kolumne/20.01.2017.

Donald Tramp, prvi crni predsednik

  • Guliver/GettyImages
  • Guliver/GettyImages
  • Guliver/GettyImages
Autor fotografije:

Piše: Teofil Pančić

Malo ko se danas seća tipa koji je nastupao pod imenom Blowfly (rođenog kao Clarence Henry Reid, 1939-2016), crnog repera koji je vrhunac karijere doživeo osamdesetih, u poslednjoj dekadi kada je rep još bio stvarno opasan, i kada je zasluživao naziv „crni pank“. Blowfly, sam po sebi, nije bio ni prineti genijalcima kakvi su bili Public Enemy ili NWA, nije imao ni približno tu oštrinu i socijalnu osvešćenost, ali je ipak nekako sasvim spontano bio i ostao težak underground jer je kršio sve tabue svog vremena – od kojih su mnogi ionako preživeli do danas. Njegove pesme naprosto nisu „radio friendly“, u njima pršti od neobuzdanog seksa, droge, alkohola, od psovki i opscenosti svake vrste. Da li zato ili iz nekog drugog razloga, tek, Blowfly nikada nije postao velika zvezda, ali je imao verno sledbeništvo, i ostvario je dubinski uticaj na specifičan deo pre svega američke, i ne samo reperske potkulture, one koja je volela njegovu lascivnu, a urnebesnu satiru, pri tome u osnovi nepretencioznu i duboko autoironičnu. Jedan beli genije kakav je Jon Lajoie nikada ne bi mogao postati što jeste bez ovakvog nasleđa.

Kako god bilo, ima taj Blowfly pesmu iz 1983, verovatno njegov najveći uspeh, nešto što se u ta vremena moglo čuti i kod nas ponegde, u ponoćnom terminu najslobodnijih radio stanica, ili u kakvom „alter“ klubu. To je pesma First Black President, u kojoj se sam Blowfly pojavljuje kao narator jedne, iz ugla te epohe, još sasvim neverovatne priče: Amerika, naime, dobija prvog crnog predsednika. A taj prvi je iz nekog neobjašnjenog razloga baš on, Blowfly.

E sad, lepo je biti prvi crni predsednik, ali nevolja je što je Blowfly samo jedan šalabajzer koji o visokoj politici i ostalim tzv. ozbiljnim stvarima ne zna ništa niti za njih uopšte mari, i kojem je samo do duvanja, snifanja koke i povaljivanja svoje sekretarice, pa je nameran da prvo svoj ofis, a onda valjda i celu Ameriku i svet, pretvori u nešto između narko jazbine i bordela. Jer, mislim, šta će ti vlast i moć – ako su ti već nekim blesavim slučajem pale u krilo - nego zato da potpuno neobuzdano i nekažnjivo ispunjavaš sve svoje fantazije, a koje druge fantazije bi uopšte mogao da imaš nego one iz žanra „u se, na se i poda se“?

I tako se Blowfly u pesmi zapredsedničio i krenuo u ostvarivanje svojih snova, ali avaj, u tome ga bar povremeno prekidaju i ometaju dosadne „klasične“ predsedničke dužnosti, zivka ga te ovaj te onaj, čak i Papa lično; on nastoji da pobegne od tih smorova, da povuče dobar dim i crtu koke u kancelariji, ali sekretarica mu stalno dodijava pozivima... Njemu to dojadi pa krene da je povaljuje, ona se otima i govori kako mora nešto da mu kaže, on neće da je sluša dok sve ne bude gotovo. Kasnije, ona mu priznaje da ima herpes, a Blowfly je potpuno šokiran: „Herpes?! Fucking herpes?! I resign!“. I tako Amerika ostaje bez prvog crnog predsednika...

Blowfly je, rekoh, nepretenciozni, a ipak pakleno duhoviti zabavljač. U Prvom crnom predsedniku on se sprda ne samo sa samim sobom, nego i eksploatiše jedan rasni stereotip, onaj o mladom urbanom severnoameričkom crncu kao tipu kojem je samo do drogiranja i kresanja. Neko drugi bi na njegovom mestu nastojao da se patetično „bori protiv“ tog stereotipa, Blowfly ga, naprotiv, razvija do krajnjih konsekvenci, nakon čega se ovaj, naravno, rasprskava u sopstvenom apsurdu.

