U beogradskoj galeriji U10 (Kosovke devojke 3) otvorena je izložba IScream sedam umetnica – Tatjane Radičević, Mar Cuervo, Marine Marković, Slavice Obradović, Milice Prelić, Tijane Radenković i Marijane Ćurčić koje je ujedinila kustoskinja Teodora Jeremić.
Kad se izgovori naziv postavke, dobija se engleska reč za sladoled, ali, pravilno spelovano obrazuje izjavu „Ja vrištim“, uzvičnu i bez tog znaka interpunkcije. Ona leksički označava ideju kustoskinje da je savremeno potrošako društvo stvorilo nakaradnu, ali neraskidivu vezu između hrane i emocija. Pa kad smo pod stresom, ili smo besni, anksiozni, depresivni ili previše euforični, posežemo za sadržajem frižidera ili prvim kioskom sa hamburgerima. Glad je prema toj vrsti poriva tek beznačajni nagon za ispunjavanjem egzistencijalnih potreba. Ono što ti radi psiha, s tim je neuporedivo.
Suzbijena ili blokirana osećanja se ponašaju kao okidači za unošenje namirnica koje pojedinca (pod stresom ili u napadu panike) čine instant „ispunjenim“, zadovoljenim, veli kustoskinja. To može da proizvede poremećaje ishrane (anoreksiju, bulimiju) o čemu govori video rad Marine Marković, koja pred kamerom temeljno sažvaće zalogaj da bi ga potom ispljunula. Tako Marina priča posmatraču o svom strahu od debljanja. O tome kako kako je kao devojčurak mrzela svoje telo i zapala u bolest iz koje je jedva živu glavu izvukla.
Druga vrsta strahova i zebnji rešava se kupovinom „atraktivno upakovanih proizvoda bez iole nutritivnih vrednosti“, a gomilom kalorija, o čemu govori instalacija Marijane Ćurčić od lizalica. Postavljene u oblik kvadrata, gledane izdaleka, veoma su privlačne, ali bliži pogled otkriva da im je punjenje od, za većinu, odbojnih elemenata. Dlaka i buba.
Nezadovoljstvo može da apsorbuje i uništavanje kolača i drugih poslastica stiskom ruke ili razmazivanjem prstima, poručuje Mar Cuervo. A čak i gnjilo voće i povrće izaziva divljenje na fotografijijama Tatjane Radenković.
Šta ovde radi čokoladna ploča po kojoj su rasporoređene grudi od iste materije, koja, kao i zaljubljenost, pomaže lučenju hormona sreće seratonina i endorfina? S jedne strane, besedi o brzom dostizanju zadovoljstva koji, na duže staze, pravi sve veću razliku između „idealne“ figure holivudskog tipa i onog u šta se pretvaraju kukovi, strukovi, butine... nekontrolisanog konzumenta slatkiša.
A sa druge, mirisom i ukusom, oblicima dojki, govori o nepatvorenoj sreći i intimnosti. U ovaj rad Milice Prelić bila sam uključena od samog početka, kao jedan od modela.
Milica je i pre IScreama dobro znala sve osobine čokolade kao materijala za modelovanje. Jednom je, tako, servirala čokoladnu sebe publici Magacina. Najveći kompliment njenom delu bio je kad su je posetioci u slast pojeli.
Slično je imala na umu i kad je prionula na realizaciju rada Love me two times, s tim što su nosioci radnje ovog puta bile njene prijateljice. Listom umetnice.
„Poenta je bila da svaka uzme otisak svojih grudi koji na suptilan način otkriva karakter samim pristupom“, objašnjava Milica. Stidljivost, ishitrenost, prilježnost, nehajanost i druge osobine, možda i ne tako primetne u svakodnevnom, ali na ovaj način jasne kao trag papilarnih linija jagodica prstiju.
Bila je jedna od hladnijih večeri, kada mi je Milica pomogla da desnu dojku obložim gipsanim trakama, što je ujedno bio i čin dubokog međusobnog poverenja. Jedno je kad te neko vidi golu, a drugo kad te dodiruje (bez ikakvih, osim umetničkih pretenzija).
Drugima je u operaciji pomogao muž ili dečko, neke su je i same izvele, atletski građene, malih i čvrstih grudi koje ne zahtevaju posebne sposobnosti manipulacije.
U gipsane kalupe, Milica je ulivala topljenu čokoladu sa raznim dodacima, ekstraktom ruma, vanile, mlevenim bademima...
Pri sledećoj poseti, na mnoštvu tanjira već su se prsili ili dominirali različiti odlivci.
„Koja li je moja“, pitala sam se, i po sopstvenom stanju svesti i odnosom prema grudima, opredelila se za najveću.
Greška, moja je pripadala srednjoj kategoriji, što je, bolje od ogledala, određivalo njene osobenosti.
Potom su ti čokoladni atributi ženstvenosti pokazali sopstvenu ćud: prešavši iz tečnog u tvrdo stanje, a onda odložene u hladnoj prostoriji, one su mestimično pobelele. Premda je u tome bilo prilično likovnosti, Milicu je promena boje iritirala. Ko bi poželeo da proba čokoladu izmenjenih karakteristika? Zato ih je glazirala.
Ali, one su terale inat, kao da su bile nevoljne da se javno prikazuju. Iznova i iznova su kristalizovale masnoću.
Poslednji glanc Prelićeva je udarila pred samu izložbu.Kad sam stigla na otvaranje u U10, većina ih je već bila raskomadana. Moja je stajala nedirnuta, što me je učvrstilo u uverenju da i nije neka. Možda i pogrešnom, jer niko nije načeo ni belu, savršenu po svim aspektima.
Do kraja su sve „stradale“, bile male, čvrste, raspojasane...
Tako je publika U10, na neki način, potvrdila poentu izložbe: jelu stremimo i kad se od nas nešto očekuje, a mi ne bismo da štrčimo pasivnošću, već se spoljnim zahtevima prilagođavamo.
Ja sam komadić svoje dojke ponela kući, da ispoštujem pravila interakcije. Nisam ga pojela, već danima sita od lizanja posuda u kojima je Milica topila materijal za rad.
Izložba je otvorena do 25. februara, ali bez privilegije konzumacije čokoladnih prsa. Ona su postala tuđa briga, inicijacija za razmišljanje šta nam u suštini fali kad se latimo gastronomskih poslastica.
Pročitajte još:
Borba polova u umetnosti
Komentari