Tad sam bio mlad

Najgora stvar kod smrti je ta što nikad ne znaš kada dolazi.

A možda je najbolja stvar kod smrti, upravo ta što nikada ne znaš kada dolazi.

U ovoj priči zvaću ga Herman. Njegovo pravo ime, nije najbitnija stvar koju bi trebalo da znate o njemu.

Imao je dvadeset godina kada je umro. Od tog trenutka je prošlo deset godina, a ja nikada neću znati kako bi bore pristajale njegovom licu.

Upoznali smo se u osmom razredu osnovne škole. Oboje smo kupili isti telefon. Simens 2235. Ili već tako nešto. Znam sigurno da je bio Simens. Moj je imao neku šarenu navlaku preko ekrana, njegov nije. Ispalo je kasnije da sam zbog te navlake, telefon platila 50 maraka više. Tek me je bio upoznao i odmah je počeo da me zeza. „Duplo više, zbog jedne glupe navlake“, govorio je podsmešljivo.

Bližio se prijemni za srednju školu. On je hteo u Četrnaestu, a ja u Petu beogradsku. Kada se završio prijemni ispit, zajedno smo sabirali ukupne poene. Imao je više od mene. Preplatila sam telefon i bila sam gora iz matematike. Potpuno očekivan sled događaja.

Herman nije bio lep. Imao je veliku glavu i užasno neurednu frizuru. Ali lepo se smejao. Jednom mu je dunulo da pravi bend. Pitao me je da li znam da pevam. Rekla sam, naravno da znam! Prethodno me je profesorka muzičkog izbacila iz hora.

- Neko mi ovde falšira- rekla je. Ti, devojčice, priđi bliže.

- Ja? - Pitala sam.

- Da, ti. Pevaj Gaudeamus igitur.

- Saterana u ćošak, počela sam prilično nesigurno da pevušim na latinskom.

- Auuuu, pa ti nemaš pojma! Koja budala je tebe primila u hor?!- uskliknula je.

- Pa Vi profesorka- rekla sam.

- Marš napolje!

Herman je nas nekoliko iz dvorišta zvao kod njega kući kako bismo se o svemu konačno dogovorili i napravili taj bend.

Pao je na pod i počeo da vrišti od smeha. „Ti nemaš pojma da pevaš“, jedva je rekao.  Opet me je zeznuo, mislila sam u sebi.

Nekoliko godina kasnije, poklonio mi je tri diska Boba Marlija. Zahvalila sam se i rekla da mu je lepa ogrlica. Zapravo se sastojala od najobičnijeg konca na koji je bio zakačen afrički kontinent u bojama zastave Etiopije. Tvoja je, rekao je.

Jednom smo se igrali neke igre koju sam ja izmislila iz čiste dosade. Zakačili smo štipaljke na nos, usta i uši i takmičili se ko će duže da izdrži. Svi su polako odustajali, osim mene i njega. Vikali su mu, daj Hermane, pusti je. Nije hteo. Na kraju sam naravno ja odustala. Opet me je zeznuo, mislila sam u sebi.

Kada je počeo da duva, bila sam ljuta. Šta će ti droga, pitala sam ga. On mi je rekao, što se ljutiš na mene, ti si mi najbolja drugarica, zaboravi na to. Nismo pričali tri meseca. Kada se vratio sa mora, preneli su mi da je rekao da dođem na neku žurku koju je pravio jer njegovi nisu bili kod kuće. Otvorio mi je vrata. Držao je gitaru u rukama. Smejao se. Hteo je da me zagrli. Jedva sam ga dodirnula. Pravila sam se da sam ljuta. Hajde, što se ljutiš, pitao je. Počela sam da vrištim od smeha. Opet me je zeznuo, mislila sam u sebi.

Prošle su opet godine. Uzimao je sve jače droge. Dosta smo se svađali zbog toga. Opet smo prestali da se družimo. Dok me jedno veče nije zvao. E Ljubice, devojka mi je trudna, trebaju mi pare. Znaš, mora da abortira. Ne mogu da tražim od mojih. Fali mi još pola.

Tada, nisam imala baš ništa. Ni dinara. Ali rekla sam mu da imam. I da ću ga zvati uskoro. Skupljala sam dve nedelje novac, a ostatak tražila od roditelja pod nekim izgovorom kojeg se više i ne sećam. Hermane, imam pare, vrisnula sam preko telefona. Ej, Ljubice, hvala, ali već sam se snašao. Opet me je zeznuo, mislila sam u sebi.

Našla sam ovih dana dnevnik koji sam pisala tih godina. U njemu piše: „Mislim da svi u kraju shvataju da mi Herman nedostaje, pošto ne skidam njegovu ogrlicu koju sam još davno obmotala oko ruke“. Stalno je najavljivao neki asteroid koji će pogoditi zemlju 2019. godine. „Svi ćemo umreti“, pričao je.

Kada su mi javili da je poginuo, dugo sam ćutala.

Opet me je zeznuo, mislila sam u sebi.

KOLUMNE LJUBICE R. KUBURE PRONAĐITE OVDE.