Vizuelne umetnosti
vizuelne umetnosti/23.11.2023.

Da li je AI alatka u službi umetnika?

vizuelne-umetnosti
  • Ivona Petrov
  • krcadinac.com
  • krcadinac.com
  • krcadinac.com
  • krcadinac.com
  • krcadinac.com
  • krcadinac.com
  • krcadinac.com
  • Ivona Petrov
  • Ivona Petrov
  • Ivona Petrov
  • Ivona Petrov
Autor fotografije:

Piše: Dragana Nikoletić / Foto: krcadinac.com, Ivona Petrov

 

Fenomen veštačke inteligencije (artificial intelligence- AI) prodrmao je svekoliku svetsku javnost, podelivši je u dva tabora. Pobornici pojednostavljenja života preko pametnih mašina raduju se AI, kao jednoj od gotovo savršenih alatki.

U kosti drugih uvukao se strah od gubitka posla jer će softverski programi uskoro učiniti suvišnim mnoge profesije. Po najopreznijim, ili najdalekovitijim, AI bi mogla da u dogledno vreme preuzme potpunu kontrolu nad čovekom. Oponenti na to kažu da je ljudsku sudbinu krojio i izum jezika, novca, parne mašine.., pa smo ipak opstali i (u neku ruku) napredovali.

S obzirom da smo savremenici pojave inteligentnih robota, logično je da se plašimo budućnosti, neizvesne po pitanju podele rada. Ali, nas u ovom tekstu, koji je deo velikog medijskog projekta našeg magazina "Transformacija kulture u eri veštačke inteligencije", zanima da li će sposobnost računara da se ponaša u skladu sa onim što smatramo opšte inteligentnim uticati na jednu od najmaštovitijih sfera ljudskog postojanja – vizuelnu umetnost.

Sudeći po razmišljanjima sagovornika Kaleidoskop media, opisana opasnost je izvikana kad se radi o umetničkim delima. Ono što je njihova srž, a to je ideja umetnika, ne može biti prevaziđena nikakvim algoritmima, „kao što je otkriće kamere promenilo umetnost, ali je nije uništilo“, kako primećuje Uroš Krčadinac.

Zamor od digitalnog

Ovom dvadesetdevetogodišnjem digitalnom umetniku, programeru, vanrednom profesoru Fakuteta za medije i komunikacije u Beogradu, kredibilitet daju brojni projekti i nagrade (američke International Digital Media and Arts Association (iDMAa), Beogradskog Univerziteta, Beogradske privredne komore, Martovskog festivala, Grada Pančeva...).

Njegov rad prikazan je na festivalima i konferencijama u Evropi, Aziji i Severnoj Americi. Publiku Galerije nauke i tehnike SANU nagnao je da promisli o kooperaciji čoveka-umetnika i algoritamskog programa veštačke inteligencije izložbom „Kentaurski crteži“, u septembru ove godine.

Poenta postavke bila je da posetioci zajedno sa pen ploterom, robotom za crtanje (u ovom slučaju – flomasterima), izrađuju artefakte koji se možda tako i ne mogu nazvati. Jer, tek razumevanjem poruke ili pobuđenom emocijom, neko se delo može prepoznati kao umetničko, kako Krčadinac ističe.

„Izložba je nastala kao posledica mog zamora dvadesetčetvoročasovnim piljenjem u ekran kompjutera. Osetio sam da me digitalnost na neki način sakati, da mi nameće svoje forme, svoje obrasce i da imam potrebu da se vratim flomasterima i papirima“, mladi profesor objašnjava.

Tek povratkom analognom svetu, i potom „u rikverc“, digitalno je za njega dobilo novi smisao, dubinu. „Dok ste zombirani nad računarom, to naprosto nije moguće“, on dodaje.

Crtački zadatak bili su čovečuljci, nešto što Krčedinac i inače rado „žvrlja“. „Žvrljati“ ovde nema pežorativno značenje, jer je pandan razlici između slike u pikselima ili štampanog otiska, i traga robota, čiji se motor nekad i zbuni, pa linija na trenutak postaje nesigurna, (gotovo) ljudska.

Foto: Ivona Petrov

Zamisao mu je bila i da izložba bude zabavna, s obzirom da je „mnogo dosadnog danas u umetnosti“. Želeo je i da podstakne mlade stvaraoce na korišćenje otvorenih baza podataka da nešto svoje naprave u digitalnom svetu. I da promisle šta ih u savremenim tehnologijama „loži“, a šta plaši, i zašto.

