Pre nekoliko nedelja gledala sam jednu predstavu u Ateljeu 212, nakon koje smo otišli u čuveni bife tog pozorišta. Kada sam kao devojčica čitala o anegdotama velikana koji su tu pušili duvan i pili rakiju, zamišljala sam prigušena svetla, karirane stolnjake, velelepnost prostorije, koja se uklapala sa veličinom onih koji su tu provodili svoje večeri.
Zoran Radmilović, Taško Načić, Dragan Nikolić, Petar Kralj, Mihiz, Danilo Kiš. Oni nisu mogli da stanu u tek neki bife. To je moralo biti nešto posebno. Tako stvari zamišljaš kao dete. Sve mora da bude onako kako bi trebalo da bude.
Kada se predstava završila, sproveli su nas u jednu omanju prostoriju, žuto obojenih zidova na kojima su bile okačene uramljene fotografije spomenutih i nespomenutih glumaca, u svojim velikim rolama. Centralni deo bifea zauzimao je jedan mali separe sa ovalnim stolom po sredini, po kom su bile razbacane piksle i sendviči sa kiselim krastavcem i parizerom.
Te večeri slavila se neka jubilarna predstava, koja se igrala na Velikoj sceni. U to ime naručili smo šljivu, pošto dunje više nije bilo i čekali da doživimo one priče o kojima sam čitala kao dete. A o njima je napisao nekoliko knjiga u „lepom, tvrdom povezu“ glumac Milan Caci Mihailović. On je u tim redovima i preneo da mu je „u jednom ozbiljnom razgovoru o stvarnosti“, glumac Ljubiša Bačić dao definiciju šta je to socijalizam. „To je kao vožnja avionom. Imaš divnu perspektivu, ali si vezan i povraća ti se“.
SVE KOLUMNE NA KALEIDOSKOP MEDIA MOŽETE PROČITATI OVDE.
Ne mogu baš da pričam kako smo se proveli to veče. Mogu samo da kažem kako mi je kada smo se razišli bilo opet malo žao što nisam glumica. Poseban je to život, pun nekih draži, kada gledaš samo taj, lepši deo. Činilo mi se da sedim sa jednom velikom porodicom u kojoj je svaki rođak zabavan. Izgleda su se oduvek na tom mestu negovali porodični odnosi. Ružica Sokić pričala je da su, kada se Zoran Radmilović operisao, svi sedeli u bifeu kao na iglama i čekali ishod. Onda je u prostoriju ušla Mira Trailović i rekla: „sve je dobro prošlo“. Odahnuli su. I Bata Stojković je pred kraj svog života u Bifeu „učio rak da puši“.
A kažu da ih je sve okupila baš Mira Trailović. I tako je 12. februara 1956. godine u maloj zgradi stare Borbe, premijerno izveden Geteov Faust u njenoj režiji. Bilo je samo 212 stolica u gledalištu, pa otuda i ime.
Sećam se da mi je ostala u pamćenju i anegdota, koju je isto možda preneo Caci Mihailović- kada je Bata Stojković svima u Bifeu kupio po jednu monografiju koja je bila objavljena o njemu zbog nagrade koja mu je dodeljena. Tada je Brstina glumio da čita redove iz te knjige i rekao: „Skroman je kao i ja. Patrijarh Pavle“.
Svakakvi razgovori su se tu vodili, o politici, ljubavi, glumi, socijalizmu, iluzijama i ideologiji. Ne znam da li je i sada tako. Moje iskustvo, prilično je skromno i svodi se na eto, tu jednu posetu.
I kad pogledaš unazad shvatiš, svi odoše sa ovog sveta osim tog bifea. Za njega ne postoje raj i pakao, on je tu gde jeste, pomalo u raju, pomalo u paklu, zavisi koga i kada pitate. Ali on daje pozorištu tu neobičnu primamljivost, on i mistifikuje pozorište, čini mu dobro, jer stvara od njega jedan poseban svet, potpuno nenametljivo.
Da snimam film o tom mestu, pustila bih u pozadini Lea Martina, možda baš onu pesmu „Volim te“, a u prvoj sceni bi sasvim sigurno bio Zoran Radmilović. I dok bi tresao cigaretu u pepeljaru, Leo bi pevao „Ali znam da nikad više nećeš doći, u moju sobu dok mirno spava grad…“.
Komentari