moja kafica
moja kafica
kolumne/11.01.2017.

Koga boli patnja izbeglica?

  • Guliver / GettyImages
Autor fotografije:

Piše: Mihailo Medenica

Nisam čovek predrasuda, prezirem ih zapravo, a i nekako što sam stariji to sam žalovniji što se u mojim brdima kaže - pa tako ne mogu da okrenem glavu na muku onih migrantskih stradalnika što mesecima ne postoje u dve memljive, trošne i hladne barake, nedaleko od prestoničke železničke stanice.

Avganistanci uz nešto malo Pakistanaca - promrzli, na ivici gladi i to malo života što je ostalo u njima!

Ne postoje - da, jer nekako se svi trude da ih ne vide, ne primete, ne osete taj strašni zadah, jer ih valjda neće ni biti ako ne želimo da ih vidimo?!
Hoće, tu su, u našem gradu svojom nevoljom i uopšte mi ne pada na pamet da vagam ima li krvi na njihovim rukama (kako neki razmišljaju bežeći od sebe zapavo) i jesu li im prošlosti crnje od sadašnjosti!

Kako uopšte neko može da ogugla na patnju čoveka, na pomisao da neko ove dane sitni u papučama i poderanoj bluzi u kojoj je za nekih toplijih dana krenuo s praga u neko bolje sutra?!
Ne veruju oni više u bolje sutra, jer nema ni dobrog danas za njih, a ne treba više od ćebeta viška iz kuće, šerpice kakve supe, para čarapa ili kutije cigareta da bi se i oni i mi opet osetili ljudima!

Znam da po ko zna koji put telalim o sličnoj temi, ali pisaću još onoliko, jer nema ni nama nikakvog sutra ukoliko se ne osvrnemo na tuđe danas!

Bez razlike da li je reč o pomenutim „leševima“ satrtim mokrim i sleđenim ćebadima, ili beskućnicima kojih je grad, nažalost, pun - moramo, jednostavno moramo skrenuti pogled na te ljude, zastati, pružiti ruku...verujte da najčešće ne očekuju ništa više od toga, a i tako malo je dovoljno da ponovo poverujemo u sebe, jer ruka pružena njima je ruka spuštena s mirom na svoje grudi.

Često sam, možda i prečesto dole, u toj izmaglici zaborava, s tim nesrećnicima prestravljenim od ljudi, uplašenim od pružene ruke, nepoverljivim prema smotuljku hleba i mleka, zaboravivši da su neko dostojan spomena, nekoliko minuta provedenih s njima, naprstka pomoći...
Najstrašnije je što su se srodili sa mišlju da ne vrede pogleda, reči, dlana koji nije ispužen preteći već ljudski.

Ubijeno je sve čovečje u njima, sad mirno, ne osećajući više ni hladnoću niti teskobu tog naličja života - čekaju neminovno, nadajući mu se što pre...

Ponavljam - ne interesuje me šta su bili (a uglavnom su nekadašnji kućevnici, umni i bistri ljudi čistog srca) ima ko da misli o tome, interesuje me samo šta su sada i to me ponajviše boli - ništa su, ničiji, ne postoje, čeka se samo da novi dan to i potvrdi!
Ne dozvolimo tako šta - svako od njih je svako od nas!

Ne dozvolimo da „umremo“ živeći kraj tuđih muka, jer stradanje jednog čoveka stradanje je svakog od nas!
Ne dozvolimo da se u gradu ljudi ne vidi čovek, jer kako leći i probuditi se s tim grehom na duši?!

Ne znam, možda i preterujem, možda jesam žalovan k’o kakva baba, ali ne mogu da oguglam na patnju čoveka pravdajući njegovu muku svojom.
Ne čini me to boljim od drugih, nikako, samo sebičnijim, jer pokušavajući da učinim malo za njih nadam se velikom za sebe, znam!

Ali, i to je dovoljno - pomažući sebi da umirimo savest pomozimo onima kojima su naši putevi - živo blato! Tu su, postoje!
Postojaće i kad ih ne bude bilo, kao onaj san koji trgne usred noći uz vrisak, kao senke po sobi, kao ničega u ogledalu kad stanemo pred njega i zagledamo se...

Pročitajte još:

Mihailo Medenica: Izgubljena magija novogodišnjih čestitki

POVEZANE VESTI
IZABRANE KOLUMNE

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box