Ceca Bojković: Na sceni si slobodan čovek

Razgovarala: Dragana Nikoletić / Foto: Nenad Vujanović

Svetlana Bojković je jedna od onih javnih ličnosti za koje nam se čini da ih lično poznajemo i da je sasvim prirodno da ih pozdravimo kad ih sretnemo na ulici. To posebno mesto u našim srcima zauzela je zahvaljujući ulogama u popularnim TV serijama Siniše Pavića, prvo Emilije Popadić u „Boljem životu“, zatim sestre Antonije u „Srećnim ljudima“, a onda i Valerije Gavrilović u „Porodičnom blagu“.

Drugačije sentimente ona izaziva kao filmska glumica, pa su nezaboravni mučnina i oštar bol u stomaku, provocirani rolom Mike u socijalnoj drami „Pas koji je voleo vozove“. Iako su film, a posebo televizija mediji koji su joj doneli ekstremnu popularnost, prva i najveća ljubav Bojkovićeve je pozorište, gde nas je i zasmejavala, i prosvetljivala mnogobrojnim ulogama.

Stoga, kada se pre neku godinu po treći put udala, za Slavka Kruljića, srpskog ambasadora u Finskoj i nestala iz našeg javnog prostora, da bi pratila muža u diplomatskoj misiji, malo je reći da nam je nedostajala. Odahnuli smo složno kada se opet pojavila.

Ljubitelji teatra sada joj gromko aplaudiraju u Ateljeu 212, u predstavi „Moja ti“, rediteljke Aleksandre Milavić Dejvis. Zdušno joj tapšu i u Narodnom pozorištu, na kraju, a ponekad i tokom Šekspirovog „Ričarda III“ u režiji Snežane Trišić. Kao vojvotkinja od Jorka, ona je „prošla sve i svašta, sva moguća pogubljenja, svrgavanja sa vlasti i dolaženja na vlast drugih“, dok kao Rosa u TV seriji „Mamini sinovi“ u produkciji Fresh production i Blekbuk, s nama deli drugačiju vrstu iskustava.

Publika je ipak doživljava integralno, kao ženu velike snage, spremnu za sve izazove. Kaleidoskop media joj po malo i krade vreme između snimajućih setova, odlaska na probe ili dodele poslednje nagrade u nizu - „Zoranov brk“, da bi čitaocima preneo deo njene nepresušne srčanosti.

Najavili ste pre par godina da prekidate karijeru, a evo vas danas, snimate od jutra do mraka, igrate u pozorištu... Otkud taj preokret i energija?

Nikada nisam rekla da ću sasvim prekinuti karijeru, već sam najavila veliku pauzu koju sam i napravila, ne znajući da li će me ljudi nakon te pauze zvati da radim. Međutim, na moje veliko i prijatno iznenađenje, zaista su me zvali odmah po povratku. Znate kad vam kažu: nedostajali ste, uvek mislite da je to kurtoazno. Međutim, ispostavilo se da od kada sam se vratila, a za koji dan će biti godinu dana, igram dve predstave u pozorištu, a, evo, privodimo i kraju snimanje serije „Maminini sinovi“, što je veliki posao.
Naravno sve te pozive sam s radošću prihvatila, iako ne mogu da kažem da mi je u Finskoj gluma nedostajala. Imam tu osobinu da kad se izmaknem iz nečega, na to i ne mislim, kako je bilo i tamo. Uživala sam da budem u svetu gde me niko ne poznaje, gde niko ne zna čime se bavim. To je za mene bila velika relaksacija i veliki odmor. I verujte da sam i zaboravila da sam glumica dok sam bila odsutna iz Srbije. Jer, pored glume postoji i običan život koji jako volim i koji je meni uvek po malo nedostajao, jer sam kao jako mlada ušla u sve ovo. Ali, očigledno se i u toj pauzi nešto akumuliralo i - tu sam gde jesam.



Da li umetnik uopšte ima duhovni prostor za penziju ili ga nešto iznutra tera da radi dok god može?

Nema tu prostora za penziju jer umetnik ima uvek potrebu da stvara. Ali, ne mora nužno da glumi, već može da čita, piše, ili prosto bude konzument umetnosti. U svakom slučaju, neka unutrašnja aktivnost mora da postoji.

