moja kafica
moja kafica
kolumne/14.11.2016.

Moji dobri drugari Metallica i Iron Maiden

  • Guliver/ GettyImages/ Iron Maiden
  • Privatna arhiva/ Draža Petrović
  • Guliver/ GettyImages/ Metallica
  • Guliver/ GettyImages/ Metallica
  • Privatna arhiva/ Tata metalac sa ćerkicom Mionom
  • Privatna arhiva/ Draža Petrović, Zoran Kesić
Autor fotografije:

Piše: Dragoljub Draža Petrović

Metalika je moj dobar drugar... Želim Metaliki da dobro svira i da ne zabušava – rekao je legandarni navijač Partizana Miša Tumbas 2004, par sati pre početka Metalikinog prvog beogradskog koncerta, za CNN.

Osamnaest godina ranije, na ulazu u učionicu, prvog septembra, delovao sam “zastrašujuće” – majica sa grobljanskim krstačama tada svežeg Metalikinog albuma “Master of puppets”, kosa do ramena, red nitni na kaišu, i čvrsto uverenje da je “Metalika (zaista) moj dobar dugar”.

- Petroviću, kakvo je to groblje na vašim prsima - interesovala se profesorka srpskohrvatskog za “poetiku” novog učenika trećeg razreda usmerenog obrazovanja “Šuvarovog” kulturološkog smera.
Metalika, znate. To je jedna rok grupa, američka...
Imate li neku drugu majicu…
Imam...

Sutradan sam se pojavio u majici Ajron Mejdena, sa njihovom grozomornom maskotom Edijem, pa je i profesorka digla ruke.

Metalika je, dakle, bila moj drugar kada za nju retko ko da je znao. Zahvaljujući “pošasti” zvanoj pubertet. Tako je nekako počeo i Lars Ulrih, osnivač i bubnjar Metalike – došao je sa porodicom iz Danske u Kaliforniju, sa namerom da postane teniska zvezda. Užasnulo ga je, međutim, to što se po Los Anđelesu motala gomila tipova u roze “la kost” polo majicama, pa je želeo na neki način da odudara od nove sredine. Njegov pubertet rezultirao je Metalikom – dao je oglas u časopisu LA Weekly, tamo gde su ljudi prodavali automobile, tražeći pevača za bend. Svake nedelje u rubrici pod H, kao hevi metal, izlazio je oglas: Traži se pevač za bend. I tako je iz jednog neupadljivog oglasa nastala grupa koja će na svoj način obeležiti rokenrol.

Klinci koji su došli direktno sa ulice, i vežbali u garaži Larsove kuće koja je sva mirisala na dansko pecivo, ubrzo su iz, u muzičkom i svakom drugom smislu “šljaštećeg” L.A.-ja, preselili u San Francisko.

“Direktno” odande, njihov prvi album dražesnog naziva “Kill 'em All” počeo je da pušta Vlada Džet na “Hitu nedelje” Beograda 202. Redovni slušaoci “dvesta dvojke”, vazda navikli da hit nedelje bude nešto žestoko i bučno, ovo, ipak, nisu mogli da podnesu. Ubeđeni da je u pitanju hilti bušilica, i da oni tamo na “dvesta dvojci” nešto renoviraju. Pa delići građevinskih radova idu uživo u program. Međutim, kada se pojavio i Slayer, shvatili su da je Metalika, ipak, Hor bečkih dečaka.

I taman kad je gore potpisani sve one “grozne” majice, odmah posle vojske, spakovao u orman za stare stvari, Metalika je snimila “Crni album”. Na nekoj žurci, gde se skupila ekipa koja je poslednjih godina osamdesetih marljivo đuskala uz Duran Duran, dok si ti vitlao kosom uz “Seek & Destroy”, sav srećan što odudaraš od sredine, neko od tih tipova pustio je baladu “Nothing Else Matters”, nešto što nije ni podsećalo na ranu Metaliku. Što je najgore – bilo je Metalika. Pojedinci su čak plesali! Oh my God!

Odjedanput je “ceo grad” slušao Metaliku. Čak i oni ubeđeni da su par godina ranije u “dvesta dvojici” nešto renovirali.

Hm, sve je to ipak rokenrol, kad malo bolje razmisliš.


I evo nas u 2016. Za Metaliku, izgleda, jedino nije čuo Miša Tumbas. Prve njihove ploče skupljaju prašinu na tavanu, a kompletna diskografija vrti se na MP3 plejeru. Čini se da je Metalika u boljoj formi nego ikada. Što reče Džejms Hetfild: “Dugo vremena smo mislili da nećemo dovde dogurati. A još smo tu, i još rasturamo. Uskočite u voz sa nama i držite se, jer mi ne stajemo. Još uvek vladamo svetom”.

