Severno od Svete Lucije, južno od Dominike, između Karipskog mora i Atlantskog okeana nalazi se ostrvo Martinik. Na Martiniku je rođena Napoleonova žena Žozefina. Na ostrvu postoji čak i njen spomenik, kojem su domoroci otkinuli glavu. Nije međutim obezglavljena Žozefina B. moja motivacija za redove koje vam pišem. Nije ovo ni putopis o ostrvu Martinik i njegovim kreolkama bujne lepote. Naime, ovo je priča o Luju Ogistu Siparisu.
Uveče, 7. maja 1902. godine u gradu Sen Pjer, nekadašnjem glavnom gradu ostrva, Siparis, tada dvadesetsedmogodišnjak, napio se u baru i potukao sa lokalnim siledžijama zbog do sada, još uvek nepoznatog razloga. Mladića su potom odveli u zatvorsku ćeliju koja se nalazila u podrumu lokalnog zatvora u San Pjeru.
Luj Ogist Siparis je jedini čovek koji je preživeo poznatu erupciju vulkana Mon Pele, koja je usmrtila 30.000 ljudi i sravnila sa zemljom ceo grad Sen Pjer. Legenda kaže da su ga spasioci našli pet dana kasnije, sa teškim opekotinama, ali živog. Potom je, kako sam čitala, još dugo godina radio u putujućem cirkusu.
Zamislite kako je izgledao prvi ljubavni sastanak Luja Ogista Siparisa nakon preživljene erupcije vulkana? Sedeo je pretpostavljam u nekom lokalnom baru i pio beli rum. U pozadini je pevušio poznati umetnik ostrva Martinik. Pevao je, gotovo izvesno: „Ono sve što znaš o meni, to je stvarno tako malo, u dve reči sve bi stalo, kada pričala bi ti...“.
Siparis se zasigurno osmehivao, gledajući devojku koja nije očigledno reagovala na njegova udvaranja. Svi ti komplimenti, bili su ništa više od uobičajenih fraza, koje je već stotinu puta čula. To je bila najlepša devojka ostrva Martinik, nju nije mogla da obori s nogu tek neka lepa reč o njenim očima.
Međutim, Siparis je odjednom, samo zaćutao. Nastupila je dramska pauza, praćena tihom melodijom koja je i dalje svirala u pozadini. I onda je, shvativši da gubi interesovanje gospođice koju je želeo da zagrli i nikada ne ispušta, pribegao krajnjim merama.
Počeo je da pripoveda o preživljenoj erupciji vulkana Mon Pele, „koji je usmrtio 30.000 ljudi, ali ne i Luja Ogista Siparisa“! Da li zbog previše ruma, ili zbog činjenice da je pred sobom imala čoveka koji je uprkos odsustvu šarma, umeo ipak da savlada smrt (što je priznaćete mnogo značajnije umeće) devojka je posustala i zaljubila se.
I tako, iznenadan splet događaja, učinio je da Siparis preživi ono što je ceo gradić Sen Pjer sravnilo sa zemljom, ali i Onu koja je po mladiće ostrva bila ubitačnija od svih vulkanskih erupcija.
Sve ovo vam pišem, jer su me zamolili da umesto nekih teških tema, danas napišem i koji red posvećen sreći.
A ima li srećnije priče od ove, pitam vas? Čak i ona dosadna fraza „ko zna zašto je to dobro“, dobija svoj smisao.
Inače, čitala sam da je Siparis u cirkusu nastupao sve do svoje smrti (jer priznaćete, jednom je morao i da umre) pod imenom „Čovek koji se živ vratio iz pakla“.
Kroz kakav god pakao da prolazite, setite se Luja Ogista Siparisa sa ostrva Martinik i kažite sebi, „ma ko zna zašto je to dobro“.
KOLUMNE NA KALEIDOSKOP MEDIA MOŽETE ČITATI OVDE
ŠTA SMO ZABELEŽILI KRSTAREĆI KROZ SRBIJU DA ZABELEŽIMO NAŠE KULTURNO NASLEĐE - MOŽETE ČITATI OVDE
Komentari