Šta srpska publika dobija od domaćih sitkoma, pogotovu komedija? Da li su oni vrsta anestezije, ili zdravi izleti iz realnosti?
Rekla bih pre da su zdravi izleti iz realnosti, ako ih već tako sortiramo. Mada, naravno, sve zavisi i od kvaliteta samog sitkoma. Danas se mnogo snima, ali je kvalitet upitan.



Koliko se snimanje „Maminih sinova“ razlikuje od „Boljeg života“ iz ’80-ih godina?

Uslovi su se generalno pogoršali. Mislim da takve uslove kao što smo imali na snimanju „Boljeg života“ nikada više nećemo imati. To mogu da tvrdim jer sam i posle „Boljeg života“ radila velike serije za RTS, „Porodično blago“ i „Srećni ljudi“, i svedok sam da su se ne samo uslovi pogoršavali, nego je i kvalitet rada opadao, što se kod nas profesionalaca videlo i u krajnjem rezultatu. Snimala sam takođe i sa drugim, privatnim produkcijama, i ne mogu se pohvaliti nekim posebno lepim iskustvom, štaviše, postojali su projekti sa nedopustivo lošim uslovima.
Međutim, sa radošću mogu da kažem da što se tiče realizacije „Maminih sinova“ i producentskih kuća „Blekbuk“ i „Fresh production“, u datim okolnostima ove naše geografije, da su uslovi izuzetno dobri, pri čemu mislim na čitavu ekipu koja stoji iza ovoga, a ne samo na svoje partnere. Meni je to od izuzetne važnosti, naročito kada je tempo snimanja ovako žestok.

Televizijski program je definitivno promenjen, sve je manje emisija iz kulture i obrazovnih, a sve više lake zabave za narod i političkih sadržaja, kako to komentarišete?

Televiziju gledam prilično probrano. Izbegavam sve te jeftinoće i prostakluke, ali je realno sve teže pronaći ono što me zanima u našim televizijskim programima. Nekada smo imali veoma jak obrazovni program, a danas ga uopšte nema, što je nedopustivo. Sve manje je i umetničkog sadržaja. Tužno i žalosno, a ko je za to kriv, zna se.



Različita su mišljenja o učešću poznatih glumaca u TV reklamama, koje je vaše? Da li je to način da se podigne kvalitet reklame ili ekonomska nužda protagonista?

To je i jedno i drugo, i ne vidim u tome nikakvu sramotu. To se radi svuda u svetu. Ovo je pitanje koje se postavlja vrlo često, iako ne vidim šta je u tome sporno. Toliko nekih upitnih pa čak i loših trendova iz sveta olako preuzimamo i postaju nam normalni, a evo recimo to oko glumaca i reklama se iznova i iznova propituje.

PROČITAJTE JOŠ:

DARIJAN MIHAJLOVIĆ - VLAST OD HEROJA NAPRAVI TIRANINA

FASCINANTNA BIOGRAFIJA MILENE DRAVIĆ

KADROVI U STIHOVIMA BERNARDA BERTOLUČIJA

Ekonomska nužda se često poteže i kao razlog zašto glumci osim u matičnom teatru igraju i u drugim pozorištima. Neki ovo smatraju isključivo prilikom za učešće u zanimljivom projektu, drugi nazivaju tezgarenjem. Gde je istina?

Ovo pitanje zahteva jednu mnogo ozbiljniju analizu od onog što bih ja mogla u par rečenica da odgovorim. To bi pre svega podrazumevalo rekonstrukciju koncepta rada pozorišta, čitav set pozorišnih zakona i slično. Ja lično mislim da je za umetnički kvalitet jednog konkretnog dela najbolje napraviti idealnu podelu, tačnije idealnu beogradsku podelu, nezavisno od toga koji su glumci u kom pozorištu angažovani. Ili, u drugoj varijanti, da pozorišni glumci budu angažovani prema konkretnom planu i ugovoru, koji se pravi na tri godine i prema kome se tačno zna šta će se raditi i ko će šta raditi, dakle ko će režirati, glumiti i ostalo. I da onda, svi ti angažovani umetnici budu toliko dobro plaćeni da pozorište ima pravo da im zabrani učešće u drugim projektima i da idu bilo gde. Međutim, pošto ništa od toga ne postoji, onda imamo ovakvu situaciju kakva je sada, i jako je teško napraviti repertoar. Ovi ljudi na koordinaciji čupaju kose svakodnevno, pokušavajući da usklade sve te ljude koji igraju i tamo i ovamo.
Što se „tezge“ tiče, to apsolutno nije u pitanju kad je reč o pozorištu, jer tu nema para za „tezgarenje“.