Tako da moj stan ovih dana odjekuje sa dva prva singla novog Metalikinog albuma koji izlazi 18. novembra. U međuvremenu, zove me neki drug i kaže da će Ajron Mejden, garantovano, sledeće godine gostovati u Beogradu. Prvi put sam ih gledao tačno pre trideset godina (1986) u Hali “Pionir”, na njihovoj turniji “Somwhere in tour”. Imao sam 16 godina o zamišljao da ću kada porastem postati “roudi” Mejdena, onaj tip što ih profesionalno prati na turneji.

U Čileu, celoj Južnoj Americi, kao i u Skandinaviji postoji neka vrsta “Mejden religije”. Jedan sveštenik u Brazilu drži propovedi o smislu tekstova njihovih pesama. Na telu ima 162 tetovaže vezane za grupu i smatra sebe njihovim najvećim fanom na svetu. Vernici ga zovu “otac Iron Maiden”. Čak je i sinu dao ime Stiv Haris, po basisti i osnivaču benda.

Nije isključeno da i u Srbiji ima sličnih “ludaka” - znam jednog koji u svom telefonskom broju ima tri šestice, poznajem “frika” koji se za kolumnu slikao u majici sa groznim Edijem, maskotom benda, a Mejdeni su valjda jedini bend oko koga će se složiti naprednjaci i demokrate. Bar dvojica – i Dragan Šormaz (SNS) i Vladimir Todorić (DS) veliki su fanovi Mejdena. Koji su, opet, jednaput poslužili Zoranu Kesiću i “njuzovcima” da opišu šta Srbi treba da rade da bi se spasli poplava. “Što bi Mejdeni rekli, bež'te ljudi u brda” - rekao je Kesić u emisiji “24 minuta”, aludirajući na pesmu “Run to the hills”.

- Kako ti iz fine porodice, u kojoj ima i popova, a slušaš Mejdene, sataniste – nešto je što vas prati kroz ceo život od kada se pojavite sa majicom “Live after death” u školi i ekspresno bivate poslati kod direktorke na raport. Koja odmah po lociranju problema od sekretarice zatraži da joj donese šećer i vodu, kao i da pozove profesora istorije ne bi li joj objasnio “šta ovaj magarac nosi na časovima”.

Kad kažiprstom i malim prstom napraviš đavolčića, znak raspoznavanja svetskih metalaca – to je tek stvaralo šok u srpskoj sredini vazda naviknutoj da ili salutiraš pesnicom ko partizan ili moraš da se teatralno krstiš u tramvaju koji skreće kraj Markove crkve. Taj znak je, u stvari, patentirao legendarni pevač Roni Džejms Dio, čiji su baba i deda bili toliko religiozni i sujeverni da su tim gestom “rasterivali” one koji bacaju “urokljive oči”. Danas je “đavolčić” samo štos. Istina, ne znam šta o tome misli vladika Amfilohije.

Ikonografija Mejdena je znak raspoznavanja – u Egiptu, usred neke favele, presrešće vas razdragani prodavac papirusa, smatrajući da ste njego sabrat, “serbian brother”, čim nosite Edija na majici. Mejden religija je prodrla svuda. Brus Dikinson je pričao da, kada su imali koncerte u nekim “slepim crevima” zemaljske kugle, nije mogao da veruje kakva ih je euforija dočekivala.

- To je kao da dođeš u neko pleme izolovano od civilizacije, a oni vam traže autogram i kažu: “Fear of the Dark”! Kako da ne znam, to je moj omiljeni album – pričao je Brus posle prve svirke u Kostariki.

Fanovi “Mejdena” su jedna velika porodica u kojoj svi dele jednu stvar. Zbog te familijarnosti, valjda, Iron Maiden traju tako dugo.

Šetao sam pre neku godine kroz turski gradić Side, između Alanje i Antalije, u majicu sa logom Iron Maiden i već u prvoj radnji dočekao me razdragani Turčin zagledan u majicu. Za Turčina, istina, na prvi pogled nikada ne biste rekli da sluša Iron Maiden, ali kad je video majicu, samo što se nije rasplakao od sreće.

- Irrraaan! - uzviknuo je radosno upirući prstom u majicu.

Tek tad sam skapirao - on, verovatno, nikad nije čuo za Iron Maiden, ali ga ono Iron neodoljivo podseća na Iran.

- No Iran. Iron Maiden! - džaba sam mu objašnjavao, našavši prvog čoveka na svetu koji ne zna za Mejdene.

Pročitajte još:

Draža Petrović: Uticaj Vesne Zmijanac na Peti oktobar


POVEZANE VESTI
IZABRANE KOLUMNE

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box