„Digitalno je vrlo zavodljivo i to je njegova osnovna opasnost. Ti sistemi su na neki način i dizajnirani da budu adiktivni, pa je na nama da se zapitamo za koga zapravo radimo kad koristimo Tik Tok, Google i bilo koju drugu platformu. Jer, mi njih hranimo informacijama, sve misleći da se samo bezazleno zabavljamo“, naš sagovornik ističe.

Uroš Krčadinac / Foto: Goranka Matić

Kako mašina „uči“

Dakle njegov cilj je bio da shvatimo da svakim pristupom Fejsbuku, Amazonu... Mi em gradimo tzv. veštačku svest koju čine naši inputi, em doprinosimo bogaćenju već bogatih vlasnika digitalnih platformi.

Naime, važno je uvideti da je proces „učenja“ artificijelne inteligencije, realno – treniranje statističkih procesa na osnovu obrade podataka koje smo mi sami uneli preko brojeva, tačaka i linija. „Kad se dovrši proces mašinskog učenja, algoritam je u stanju da proizvodi nizove znakova koji su slični onim koje je dobio“, Krčadinac tumači.

Obrada prirodnih jezika, autor Uroš Krčadinac

Međutim, algoritam ništa ne izmišlja svojom voljom, kako mladi profesor ističe. „On nema nikakvu vlastitu psihološku realnost, nema svoju subjektivnost. On je prosto mehanički proces koji proizvodi nekakve nove linije. A šta te linije znače, na nama je da odlučimo“, njegov je  zaključak.

Da bi nam navedeno bilo jasnije, Krčadinac tumačenje crteža robota (kao nosioca AI) poredi sa davanjem značenja oblicima oblaka. „Pogrešno je verovati da mašina hoće nama nešto da kaže, jer ona naprosto podražava ono što je videla“, on nastavlja.

Ako tu mašinu nafilujete književnim i filozofskim delima, od Šekspira do Šopenhaura, svim mogućim komentarima i analitičkim tekstovima, ona prosto ima dovoljno statističkog materijala da proizvodi nekakve nizove reči koji deluju smisleno. „Ali, to ne znači da te reči dolaze iz nekog polja subjektivnosti, iz neke psihološke stvarnosti koju mi živimo“, kategoričan je.

Slično je i sa njegovim čovečuljcima koji dobijaju značenje tek našim tumačenjem, kako rekosmo. Šta je umetnost, problematizovao je još Marsel Dišan kada je 1917. u galeriju uneo pisoar, Krčadinac apostrofira.

Šta je umetnost i ko je umetnik?

To pitanje je stvar dogovora, ali i pitanje istorijskog i psihološkog konteksta, u konkretnom primeru - „hakovanja“ malograđanske evropske umetničke scene „koja je navikla na neku vrstu lažne uštogljene lepote, čija je uloga bila da estetizuje podjarmljivačke ideologije“, kako Krčadinac zapaža.

Ni problem autorstva za njega nije realan. Jer, proglasiti nešto intelektualnom svojinom AI, bilo bi isto kao smatrati da je autor Dišanove „Fontane“ – fabrika pisoara. Tačno bi bilo reći da je ovaj krucijalni artefakt produkt poznatog umetnika, ali i publike, i čitavog drušvenog konteksta koji je Dišan doveo u pitanje.

Dosledno toj primedbi je priznati da „umetnost“ AI to postaje tek kad mi u tome prepoznamo svoju ljubav ili svoju patnju, s obzirom da umetnost uvek barata emocijama. „Mašina je prosto novi alat kojim možemo govoriti o svojim osećanjima, dok je neka tehnologija uvek postojala“, decidiran je.

„Sadržaj i ideja će uvek biti ultimativni, uvek tražeći najbolju formu da se izraze“, nadovezuje se Marina Milanović, docentkinja na istom fakultetu (FMK), vrsna u oblasti ilustracije, pa s tim u vezi saradnica mnogih izdavačkih kuća, mahom knjiga za decu.

Ona podvlači i značaj apstraktne misli u kojoj samo kreativan čovek može da uvidi smisao. A smisao se prepoznaje zahvaljujući znanju iz različitih nauka, ali i - negovanom ukusu. Kultivisani senzibilitet je neophodan da se razluči vredno od đubreta, s njom se slaže Krčadinac.

Marina Milanović / Foto: FMK

Dobro, ali ko je pozvan da taj ukus senzibiliše? „U medijima – urednici, na fakultetima – profesori, a na digitalnim platformama – mi sami, biranjem sadržaja“, Milanović odgovara. Iz toga se razvija moć kritičkog mišljenja, Krčadinac dodaje.

To nam daje i sposobnost procene koji čovečuljak, tj. crtež Krčadinčevog plotera, funkcioniše u našem univerzumu, odnosno, sa kojim se identifikujemo, što je ključno u umetnosti.

