Piše: Ljubica R. Kubura
Moj tata je u Beograd došao iz Užica šezdesetih godina. Rođen je na tromeđi Šargana, Bioske i Mokre Gore, u maloj železničkoj stražari. Sa svojih osamnaest godina zaputio se ka prestonici, sa željom da dostigne novinarske visine, makar, kako je to voleo da kaže, „i sa tekstom sopstvene umrlice“.
Vrlo često se udvarao mladim gospođicama tako što bi recitovao Jesenjinove stihove:
Zalud molbe i žar moj,
pred njime tebi uvek svejedno će biti
što Rusija- to daleko ime,
kaže da sam pesnik znameniti.
Moja mama, rođena je u bolnici na Zvezdari, dok je „nad Beogradom duvao jugo“. Živela je na Dedinju, izlazila u KST, slušala uživo Ekatarinu Veliku i život joj je bio pesma. I to verovatno ona od EKV-a:
Da li možeš prepoznati lica
lica ljudi iz gradova
da li možeš prepoznati govor
govor ljudi iz gradova…
Moja porodica je uvek zapravo bila Beograd u malom. Beograd koji pripada onima koji su u njega došli i onima koji su u njemu rođeni. I iz ta dva ugla gledanja na stvari, još kao klinka sam spoznala milion istina. Moj tata je uvek imao „zemljake“. Moja mama, nikad. Moj tata bi uvek pitao svakog novog pojedinca koji bi ušetao sticajem slučajnih okolnosti u naš život, „odakle ste rodom?“. Mojoj mami su se ljudi delili na „one iz Beograda“ i „one druge“. Kada bi nas neko pozvao na rođendan u Siminu broj devet, znalo se koga ćemo da pitamo kako se do tamo stiže iz Kopernikove ulice. Tatu. Rođenog na tromeđi Šargana, Bioske i Mokre Gore.
Jer moja mama nikada nije znala nazive ulica. Niti je bila sigurna gde se one tačno nalaze. Mom tati nisu bili simpatični likovi koji imaju onaj tvrd, beogradski akcenat. Moja mama bi se stalno oduševljavala kada bi čula taj akcenat. „On je bre šmeker, rođeni Beograđanin“, govorila je. Dok je tata podsmešljivo pričao, ma to su oni što govore „hoču, neču. Sve sami rodženi Beogradžani“.
Moja mama je pripremala ispite na Medicinskom fakultetu u svojoj sobi, istoj onoj u kojoj je provela detinjstvo, dok joj je mama pravila tortu od čokolade, za „bolju koncentraciju“. Moj tata je jedno vreme živeo u maloj sobi studentskog doma „4. april“, sa još četvoricom studenata, koji su spavali u tri kreveta na smenu. Majku bi viđao obično vikendom, pa onda samo za praznike. Isključivo za praznike je jeo i tortu od čokolade.
Moj tata je psovao „zvezdu Danicu“, moja mama je govorila „jeeeeeboteee“.
Ipak, uprkos svim tim razlikama, imali su nešto zajedničko. Oboje su voleli Beograd. I hteli u njemu da žive.
I u tim raspravama „čistokrvnih“ stanovnika prestonice i „provincijalaca“, kome to zapravo pripada ovaj grad, ni sama ne znam kome sam više naklonjena. U meni se takođe odvija večita borba mame i tate, pa često prevagnem na jednu, a ponekad i na drugu stranu. Kada vidim ko se sve slika na „Vracar historical”, pomislim svašta.
A onda kada vidim one koji se diče time što su Beograđani, pa onda pljuju po ulici i bacaju smeće kroz prozor, i ujedno diskriminišu sve ostale, pomislim: „e tata, za sve si bio u pravu“. Jedan dečko me je skoro pitao „Odakle si?“. Rekla sam mu „Iz Beograda“. Odgovorio je „Pa, naravno, vidi se to odmah“. Još uvek ne znam šta je video i na šta je konkretno mislio.
I samo još jedna stvar - znate šta ja mislim, kome „pripada“ Beograd? Svima onima koji kad iz aviona vide njegove krcate i lude ulice pomisle u sebi: „Napokon. Stigao sam kući“.