Tačno četvrt veka nakon ove pesme, Amerika dobija pravog „prvog crnog predsednika“, Baraka Obamu. Samo što je ovaj sve suprotno od lika koji je utelovio Blowfly: decentan, akademski tip, levi liberal iz više klase, uglađeni intelektualac koji je pročitao (s razumevanjem!) više knjiga nego deset „prosečnih“ belih američkih predsednika zajedno, lik bez vidljivih poroka i skandala, figura koja je najviše moguće udaljena od svakog stereotipa te vrste. Ono što je kod Blouflaja bilo moguće samo kao nesmiljena (auto)satira – i to možda baš zato što je u epohi nastanka te pesme to već bilo moguće kao zamisao (i nešto što će se „sigurno jednom dogoditi“), ali ne i kao neposredna praksa – obistinilo se na sasvim suprotan način. A samo tako je i moglo: deprivilegovani dobacuju do ravnopravnosti teškom mukom, i to tek kad dokažu da su mnogo bolji od pripadnika (klasno, rasno, rodno ili nekako drugačije) privilegovanog sloja koji pretenduju na isti posao.

Blowfly je preminuo početkom 2016, dakle, dočekao je stvarnog prvog crnog predsednika, i još malo pa odživeo oba njegova mandata. Nije, međutim, dočekao izbor Donalda Trampa za predsednika Amerike i bar teoretski najmoćnijeg čoveka sveta. Možda je tako i bolje, iz više razloga, ali ovde nas zanima jedan.

Ako pažljivo odslušate First Black President upravo na dan kada Donald Tramp preuzima Ovalni i ostale ofise u Beloj kući, teško da ćete prevideti da u liku kojeg  je u pesmi utelovio Blowfly ima nečega izrazito „trampovskog“ – baš kako u njemu nije bilo ničega „barakovskog“. Naime, šta nam je Tramp svojim dosadašnjim životom emitovao ako ne sliku o sebi kao neobuzdanom seksualnom predatoru (žene treba „grab by the pussy“ koristeći svoju društvenu ili finansijsku moć) i hedonisti opšte prakse koji uživa u porocima i luksuzu, a za tzv. ozbiljne stvari ne mari baš nimalo i o njima, ako ćemo pravo, baš ništa bitno i ne zna? Oduzmite Blouflaju-naratoru „crnu“ boju glasa i ponešto od slenga i dobijate nešto što bi prosečan stanovnik zemljine kugle danas lako mogao da zamisli kao prvi dan na poslu Donalda Trampa...

Pa tako ispada na kraju da je najbelji mogući belac, ne beo tek po boji kože nego po ideologiji koja nije daleko od neke vrste bele supremacije, i koja je snažno alijenirala ogromnu većinu crnaca i ostalih manjinaca, zapravo idealan maneken mahnite Blouflajove satire, snimljene pre 34 godine. To jest, da je Donald Tramp, a ne Barak Obama, „first black president“!

Naravno, ima nešto što fundamentalno razlikuje Blouflaja i Trampa. Ne, ne mislim tek na činjenicu da je prvi bio predsednik u sumanutoj satiričnoj pesmi, a drugi je to u stvarnosti. Mislim na to da je lik iz pesme simpatični luzer kojem je nekako upala sekira u med, pa bi sada da nekako na brzinu nadoknadi sve u čemu ga je život uskraćivao. Donald Tramp ne deluje kao bilo šta od toga, naprotiv: on je odbojni bogataški plejboj, arogantni ignorant rođen sa zlatnom kašikom u ustima, tip koji je od života u svakom trenutku dobijao mnogo više nego što je zasluživao, da bi se na kraju po istom tom receptu ušunjao i u Belu kuću. Mada je to one 1983. izgledalo još mnogo luđe od ideje o crnom predsedniku.

I da, ima još jedna razlika. Nešto ne verujem da bi ovog  jedan običan herpes zaustavio. Radije bi gledao da ga proširi što dalje.

Pročitajte još:

Teofil Pančić: Veliki Pamuk, mali Turci i novinari


POVEZANE VESTI
IZABRANE KOLUMNE

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
User
Dusan
28.01.2017.

Da, analogija je dobra, nu punn intended. Place na kojoj je pesma se zove Analtholgija. Medjutim, postoji jos jedna pesma koja je sada mozda jos aktuelnija: Indexi, Da sam ja netko! Ko li je sve danas u Srbiji peva?

User
M.B.
23.01.2017.

G.Pancicu,ipak sacekajmo bar jedan mjesec,ko zna,uostalom ionako nista izmjeniti ne mozemo

Vidi sve komentare