moja kafica
moja kafica
kolumne/6.11.2016.

Pod dejstvom sreće

  • Turistička organizacija Irig
  • Turistička organizacija Irig
Autor fotografije:
Piše: Milica Piletić

Srpska čitaonica Irig ima lep običaj da svake godine povodom dodele nagrade Borislav Mihajlović Mihiz za dramsko stvaralaštvo, pozove na svečanost i ranije dobitnike. Nagrada se od 2005. dodeljuje njemu u čast, na dan njegovog rođenja. Dvanaesta dobitnica je Branislava Ilić čiji komad Telo sam nedavno pročitala u Sceni.

Ovo je mogao biti sedmi put za redom kako imam neki mnogo jak razlog što ne mogu da idem, ali sam ipak odlučila drugačije. Zovem Jordana Cvetanovića koji je prekinuo zanimljivu praksu da Mihiza dobijaju isključivo žene, i to one koje se zovu na “M” (Milena, Maja, Marija, Minja, Milica). Kaže mi da mu je žao, da neće moći zbog posla, ali da mu, kad već idem, donesem Antologiju u kojoj su nam objavljene drame. Obećavam da hoću, kao i da ću mu je predati kad se vidimo na kafi koju dogovaramo godinama. Jordan je inače kriv, doduše indirektno, za mnoge lepe stvari koje su mi se desile 2009. U isto vreme, uverila sam se da je mnogo strašnije kad nemaš s kim da budeš srećan, nego kad nemaš s kim da budeš tužan.

Dramu Telo, Branislava je napisala baš te 2009. Radnja je smeštena u prostor koji mlađi bračni par deli sa njegovim teško bolesnim ocem. Da hoću da banalizujem, rekla bih da je Branislava napisala komad o tome kako žene imaju mnogo više snage i hrabrosti od muškaraca, jer: jedan umire (svekar), drugi beži (muž), a sa trećim (njen otac) je odlučna da raščisti stare račune. To, međutim, ne bi bilo tačno. Drama je potresna i duboko zadire u intimu dvoje ljudi - žene kojoj su počele da sede stidne dlačice i muškarca kome, dok mu umire otac, nedostaje majka.  Smrt koja je tu od početka neće se zadovoljiti samo telom njegovog oca, razbucaće i njih dvoje. U drami su replike vrlo slične onima kojima sam i sama mnogo puta počinjala komad u sebi, gledajući kako se nepovratno, i iz dana u dan, menjaju tela onih koji zauvek odlaze, koje volim, čije gene nosim. Telo je režirao Stevan Bodroža, a ja mogu samo da zamislim kako je bilo teško glumcima da kažu i urade sve ono što piše u ovoj drami.

Te 2009. godine, ne bih primetila da već dugo smrknutog lica ustajem, ležem, i sve ono između, da me dete nije pitalo: Mama, zašto se ti nikada ne smeješ? Deca, za razliku od nas odraslih, nemaju dovoljno iskustva da pretpostave, zato pitaju. Od tog dana smo moj cvrčak i ja na ratnoj nozi. Kad god se ja opustim, kad god sam srećna, kad god se smejem, a on dođe da me upozori da sam preterala, ja se pravim da ga ne vidim.
O sreći sam prvi put ozbiljno razmišljala na drugoj godini fakulteta, kada smo za ispit morali da dramatizujemo književno delo po izboru za koje je ipak bila potrebna saglasnost. Svi sa klase su već počeli da pišu, sem mene. Dubravka Knežević, asistentkinja profesora Jovana Hristića, je moje predloge odbacivala kao nedovoljno snažne i nedovoljno aktuelne, sve dok joj nisam cinično dobacila da je onda najbolje da radim Kamijevu Kugu. I ona se složila.

Kad malo bolje razmislim, u većini drama koje sam napisala prisutne su najrazličitije boleštine, malo iz uverenja da karakter ne može da postoji bez dijagnoze, malo iz osećanja da su bolesti najbolje metafore. Od prvog komada 1992. koji je o AIDS-u, preko kuge, depresije, impotencije, bubrežne insuficijencije, sve do tumora na mozgu. 