Moj tata je u Beograd došao iz Užica šezdesetih godina. Rođen je na tromeđi Šargana, Bioske i Mokre Gore, u maloj železničkoj stražari. Sa svojih osamnaest godina zaputio se ka prestonici, sa željom da dostigne novinarske visine, makar, kako je to voleo da kaže, „i sa tekstom sopstvene umrlice“.
Vrlo često se udvarao mladim gospođicama tako što bi recitovao Jesenjinove stihove:
Zalud molbe i žar moj,
pred njime tebi uvek svejedno će biti
što Rusija- to daleko ime,
kaže da sam pesnik znameniti.
Moja mama, rođena je u bolnici na Zvezdari, dok je „nad Beogradom duvao jugo“. Živela je na Dedinju, izlazila u KST, slušala uživo Ekatarinu Veliku i život joj je bio pesma. I to verovatno ona od EKV-a:
Da li možeš prepoznati lica
lica ljudi iz gradova
da li možeš prepoznati govor
govor ljudi iz gradova…
Moja porodica je uvek zapravo bila Beograd u malom. Beograd koji pripada onima koji su u njega došli i onima koji su u njemu rođeni. I iz ta dva ugla gledanja na stvari, još kao klinka sam spoznala milion istina. Moj tata je uvek imao „zemljake“. Moja mama, nikad. Moj tata bi uvek pitao svakog novog pojedinca koji bi ušetao sticajem slučajnih okolnosti u naš život, „odakle ste rodom?“. Mojoj mami su se ljudi delili na „one iz Beograda“ i „one druge“. Kada bi nas neko pozvao na rođendan u Siminu broj devet, znalo se koga ćemo da pitamo kako se do tamo stiže iz Kopernikove ulice. Tatu. Rođenog na tromeđi Šargana, Bioske i Mokre Gore.
Jer moja mama nikada nije znala nazive ulica. Niti je bila sigurna gde se one tačno nalaze. Mom tati nisu bili simpatični likovi koji imaju onaj tvrd, beogradski akcenat. Moja mama bi se stalno oduševljavala kada bi čula taj akcenat. „On je bre šmeker, rođeni Beograđanin“, govorila je. Dok je tata podsmešljivo pričao, ma to su oni što govore „hoču, neču. Sve sami rodženi Beogradžani“.
Moja mama je pripremala ispite na Medicinskom fakultetu u svojoj sobi, istoj onoj u kojoj je provela detinjstvo, dok joj je mama pravila tortu od čokolade, za „bolju koncentraciju“. Moj tata je jedno vreme živeo u maloj sobi studentskog doma „4. april“, sa još četvoricom studenata, koji su spavali u tri kreveta na smenu. Majku bi viđao obično vikendom, pa onda samo za praznike. Isključivo za praznike je jeo i tortu od čokolade.
Moj tata je psovao „zvezdu Danicu“, moja mama je govorila „jeeeeeboteee“.
Ipak, uprkos svim tim razlikama, imali su nešto zajedničko. Oboje su voleli Beograd. I hteli u njemu da žive.
I u tim raspravama „čistokrvnih“ stanovnika prestonice i „provincijalaca“, kome to zapravo pripada ovaj grad, ni sama ne znam kome sam više naklonjena. U meni se takođe odvija večita borba mame i tate, pa često prevagnem na jednu, a ponekad i na drugu stranu. Kada vidim ko se sve slika na „Vracar historical”, pomislim svašta.
A onda kada vidim one koji se diče time što su Beograđani, pa onda pljuju po ulici i bacaju smeće kroz prozor, i ujedno diskriminišu sve ostale, pomislim: „e tata, za sve si bio u pravu“. Jedan dečko me je skoro pitao „Odakle si?“. Rekla sam mu „Iz Beograda“. Odgovorio je „Pa, naravno, vidi se to odmah“. Još uvek ne znam šta je video i na šta je konkretno mislio.
I samo još jedna stvar - znate šta ja mislim, kome „pripada“ Beograd? Svima onima koji kad iz aviona vide njegove krcate i lude ulice pomisle u sebi: „Napokon. Stigao sam kući“.
PROČITAJTE JOŠ KOLUMNI NA KALEIDOSKOP MEDIA:
Komentari