Značaj greške

Za umetnost je važna i greška, jer njome se oponaša priroda, dvoje kolega je ponovo saglasno.

„Srećom“ po AI, i mašina ume da pogreši, mahom zbog mehaničkog kvara, iz čega proizilaze različite debljine linije, recimo. Iracionalne nepredviđenosti umetnička dela čine uzbudljivim, pa ih takvim vidimo i u „poetici“ mašine. Greške robota zrače toplinom koja je analogna humanom, prirodnom ponašanju.

Mašinsko učenje, autor Uroš Krčadinac

„Lično nisam sigurna kako znati kada ovako sofisticirane ’mašine’ pogreše. Nesumnjivo, čovek mora da barata mnogim znanjima ili makar znanjem o tome gde može da potraži znanje kako bi mogao da uvidi grešku veštačke inteligencije“, kaže istoričarka umetnosti Nela Tonković.

I dodaje: „Ali i umetnički otisak je trag (ne)savršenosti i u tom smislu želi da oponaša prirodu. Savršenost je u želji, nesavršenost u nemogućnosti da se ona do u detalj poklopi sa idealom“.

Nelu Tonković nije potrebno posebno predstavljati, a naročito ne umetnicima. Ova kustoskinja Savremene galerije u Subotici, a ranije i direktorka ove ustanove, kao i Narodnog muzeja u Šapcu, odlikuje se velikim razumevanjem umetničkih trendova i poetika, društvenih paradigmi i konteksta, ali i samih stvaralaca.

Nela Tonković / Foto: Ivona Kiš Malinović

Tako i ona smatra da je veštačka inteligencija alatka da se neka ideja opredmeti. „AI donosi nove uzbudljive mogućnosti da asistira umetniku u procesu nastanka umetničkog dela“, Tonković navodi.

Za to vreme „umetnikov um ostaje neprikosnoven stvaralački aparat koji oduvek koristi različite instrumente kako bi materijalizovao svoje zamisli“. Iz tog razloga Tonković sumnja da veštačka inteligencija može da ugrozi umetničko delo“, podstičući značajniju ulogu AI u njegovom konstruisanju.

Tonković pitanje autorstva nad takvim „zajedničkim“ produktom posmatra pragmatično, pozivajući se na prvu presudu u ovoj oblasti, iz avgusta ove godine.

„Tada je sud u Sjedinjenim Američkim Državama bio suočen sa tužbom Stivena Talera, direktora jedne informatičke kompanije, koji je pokušao da registruje veštačku inteligenciju kao autora novonastale slike. Kako to nije bilo moguće u odgovarajućem zavodu za intelektualnu svojinu, Taler je podneo tužbu sudu u Vašingtonu“, kustoskinja podseća.

„Sudija je svoju odluku obrazložila argumentacijom da je ’ljudska kreativnost sine qua non zaštite intelektualne svojine, čak i kada je ta ljudska kreativnost kanalisana kroz nove alatke ili nove medije’“, navodi Tonković.

Njoj deluje ohrabrujuće (ali i iznenađujuće) što je odgovor na pitanje da li je crtež robota – crtež osobe koja ga je programirala, onog koji mu je dao konkretan zadatak, ili crtež AI (posebno ako se uzme u obzir da ju je čovek punio informacijama, trenirao je da „uči“, pa je onda i dobio nešto svoje, čemu je još i dao značenje), dao upravo sud.

„Izgleda da neki novi standardi treba da se uspostave i u takvim institucijama koje pitanje upotrebe veštačke inteligencije sagledavaju ne kroz filozofiju i teoriju, već kroz pravo i praksu ozakonjavanja promene“, ona podvlači.

Za umetnike, poput Krčadinca, koji te promene uveliko žive, izazov predstavlja kako da isprovociraju robota da napravi grešku.

„U pitanju je rad ’Kentaur koji beži’, koji spaja pojam polučoveka, polukonja, a za mene – kiborga, i šahovsku igru koju je osmislio Gari Kasparov“, on objašnjava.

Radi se o vrsti šahovske partije koja se igra uz pomoć kompjutera što u svojoj memoriji drži čitavu istoriju šaha. Oba igrača mogu da iz tog skladišta izvuku bilo koji potez i upotrebe ga, ali je za njih kunst da odigraju prividno besmisleno, što će zbuniti mašinu s druge strane table.

Foto: Ivona Petrov

„Povlačenjem antiracionalnog poteza, uspostavlja se neki vid šahovskog dadaizma, što zvuči kao potpuni oksimoron, budući da je ova igra logična. I onda u tom zapravo kentaurskom šahu pobeđuje kreativniji, a ne inteligentiji igrač“, Krčadinac poentira.

