Znate li onog manijaka iz tramvaja? E pa ja znam.
Pre pet, ili možda ipak šest godina, drugarica i ja smo se dogovorile da izađemo u jedan gradski restoran sa pogledom na reku, da pijemo vino i delimo ljubavne jade.
Bile smo još uvek klinke, željne toga da budemo lepe i da nam sve bude potaman. Na putu ka odredištu, negde na semaforu kod Saborne crkve, prišao nam je jedan momak sa rancem na leđima. Ne sećam se tačno kako nam se obratio, ali sećam se nekog nelagodnog osećaja koji je u nama izazvao.
Pratio nas je u korak i pričao svakakve stvari, koje nisu bile proste, ali je on izgledao, kao u najmanju ruku, nestabilna ličnost. Nije to bilo udvaranje, nije to bio čovek koji je želeo da nam uzme broj telefona i sutradan nas pozove na piće i to smo odmah uočile. Ubrzale smo hod i nekako uspele da mu umaknemo. Kada smo stigle u restoran, naručile smo vino i izule na kratko cipele ispod stola. Bile smo uznemirene.
I nakon samo nekoliko trenutaka koje smo iskoristile za dugi uzdah olakšanja, videle smo ga kako nailazi i seda preko puta nas. Izvadio je iz ranca laptop, svesku u nekakvom kožnom povezu i poručio piće. Ubrzo je došao do našeg stola. Tek tako, bez pitanja, seo je sa nama. Otvorio je svesku, izvadio hemijsku olovku iz džepa i objasnio nam da radi za Službu državne bezbednosti, da stalno ide po beogradskim restoranima kako bi „hvatao narkomane“ i beležio njihove navike. Mi smo ćutale.
Ubrzo je izvadio dve vizit karte na kojima je pisalo „Mihailo Isailović, firma Rifreš“. Objasnio nam je da mu je to paravan i da nijedan pripadnik Službe državne bezbednosti ne sme da otkriva svoj pravi identitet, ali da je sa nama to podelio „jer smo mu simpatične“. Unosio nam se u lice dok je pričao, ali nije pokušao da ostvari nikakav fizički kontakt. Rekle smo mu ubrzo da moramo do toaleta. Izletele smo iz restorana sa pogledom na reku i trčale smo jako dugo.
Ovaj događaj prepričavale smo tih pet, šest godina, koliko je od te večeri prošlo. Prvih nekoliko meseci smo bile krajnje zabrinute, plašeći se da ga opet negde ne sretnemo, ali nakon stvaranja izvesne vremenske distance, sve više smo se smejale toj ružnoj uspomeni. I mi smo ga u pričama oslovljavale sa „manijak“. Kada mi je drugarica u subotu rekla da je „manijak iz tramvaja“, isti onaj koji nas je pratio i uznemiravao to veče, bila sam iznenađena, iako ne bi trebalo da budem.
Manijaci ne postaju druge osobe, protekom vremena. Oni se nakon trideset dana pritvora ne pretvaraju u uzorne građane. Oni će nastaviti da napadaju devojčice po gradu. A mi ćemo da nastavimo da ćutimo. Sve dok te „devojčice po gradu“ jednom ne postanu naše sestre, drugarice, ćerke. Tada to neće biti samo manijak iz tramvaja koji je napao neku našu sugrađanku. Tada će to biti čovek koji je ostavio trajnu traumu u našim životima. Tada će to biti čovek koji je dirao nešto što nam pripada.
Da li smo mi ista ona Srbija koja je u Prvom svetskom ratu izgubila 30 odsto stanovništva? Da li smo mi potomci tih junaka?
Žene koje nisu pomogle žrtvi njegovog seksualnog iživljavanja, nisu nimalo drugačije od nas koji se nad time zgražavamo. Svakog dana radimo barem jednu stvar kojom dokazujemo da ne mislimo na druge. Svakog dana, barem jedanput, prođemo pored tuđe nesreće, sa zatvorenim očima. Postali smo uplašeni, sebični, racionalizujemo neprekidno tuđi usud, jer su nam svi oni sami krivi za svoje nevolje, pravdamo svoju letargiju, jer u dubini duše shvatamo da smo kukavice i toga se podsvesno gadimo. Želimo da zatrpamo krivicu koju osećamo, blaćenjem tuđeg ponašanja, jer to je najlakši put. Silovane žene krive su jer su nosile kratke suknje, gladni su nam krivi jer ne rade, bolesni jer se nisu čuvali.
Deluje kao da držim moralne pridike, izolovana od krivice. Ali ako ne uperimo prstom jedni u druge, nastavićemo da racionalizujemo svoj kukavičluk. Pravdaćemo ga i nećemo se stideti. A zlo mora da se stidi!
Čujem da će manijaka pustiti za trideset dana.
Mislite o tome. Ja svakako hoću.
PROČITAJTE JOŠ KOLUMNI NA KALEIDOSKOP MEDIA:
Komentari