Piše: Ljubica R. Kubura / Foto: Dejan Medaković
Reči besede Patrijarha Porfirija, ovih dana odzvanjale su u ušima i vernih i nevernih, i bezbožnika i oboženika, uspavanih i moralno budnih, znalaca i neznalica, i svako ih je u zavisnosti od sopstvene provenijencije, egzistencijalnih motiva ili svakovrsnih drugih razloga, žustro branio i napadao. Nerado priznajem, da sam se i sama našla među ljudima koji su promišljali i iznosili svoj stav, na ovu, očito, unapred zadatu temu.
Gorko se kajem zbog toga. I priznajem svoju grešku.
Odjednom su se, kao na već pripremljenoj pozorišnoj sceni, pojavili oni koji su samo čekali povod da žustro napadaju patrijarha, iskoriste situaciju da Crkvi u koju retko ulaze, spočitaju sve do sada zabeležene grehe (u koje ne veruju), da je optuže za nazadnost, zle namere i mizoginiju, pa da naposletku ono srce koje su već Karađorđu preko usta nalepili, postave i na oči blaženopočivšeg Patrijarha Pavla. I u njemu su našli odjek tuđe krivice.
Ipak, nisu osvanula srca preko očiju najdražeg srpskog verskog poglavara, već su mu oslikano lice zasuli farbom svetlo roze boje, verovatno da njihov vandalizam ne bi bio proglašen užasavajućim, već romantičnim.
Sa druge strane, ostrvio se i verujući svet da odbrani svog patrijarha, da usput zapuca na „plaćenike“ argumentima svoje vrste i pokaže da su im slični u odbrani sopstvenog mišljenja, da su jednako ostrašćeni i ljuti, jer nije strašnim rečima korio narod samo Patrijarh Porfirije, već i sveti oci, pa i sam Isus Hristos.
I nakon čitave ove šarade, pokazalo se najtačnijim da živimo kao likovi u dobro pripremljenom scenariju, u filmu koji služi veštom dramaturgu da dokaže koliko smo podeljeni kao društvo, koliko smo tragično nesrećni i koliko je lako nama manipulisati.
Obe strane su pokazale da u svom džepu drže mapu kriterijuma koju moraju da ispune istomišljenici. Svako kao da se priklonio svome jatu, a tuđe mišljenje niko nije želeo da čuje i uvaži (kako bi uvideo da je možda i u zabludi), već kako bi se jače priklonio onima kojima unapred želi da pripada.
Čitava slika našeg društva je ovih dana delovala kao da su na platnu naslikani ljudi koji istovremeno viču, dok su im svima prsti u ušima.
Pluralizam mišljenja, ljubav prema bližnjem, kako god svoje vrednosti definisali i označavali, duboko smo ih izneverili.
Malobrojnim neutralnim posmatračima, dali smo samo još koju kutiju tableta za smirenje, kako bi zauvek ostali u svom snu nedelovanja i letargije.
Ipak, sve ovo kada se podvuče oštra crta deluje kao da smo učestvovali samo u još jednom eksperimentu čiji je cilj bio da nas zaokupi, da nas još dublje podeli, da nam emocije isprazni, ali sve na našu štetu i na štetu naše rođene i nerođene dece, kojima će svo herojstvo iskazano od našeg naroda u davnim vremenima, biti samo još jedna priča o nekadašnjim ljudima, bajka pred spavanje i nedostižan san.
PROČITAJTE I:
USPOMENE IDU LOŠE UZ DŽONIJA ŠTULIĆA
KOLUMNE LJUBICE KUBURE PRONAĐITE OVDE
Svi sadržaji na portalu magazina Kaleidoskop media su besplatni, a sajt se finansira isključivo donacijama čitalaca i prijatelja.
Podržite rad našeg magazina OVDE
Komentari