Za francusku glumicu Ketrin Denev su govorili da je previše prefinjenog lika da bi tumačila uloge žena iz nižih slojeva naroda, da li i sebe pronalazite u tom opisu? Ili je to pitanje nespremnosti reditelja da uđu u rizik?

Nisam ja igrala samo dame, već i drugu vrstu žena, ali generalno govoreći, ne možemo svi sve da igramo. Svi imamo neka ograničenja, prvenstveno fizička, pa onda sve ostalo. Ali, isto tako, mnogo toga zavisi i od rediteljskog koncepta, da li će se i kako će se upustiti u tu vrstu rizika.

Reditelji, i svetski i naši, umeju da obeleže glumca jednoobraznim ulogama, što je prilično „ziheraški“. Kako se to odražava na glumčevu karijeru?

Mislim da se ne odražava mnogo, naročito na glumce koji igraju u pozorištu. Jer u pozorištu imate mogućnost da igrate različite uloge i različite žanrove. To je, recimo, bio baš moj slučaj. Ja sam vrlo rano, pored uloga heroina koje su mi davali na početku karijere s obzirom na moj tadašnji izgled, počela da igram i komedije i karakterne uloge. I mogu reći da sam po tom pitanju različitih uloga i žanrova imala sreću, jer se na taj način glumac najbolje razvija i gradi. Meni je baza uvek bila u pozorištu i ne mislim da je bilo šta uticalo da promeni moju karijeru. Ta neka mega – popularnost stigla je tek sa „Boljim životom“, mada sam i ranije snimala serije, kao što je čuvena „Kuda idu divlje svinje“ Čedomira Ilića. Možda je na neki način bilo i važno što nisam previše igrala na filmu. Znate, filmadžije, inače jedan vrlo zatvoren krug, imaju princip da neće da vas uzmu za ulogu jer vam je lice „potrošeno“. Danas su te stvari još komplikovanije kada serije postaju sve dominantnije u odnosu na film. Ali, suštinski, iskreno mislim da su to sve samo najobičnije predrasude.



Koja je razlika između rada na pozorišnom komadu i na filmu i televiziji? Šta je vama najbliskije i zašto?

Meni je pozorište prva, neprevaziđena ljubav i uvek je prioritet. Pozorište je bilo i ostalo razlog zbog kojeg se bavim ovim poslom. I mislim da je to i najteže. Najteže je da sklopite ulogu od početka do kraja. Ali zato imate to neverovatno zadovoljstvo kad izađete pred publiku, koja je uvek drugačija, ali ste uvek drugačiji i vi, bez obzira što je sve fiksirano. To vam je kao muzika. Možete svirati recimo Šopenov Nokturno, i to su svaki put te iste note, i manje-više isti tempo, ali ćete ga svaki put svirati drugačije, uvek će to zvučati drugačije. Taj kontakt s publikom je jako bitan.
U seriji i filmu imate kontakt s kamerom, radite na parče, posle dolazi montaža. Vi ste na sceni slobodan čovek, dizgine su u vašim rukama i to je ono zbog čega iznad svega volim pozorište.

Nikad nisam doživela veću katarzu u pozorištu nego tokom vaše „Marije Stjuart“ u Ateljeu 212, šta treba sve da se sklopi da se tako nešto dogodi?

Hvala vam na ovim rečima. Uh, potrebno je mnogo toga. Prvo svakako ide dobar tekst, kao temelj svega, pa dobar reditelj, pa dobra podela, a onda treba da se u okviru svega toga, vi kao glumac temeljno i dobro pripremite. Kod mene je ta priprema, u ovom konkretnom slučaju, išla sistemom eliminacije, ovo ne, ovo ne... i sve tako, vrlo strogo, pa do onog što ostane. To je, da se tako metaforički izrazim, prolaz kroz uska vrata, strogost prema sebi u odabiru sredstava kojim gradite lik. Mislim da je ovaj princip dao dobar rezultat i da je ta moja Elizabeta od Engleske sve suprotno od onog kakva sam ja, ali sam ipak i to - ja.