Kami me je odvukao ipak mnogo dublje i sačuvao od banalnih analogija tipa Oran zatvoren grad - Srbija pod sankcijama, ili žrtve kuge - žrtve rata. Prezrela sam smrtnu kaznu i duboko se zamislila nad pitanjem sreće. Sve ono što je samo po sebi predstavljalo užas koji smo živeli svakodnevno tih devedestih činilo je tek jedan sloj oblande. U to vreme, i na drugim životnim poljima, stizao me je i egzistencijalizam. Sartr me satirao svojim šta moram, Kami svojim šta ne smem. Uostalom, koga Đavo i gospod Bog dovedu pred vrata Akademije, logično je da bar na jednom ispitu završi s Kugom pod miškom. Pa ne spominje Danilo Kiš slučajno ova dva ludaka u Savetima mladom piscu.

Da je dramatizujem danas, dvadeset godina kasnije, glavni junaci bi bili sporedni, i obrnuto. Sinopsis bi izgledao ovako: Rejmond Ramber, novinar koji se slučajno zatiče u Oranu u vreme kuge, kada se grad zatvori na sve načine pokušava da pobegne. Međutim, kada mu se ukaže prilika da izađe iz grada, odlučuje da ostane rizikujući tako svoj život, mareći više za druge nego za ljubav koja ga čeka u nekom drugom gradu. Heroj ili budala, pitanje je sad.

U vreme studija - rat, protesti, podstanarstvo, ljubav, noćne smene, radio, preferans... - na dohvat ruke često mi je bila Mihizova Autobiografija o drugima. Tako sam i saznala za irišku kugu koja je buknula 1795. i za pola godine, prepolovila broj stanovnika u Irigu. Pre kuge, kažu podaci, u 912 kuća, živelo je 4.813 ljudi. Toliko stanovnika u to vreme možda nije imao ni Beograd. Umrlo je 2.548, a spaljene su i srušene 402 kuće.

Postoji mnogo dirljivih zapisa o tom događaju i tom vremenu. Svakako neki od njih bacaju drugačije svetlo na ono o čemu nikada ne pišu šturi istorijski udžbenici, a to su privatni životi, porodični odnosi, i ljubavi bez koje se ni ta istorija ne bi ispisala. Evo nekoliko rečenica koje sam našla kod akademika i istoričara Dr Slavka Gavrlovića koje čine da se onaj frtalj moje sremačke krvi uzburka: “Irižani su ispoljavali retko nežnu ljubav između muževa i supruga, roditelja i dece, koja nije zabeležena ni u tada mnogo kulturnijih naroda, u doba ovako teških pomora. Svi lekari su isticali kako je mati po svaku cenu htela da dvori svoju bolesnu decu, a otac ili muž često se opirao i sa puškom u ruci da mu ženu ili decu ne odnesu u bolnicu...”

Stižemo u Irig i približavamo se Domu kulture u kome je smeštena najstarija srpska čitaonica, osnovana 1842, nepunih pedeset godina posle kuge. Na ovu činjenicu i sam je Mihiz bio jako ponosan. Čitaonica danas raspolaže sa preko 44 hiljade knjiga, a njenu dugu istoriju sažeo je Branislav Jovičić u monografiji 170 godina Srpske čitaonice Irig.

Direktorka Vera Novković više je od ljubazne domaćice. Donosi nam čaj da se ugrejemo. Neke drage ljude vidim posle mnogo vremena. Prilazim polici na kojoj su objavljene drame ranijih dobitnika i uzimam knjigu za Jordana. Počinje svečanost. Branka Stojković i Tijana Milošević čitaju odlomke iz drama, a potom se publici obraća i Branislava. Intimno i dirljivo. Uz domaću štrudlu od maka, sir sa orasima i fruškogorksa vina iz Mačkovog podruma ćaskamo još neko vreme pred povratak i smejemo se. Ja sam pod jakim dejstvom sreće. Srećna sam, možda koliko i Branislava, jer znam da kada sam pre sedam godina bila ovde, nisam to umela da budem.

Pročitajte još:

Milica Piletić: A gde je Nataša?



 

 


POVEZANE VESTI
IZABRANE KOLUMNE

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box