Piše: Ljubica R. Kubura
Pre nekoliko nedelja iz štampe je izašla moja prva zbirka kratkih priča. Čovek koji me je spojio sa izdavačkom kućom koja je objavila knjigu, nakon što sam mu javila da je sve gotovo, napisao mi je kratku poruku: „čestitam, postala si besmrtna“. Tada sam na trenutak pomislila, možda je u pravu, ovo je velika stvar.
Međutim, kada sam krenula sa promotivnim aktivnostima, vrlo brzo sam saznala bolnu istinu. Do medija ne možete doći bez ličnog kontakta, a čak i tada je dosta teško objaviti bilo šta osim nekog „promo“ teksta koji sami napišete. Na televizije, ne računajte. Gostovanje neafirmisanih autora je (bez gadne veze), gotovo nemoguće.
Takozvani „influenseri“, koje kontaktirate isključivo na preporuku poznavalaca modernih tendencija, a koji na društvenim mrežama reklamiraju od krema za pete do pozorišnih predstava, suptilno ne odgovaraju na poruke dok im ne ponudite novac.
Nemojte se čuditi što navedeni uticajni pojedinci na socijalnim platformama traže pare, jer čak i vaši kontakti koji na mrežama uveliko hvale tekstove koje napišete, čekaju da gostujete u emisijama da bi validirali sopstvenu procenu vašeg talenta.
Dodatna otežavajuća okolnost je, kako sam nedavno saznala od kolege Miloša Jastrebića, da u Srbiji mali broj ljudi zapravo čita. Prema nekim statistikama, u našoj zemlji se uspešna knjiga proda samo u 30 hiljada primeraka. Takođe, ustanovljena je i pasija većine od pomenutih trideset hiljada duša, prema stranim autorima. Dakle, napišete solidan rukopis, objavite pod imenom Ana Džouns i sutra spokojno možete umreti kao popularni strani pisac.
Nedavno sam otišla u jedan naš poznat lanac knjižara kako bih kupila novu knjigu jednog relativno poznatog, domaćeg autora. Prodavačica, što me je začudilo, nije znala o kome se radi, pa je nakon opsežnog pretraživanja u nekom računarskom programu kopala po fiokama, nakon čega sam joj se zahvalila na trudu i napustila knjižaru, sa osećanjem nelagode.
Da ne zaboravim da spomenem da sam u toku navedenog radnog procesa prepoznala jedan kliše. Zamislite da su pred vama tri kutije, a da je u svakoj jedan pisac. U prvoj kutiji je levičar, nonšalantno prebačenog šala oko vrata, jugonostalgičar iz kruga dvojke, devojka prirodne boje kose i bledog tena koja miriše na sapun, dobri poznavaoci muzike i političkih prilika. U drugoj kutiji je pisac tiražnijih romana, koji objavljuje kratke životne istine (inače zapisane u njegovim knjigama) na lepo dizajniranim kolažima za Instagram. Ako ste u trećoj kutiji, znajte da ćete ostati tamo, oblepljeni selotejpom. Ako vas neko i oslobodi i pocepa karton, niko vam neće verovati da ste bili u nekakvoj kutiji za pisce.
I da spomenem još i dva nedavna događaja koji potvrđuju moju tezu- prvi je laprdanje hrvatskog pisca Borisa Dežulovića o Beogradu. Većina ljudi koja je pročitala segmente njegovog intervjua za „Nedeljnik“, nije ni čula za tog čoveka. Polovina ga je znala samo iz viđenja i to kad je imao dugu kosu. Svaka čast Dežuloviću na taktici, mogao bi slično da proba i u svom selu.
Ne smem da zaboravim da spomenem i nedavnu smrt pisca Branimira Šćepanovića. Ako neko od mlađih generacija i zna za pisca romana „Usta puna zemlje“, sigurna sam da nije stigla da ga prežali, jer se u međuvremenu upokojio i Džej Ramadanovski (ovo pišem bez ikakve namere da umanjim značaj njegovih emotivnih ispovesti, uobličenih u neku drugačiju umetničku formu).
Kultura je u našem društvu prepoznata kao luksuz, a ne nasušna potreba. Efekte ovakvog ignorantskog odnosa prema nekadašnjim i budućim stvaraocima tek ćemo videti, ali tada će biti prekasno. Doći ćemo u situaciju da nam deca sriču prepričane romane lektire i nepogrešivo ponavljaju tekstove prepune jeftinih osećanja. Zato u društvu gde kultura umire, nema besmrtnih. I sve miriše na tamjan i izgorele sveće.
PROČITAJTE I:
"BEOGRADSKI AKVAREL" LJUBICE KUBURE
Svi sadržaji na portalu magazina Kaleidoskop media su besplatni, a sajt se finansira isključivo donacijama čitalaca i prijatelja.
Podržite rad našeg magazina OVDE
Komentari