Epitaf za glumca” (2023.) i zbirke priča “Beogradski akvarel“ (2020.), koja je do sada štampana u tri izdanja.
Za priču „Kratke crte iz života Gospođe M“, osvojila je prvu nagradu na Festivalu literarnog stvaralaštva „Felis“. Njena kratka priča „Ona“ prevedena je na francuski jezik i objavljena u književnom časopisu “Panache”.
Scenarista je predstave „Čovek u crvenom odelu“, koja je premijerno izvedena u Pozorištu Slavija 16. maja 2012. godine.
Piše eseje, kolumne i publicističke tekstove.
PROČITAJTE I:
"EPITAF ZA GLUMCA" LJUBICE KUBURE
KOLUMNE LJUBICE KUBURE PRONAĐITE OVDE
Svi sadržaji na portalu magazina Kaleidoskop media su besplatni, a sajt se finansira isključivo donacijama čitalaca i prijatelja.
Podržite rad našeg magazina OVDE
Komentari