Hatidže je sedela na hladnom podu svoje kamene kuće pogleda prikovanog za zid. Sveća joj je osvetljavala lice, koje se skoro u potpunosti sjedinilo sa gustim mrakom koji je na mestu u kojem je živela, bio gušći nego bilo gde drugde. Sve njene nesavršenosti vidljive golim okom, bile su zapravo u savršenom skladu sa posebnim karakterom ove žene, koja je poput svih velikih ljudi, savladala umetnost življenja uprkos svim nelagodnostima i neminovnostima koje su se nizale poput niske crnih bisera.
Pucketanje vatre koja je topila vosak sveće osluškivala je i starica koja je ležala na krevetu umotana u ćebe. Ona je možda i više od svoje kćerke poznavala gusti mrak ovog zabačenog sela, ali ga se sada možda prvi put istinski plašila, jer ju je podsećao na smrt koja joj je bila sve bliža. Večni život i verujućima ponekad izgleda kao pusta tama.
Foto: Atanas Georgiev / Honeyland
Ništa vam više od sadržaja vanserijskog makedonskog dokumentarnog filma „Medena zemlja“ ne bih otkrivala. Iako, ništa ne bih uspela da oduzmem od vrednosti filma i da vam otkrijem sve. Ono morate videti sopstvenim očima. Pored zvuka zujanja pčela, salom skopskog Kina Milenijum, odzvanjao je samo još moj tihi plač. Ljudi oko mene, uglavnom su svoje ganuće izražavali uzdasima. Možda je još neko plakao, a da nisam ni videla ni čula. Nadam se da jeste, inače bih bila još posramljenija nego što sam sada. Ali to sada nije tema.
Čujem da je glavna protagonistkinja filma, sa početka moje priče, otputovala u Holivud. Tamo će sačekati konačnu reč američkog žirija, hoće li ili neće prikaz njenog života biti vredan jedne zlatne statue. Lako je Banderasu, on je glumio da je Almodovar, Hatidže čeka presudu za sopstveni život.
Foto: Samir Ljuma / Honeyland
Iako je film nominovan u okviru dve kategorije, za najbolji dokumentarni i najbolji strani film, što je dovoljna čast sama po sebi, celokupna priča koja iza njega stoji predstavlja svojevrsno čudo. Jedan od reditelja, Ljubomir Stefanov, prema sopstvenim tvrdnjama imao je prvobitni plan da snima isključivo pčele i nepregledne zelene krajolike svoje zemlje, koji leti poprimaju žutu boju dalekog Sunca.
Ipak, sticajem slučajnih događaja nailazi na Hatidže, čiji je živopisni karakter naterao njega i njegovu saradnicu Tamaru Kotevsku, da poklone tri godine svog života upravo ovoj priči. Čuda gotovo uvek nastaju sudarom događaja koji samo naizgled deluju kao slučajnosti.
Jer, kako možemo smatrati slučajnim činjenicu da Hatidže na kratko napušta svoje selo Bekirlija (opština Ovče polje) i odlazi u Los Anđeles (kvart Holivud), kako bi sačekala jedini pravi kraj ove filmske priče.
Dok se vozim taksijem do jednog skopskog naselja, posmatram taksistu, na kojeg ponekad naletim u svom krstarenju po prestonici Severne Makedonije. Pored menjača uvek drži cigarete koje ne skidajući pogled sa ulice, vadi iz kutije, prstima žutim od duvana. Pitam ga šta misli o dvostrukoj nominaciji „Medne zemlje“. Ne komentariše puno, sakriven ispod oblaka dima-samo kaže kako bi pošteno bilo da dobiju Oskara. Ubrzo počinje priču o bagremovom medu koji pravi njegov prijatelj iz Velesa. Nije mnogo skup, 500 denara tegla.
Sve to me tera na razmišljanje da ukoliko u tom „poštenom scenariju“ film poznat stranoj publici kao „Hanilend“ i dobije Oskara, šta će od toga imati Hatidže Muratova i ovaj moj taksista? Pa možda je i bolje da se ne zanesu svetlima Holivuda. Kome je to šta dobro donelo. Nego, blago ovom Banderasu, on se samo pravio da je Almodovar...
Svi sadržaji na portalu magazina Kaleidoskop media su besplatni, a sajt se finansira isključivo donacijama čitalaca i prijatelja.
Podržite rad našeg magazina OVDE.
PROČITAJTE I:
FEST 2020: DŽON MALKOVIČ DOLAZI U BEOGRAD
Komentari