Legenda kaže da se Hans Kristijan Andersen plašio mnogih bolesti, pa je tokom svog puta po Evropi naročito strahovao da će progutati iglu u mesnom naresku i na mestu umreti, kao i da će mu područje iznad oka koje ga je bolelo, toliko nateći da će mu otok prekriti pola lica. Naročito se pribojavao da će ga u jednom trenutku živog sahraniti, pa je navodno svuda putovao sa ceduljom u kaputu, na kojoj je pisalo: „Ja se samo činim mrtvim“.
Moj slučaj nije ništa bolji. Kad god moram da odem na neku redovnu kontrolu, osećam neobjašnjivi nemir pri susretu sa sterilnim, belim ordinacijama, koje imaju onaj specifični miris asepsola. Ukoliko postoji potreba da mi rade ultrazvučnu dijagnostiku, skoro sigurno doživljavam kliničku smrt. Gotovo uvek pored mene sedi neka suzdržana doktorka sa naočarima na pola nosa i sondom mi prolazi, hajde da kažemo po stomaku i dugo ćuti i misli. Obično želim da razbijem tu mrtvu tišinu nekom duhovitom opaskom, ali nažalost često nisam u mogućnosti jer izgubim moć govora.
Nije mi jasno zašto moraju već neugodnu atmosferu da učine još težom? Razumem potrebu za ozbiljnim sagledavanjem nečijeg zdravstvenog stanja, mislim tema svakako nije za zezanje, ali opet…
Nikada neću zaboraviti jedan neslavni događaj, kada sam doktoru dala da mi pročita rezultate krvi. Gledao je papir pred sobom i ćutao. Zatim je značajno pogledao u medicinsku sestru koja je sedela ispred njega i polako se okrenuo ka meni. Posmatrao me je neko vreme i nakon poduže tišine izgovorio: „Izvinite Ljubice, super su rezultati, nego sam se setio da nisam jednoj pacijentkinji koja je došla pre Vas rekao da donese ipak uput sledeći put“. Nakon toga sam pala u nesvest. Mislim nisam, ali zamalo da se to desi.
Ono što mi je međutim najzanimljivije je kada se u trenucima hipohondrijskog očaja susretnem sa ljudskom zlobom i glupošću. Kad god otkrijete da imate neki strah, dobićete zasigurno namerno potpirivanje pomenutog. „Jao što me nešto boli zub“, reći ćete, a oni će odgovoriti „Uf, moj deda Milutin je od toga umro“.
„Davno hipohondrijsko stanje Raskoljnikovljevo, tačno su potvrdili mnogi svedoci, doktor Zosimov, njegovi pređašnji drugovi, gazdarica i sluškinja“, pisao je Dostojevski u Zločinu i kazni. O hipohondričnim nevoljama i opsesijama, Fjodor Mihajlovič pisao je i u „Idiotu“. Ali najznačajnije je, po mom skromnom mišljenju, o toj temi pisao veliki Vladeta Jerotić.
„U nesigurnim vremenima, kada se čovek veoma lako tuđi drugog čoveka, kada je više nego obično uplašen za svoju egzistenciju, kada se i do hleba, kao i do ljubavi dolazi sve teže, telo počinje u čoveku da ima neobičnu, neočekivanu i neprirodnu ulogu. Ono za njega sada postaje centar interesovanja i polako centar svih zbivanja. Kada nisam dobio od nekog bliskog čoveka, od porodice, od društva ono što mislim da sam zaslužio, ovako nekako „razmišlja hipohondar“, uvređeno se povlačim u sebe i prema svom telu počinjem da se ponašam tako kako sam u svom nerealnom infatilizmu zamislio da drugi treba da se ponašaju sa mnom: preterano pažljivo, brižno i nežno“. Možda je zato preterana briga o telesnom zdravlju postala toliko rasprostranjena. Zato što u njoj tražimo utočište.
Kaže Jerotić, da je teško i jedan značajniji stvaralac mogao da umakne hipohondričnoj krizi, jer „intenzivno stvaralaštvo nije samo psihički, nego i telesni proces“. Jer u trenutlu stvaranja dolazi do „rascepa tela i duše“. Malo je poznato da su antički tragičari, Prust, Šekspir, Kafka, Dostojevski bili osvedočeni hipohondri. Vudi Alen, je kažu jednom rekao: „Više od „volim te“, volim da čujem „benigno je“.
Međutim, mene trenutno više od svega zanima šta znači kada vam se koči treća trepavica na levom oku?
SVE KOLUMNE NA KALEIDOSKOP MEDIA MOŽETE PROČITATI OVDE
Komentari