Dobili ste mnogo nagrada , od Dobričinog prstena i Zlatne arene u Puli, prve Žanke Stokić, do priznanja Pavle Vujisić, i nedavno, Zlatni brk. Kako se menja glumčev odnos prema nagradama tokom karijere?

Ja se nagradama radujem. To znači da ljudi prepoznaju to što ste radili, da to ima smisla. Nagrade, naravno, najviše znače i vesele dok ste mladi, dok još nemate dovoljno iskustva. One su tada i podsticaj i neka vrsta potvrde, koji vas bodre na tom putu razvoja, jačaju vam samopouzdanje. U ovim mojim godinama, trebalo bi da je sa pitanjima samopouzdanja gotovo, ako ste se normalno razvijali, mada nije ni to kod svakog nužno tako. Međutim nagrade me i dalje vesele, jer pokazuju da vas ljudi ne zaboravaljaju i ugodno je dobiti ih.

Narod vam tepa „Ceca“, da li je to vrsta sentimentalnog priznanja?

Kod nas je prisutan familijaran odnos prema ljudima koji su stekli popularnost putem televizije. Ja sam se na to brzo navikla i nije mi preterano smetalo. Ali, znate, ljudi koji su mi najbliži, ljudi iz mog najbližeg okruženja, nikada me ne zovu Ceca, već uvek i isključivo Svetlana.



Da li ste sebe zamišljali kao holivudsku divu i šta to uopšte znači? Šta su posledice popularnosti?

Nikada nisam maštala o Holivudu niti me je ikada privlačio na bilo koji način. Uvek sam više volela art filmove i drugačiji princip rada od te mašinerije kakva je Holivud, naročito danas.
Što se tiče popularnosti, ja zaista nikad nisam osetila neke njene ekstremno loše strane niti sam imala loša iskustva po tom pitanju. Mada znam da popularnost najčešće jeste mač sa dve oštrice.

Smatrate li se filmskom ikonom u Srbiji, kako Vas mnogi doživljavaju?

Ne, zaista ne.

Na koji način se opuštate?

Volim da čitam, slušam muziku, gledam filmove. Volim i da odem u prirodu i jednostavno zurim u daljinu.

Koja vam je prva jutarnja misao, a sa kojom tonete u san?

Kad tonem u san nemam nikakvih misli, a ujutro obična razmišljam o tome šta imam od obaveza taj dan.



Naši glumci postižu uspeh u Holivudu, da li je to moguće u Finskoj zbog jezičke barijere? Odnosno, može li Finska postati Meka za naše pozorišne i filmske stvaraoce, kao što jeste za dizajnere i lekare?

Mislim da ne, prvenstveno zbog jezika. Osim toga, ni njihova produkcija nije toliko velika da su im potrebni strani glumci. I njihovi glumci vole negde drugo da odu i rade svoj posao.

Imali ste prilike da uporedite život u Finskoj i u Srbiji, kako biste opisali razlike?

Razlike su velike. Život u Finskoj je vrlo ugodan, jer je sve sređeno. Cela država, infrastruktura i sve ostalo uređeno je i uspostavljena tako da bude u funkciji građana. Školstvo im je fenomenalno, jedno od najboljih u svetu, što je jako važno za jednu zemlju. Socijalna zaštita je takođe sjajna. Nema nikakve nervoze ni histerije, čak ni u saobraćaju, za koji tvrdim da se po njemu može videti krvna slika jednog grada i naroda. 
Mi smo razbarušeni, mi više naginjemo Mediteranu po svom KADROVI U STIHOVIMA BERNARDA BERTOLU;IJAmentalitetu, tako da to ovu našu generalnu neuređenost dodatno usložnjava. Meni je u Finskoj bilo jako lepo, ali iskrena da budem, taj naš puls, kakav god da je, počeo je u jednom trenutku da mi nedostaje i srećna sam što sam se vratila.