Piše: Ljubica R. Kubura
Legenda kaže da je jedan gladni srpski vojnik, tokom povlačenja preko Albanije grumen šećera podelio na osam delova i u čast svoje krsne slave Svetog Nikole, darivao svoje ratne drugove. Onda je, nešto kasnije, od iznemoglosti sam izdahnuo.
Po završetku Prvog svetskog rata, „oči celog sveta gledale su tada srpski narod i blagosiljale njegovo pobožno oružje“. Kada su otišli sa Krfa, jedna devojka iz Grčke je uputila pismo srpskim vojnicima:
„Možete da me smatrate za velikog neprijatelja srpskog naroda, jer sam želela da se što docnije vratite u svoju otadžbinu. Došli ste, pokazali šta je život i otišli, a nas ostavili nesrećne. Sa vama je otišla i ljubav...“.
Sećamo se da je Vojvoda Živojin Mišić 15. septembra 1918. godine, kada je počeo proboj Solunskog fronta izdao naređenje:
„Treba drsko prodirati, bez počinka. Do krajnih granica mogućnosti ljudske i konjske snage. Sa nepokolebljivom verom i nadom, junaci, napred u otadžbinu“.
Srbija je u Prvom svetskom ratu izgubila 57 odsto muškog stanovništva, trećinu ukupnog stanovništva, a nakon toga nastupilo je „veliko cartvo tišine“, jer su tada srpskom zemljom bili rasejani grobovi velikih junaka.
Da li i danas živimo u carstvu tišine, u kojem nas grobovi predaka ne podsećaju na sopstvena nedela, već nam samo služe da na velike godišnjice veličamo svoje bedne živote, pozivajući se na njihova herojstva.
Zapitajte se dragi prijatelji, kako bismo danas podelili onaj grumen šećera? Kako nam se ponašaju deca? Čemu ih učimo? Jer „vole bližnjeg svoga kao same sebe“?
Čitala sam negde da je vojvoda Živojin Mišić izdahnuo na rukama svoje supruge. U zadnjem času rekao je: „Situacija na frontu, povoljna, neprijatelj odstupa na svim pravcima“.
Ipak, situacija na frontu nije povoljna, a neprijatelj vreba iza svakog ugla. Međutim, ne onaj oko nas, nego onaj u nama. Onaj zbog koga smo dopustili da budemo nedostojni predaka. Onaj demon koji nas tera da naši interesi budu svakodnevne vodilje naših postupaka.
Ipak, ne valja ni mnogo mistifikovati prošlost. Kada im više nije bio potreban, Živojin Mišić bio je penzionisan, pa opet vraćen na dužnost. Srpska Jovanka Orleanka, Milunka Savić, dobitnica dve francuske Legije časti, bila je „čistačica zahoda u beogradskoj Hipotekarnoj banci“.
Sve ove istorijske činjenice nameću nekoliko zaključaka, ali jedan je možda najdominatniji - karakter je sudbina.
Legenda kaže da je jedan gladni srpski vojnik, tokom povlačenja preko Albanije grumen šećera podelio na osam delova i u čast svoje krsne slave Svetog Nikole, darivao svoje ratne drugove. Onda je, nešto kasnije, od iznemoglosti sam izdahnuo.
Po završetku Prvog svetskog rata, „oči celog sveta gledale su tada srpski narod i blagosiljale njegovo pobožno oružje“. Kada su otišli sa Krfa, jedna devojka iz Grčke je uputila pismo srpskim vojnicima:
„Možete da me smatrate za velikog neprijatelja srpskog naroda, jer sam želela da se što docnije vratite u svoju otadžbinu. Došli ste, pokazali šta je život i otišli, a nas ostavili nesrećne. Sa vama je otišla i ljubav...“.
Sećamo se da je Vojvoda Živojin Mišić 15. septembra 1918. godine, kada je počeo proboj Solunskog fronta izdao naređenje:
„Treba drsko prodirati, bez počinka. Do krajnih granica mogućnosti ljudske i konjske snage. Sa nepokolebljivom verom i nadom, junaci, napred u otadžbinu“.
Srbija je u Prvom svetskom ratu izgubila 57 odsto muškog stanovništva, trećinu ukupnog stanovništva, a nakon toga nastupilo je „veliko cartvo tišine“, jer su tada srpskom zemljom bili rasejani grobovi velikih junaka.
Da li i danas živimo u carstvu tišine, u kojem nas grobovi predaka ne podsećaju na sopstvena nedela, već nam samo služe da na velike godišnjice veličamo svoje bedne živote, pozivajući se na njihova herojstva.
Zapitajte se dragi prijatelji, kako bismo danas podelili onaj grumen šećera? Kako nam se ponašaju deca? Čemu ih učimo? Jer „vole bližnjeg svoga kao same sebe“?
Čitala sam negde da je vojvoda Živojin Mišić izdahnuo na rukama svoje supruge. U zadnjem času rekao je: „Situacija na frontu, povoljna, neprijatelj odstupa na svim pravcima“.
Ipak, situacija na frontu nije povoljna, a neprijatelj vreba iza svakog ugla. Međutim, ne onaj oko nas, nego onaj u nama. Onaj zbog koga smo dopustili da budemo nedostojni predaka. Onaj demon koji nas tera da naši interesi budu svakodnevne vodilje naših postupaka.
Ipak, ne valja ni mnogo mistifikovati prošlost. Kada im više nije bio potreban, Živojin Mišić bio je penzionisan, pa opet vraćen na dužnost. Srpska Jovanka Orleanka, Milunka Savić, dobitnica dve francuske Legije časti, bila je „čistačica zahoda u beogradskoj Hipotekarnoj banci“.
Sve ove istorijske činjenice nameću nekoliko zaključaka, ali jedan je možda najdominatniji - karakter je sudbina.
PROČITAJTE JOŠ KOLUMNI NA KALEIDOSKOP MEDIA:
Komentari