Piše: Ljubica R. Kubura / Foto: Pixabay
Ima jedan stih u „Mostarskim kišama“ koji volim: „Davno sam davno prokleo Hrista, a ni do nje mi baš nije stalo“... Time bih počela ovu izrazito ličnu ispovest.
Istina je naime da vrlo često, odnosno sve učestalije, upadam u jednu vrstu religioznog preispitivanja. Iako je to u potpunoj suprotnosti sa načinom na koji sam vaspitana. U mojoj kući čitala se svetootačka literatura, tiho i skromno su se slavili verski praznici, a ko prati moje kolumne zna da sam kao dete dane provodila u manastiru „Ćelije“, kod Valjeva. Ipak, danas sam, kako mi se čini, sve dalje od bezbrižnog poimanja sveta i Boga, iako još uvek znam Simvol vere napamet.
Nije to došlo odjednom. Zaljubljenost dođe odjednom, ali ljubavi prolaze zauvek. I to me pomalo plaši.
Umela sam nedeljom da idem na liturgije. Međutim, kako je vreme proticalo sve sam više shvatala da u Crkvi nisu ljudi slični meni, da su to neki daleki, tuđi ljudi, od kojih bih što pre da pobegnem (u sebi sada kažem, Bože oprosti). Takođe, imam neverovatan otpor prema pojedincima koji „veruju glasno“- onih koji se naglas krste, „poju“, koji lepe ikone svuda i gde im i nije mesto, onih koji govore „Bogu hvala“, a ne pomažu nikome. Onih kojima je reč Bog glasnija od dela čovekoljublja. Smatram da religiozni fanatizam gotovo uvek proizilazi iz bolesnih pobuda i gotovo nikad iskrene religioznosti. O ljubavi se ne govori, ona se svakodnevno dokazuje. Ili su to ipak samo moje zablude.
I u okviru tog puta rešavanja sopstvenih nedoumica, morala sam ponovo na liturgiju. Nakon što me je neka žena gurnula kako bi pored mene prošla, a druga vikala iz samo njoj znanih razloga, izašla sam besno iz Crkve (koju uprkos svim preispitivanjima i dalje pišem velikim slovom). Ostala sam ipak, u dvorištu i čekala da se završi pričest.
Potom sam prišla jednom mladom svešteniku, koji je inače u sadašnjem trenutku na doktorskim studijama na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu i počela sa njim da razgovaram. Nakon mog višeminutnog izlaganja, počeo je da mi objašnjava razne stvari, ali između ostalog i to da nisu svi ti ljudi koji se mole Bogu, na istom nivou duhovnog razvoja. Ipak, svi mi vremenom sazrevamo, samo ukoliko su nam namere čiste. To je rekao kao da obećava.
Setila sam se tada da je Dostojevski pre svog odlaska u nešto više od letargičnog sna ostavio sebi jedan kratak podsetnik: „Napisati knjigu o Isusu Hristu“. Iako to nije uspeo da učini, na ovom svetu opstala je jedna važna rečenica Fjodora Mihajloviča, a tiče se upravo Bogočoveka: „Kada bi mi neko mogao dokazati da je Hristos van istine i kada bi istina zbilja isključivala Hrista, ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom, a ne sa istinom“. Ima li veće istine od ove?
Gledala sam nedavno i jedan intervju sa Nikolom Pejakovićem koji se zapitao, kako mi uopšte možemo da verujemo u bilo šta što se dešava na ovom svetu. „Pametnih ima na svakom koraku, ja sam tražio čudo“, rekao je.
I ja tražim čudo. I svakog dana mu se nadam. I dok potraga traje, pada mi na pamet još jedan stih Pere Zupca: „Bog je veliki“, govorila je. „On će nas nadživeti“...
Svi sadržaji na portalu magazina Kaleidoskop media su besplatni, a sajt se finansira isključivo donacijama čitalaca i prijatelja.
Podržite rad našeg magazina OVDE.
PROČITAJTE I:
Komentari