Ako bi sad povukao paralelu između ove igre, i stvaralaštva 21. veka, došli bismo do zaključka da je današnja umetnost nešto što nije kodifikovano, očekivano, ograničeno, nego na neki način izlazi iz zadatih okvira.

I prošli vek je obilovao promenama, i tehnološkim i poetskim, kako primećuje Milanović. Samo, sada se promene odvijaju mnogo brže. Shodno prošlovekovoj nomenklaturi, saradnju između umetnika i veštačke inteligencije možemo nazvati neofuturizmom, ona sumira.

Nela Tonković joj na neki način oponira, navodeći da to nije novi umetnički pravac, već „staje pod veliki i zahvalni kišobran savremene umetnosti“.

Aproprijacija moći

Glavna karakteristika savremene umetnosti upravo je kritičko mišljenje prema sebi, okruženju, uzajamnim odnosima pojedinca i društva. Oštricu svog promišljanja Krčadinac ponovo usmerava ka vlasnicima digitalnih imperija.

Rad koji umetnici, ali i svi drugi korisnici AI ulažu u njen rast i razvoj, akumulira se u džepovima samog „krema Silicijumske doline“, te neke „male ekipe hajduka koja je privatizovala internet i koja ga kontroliše, a time i nas“, on ukazuje.

„Neće nas porobiti duh iz mašine, nego ćemo kao i do sada pokoravati sami sebe svojim navikama, koje danas imaju nove oblike“, Krčadinac ističe. Porobljeni, mi u takve automatizovane sisteme učitavamo magijsku moć, premda je opasnost koja stvarno preti mnogo banalnija i materijalnija, on dodaje.

Kada pretnju podjarmljivanja krupnom kapitalu dovede u vezu sa problemom autorstva, Krčadinac ističe dilemu - zašto jedan AI sistem ne bi bio javno-komunalno preduzeće, u nekoj vrsti kolektivnog vlasništva?

„Jer, on i jeste kolektivna automatizovana statistika. Nešto je uzeo od vas, nešto od mene, nešto od bilo kog drugog, trećeg... I nemoguće je izvršiti jasnu demarkaciju šta je čije (bilo) vlasništvo“, Krčadinac malo povisuje ton.

Razlog za njegovo uzbuđenje već nam je poznato: otpor prema ideji da sve to naše zajedničko mala grupa ljudi anektuje.

Inovativnost i duhovitost „inteligentne“ mašine

Premda AI sadrži velika znanja ovog sveta, da li ona može nešto novo da izmisli, pitanje je ne koje se vraćamo. Nela Tonković nudi zanimljiv primer dometa veštačke inteligencije.

Radi se o instalaciji Refika Anadola, tursko-američkog umetnika i dizajnera novih medija, koji je nedavno predstavio svoju instalaciju „Bez nadzora“ u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku.

Instalacija koristi veštačku inteligenciju koja je programirana da „nauči“ sve što je javno dostupno o ogromnoj, „enciklopedijskoj“ kolekciji tog muzeja, uz uvažavanje gledišta muzejskog lobija.

„Od tih podataka, AI je kreirala fluidnu sliku – instalaciju, koja je promenjiva u svakoj sekundi svog postojanja, a koja se zasniva na ’promišljanju’ i integraciji već postojećih umetničkih dela“, kaže kustoskinja.

„Da li je ovo mogao da stvori i čovek - pa, na neki način i jeste, obezbeđujući veštačkoj inteligenciji pristup i bazu. AI je nadogradila sećanje, transponujući njegove karakteristike u sadašnjost“, Tonković ocenjuje.

Na osnovu navedenog, ona bi rekla da je „glavni trend ipak da artificijelna inteligencija pomogne nastanak nečeg novog, pre nego planiranog u čovekovom stvaralačkom umu“.

Zna AI ponekad da bude i duhovita, posebno ako je priupitaš nešto što se tiče ljudskih osećanja, glavnog resursa umetnosti, kojoj je i humor nekad neophodan začin.

U jednom od razgovora na čet dži-pi-tiju, Milanovićeva je zatražila odgovor na dilemu zašto se izvesna osoba na nju naljutila, pa joj je “duh iz mašine” odvratio da je “najbolje da pita tu osobu”.  

„To je vrhunska komedija, da te algoritam vraća na realnost, i tako sa sebe skida odgovornost“, smeje se docentkinja.

I Krčadinac je pravio takve eksperimente, zadajući AI sledeći zadatak. „Naložio sam mu (ili joj, već kako ko smatra kog pola je AI, prim. nov.) da glumi da je prava osoba i da ne sme ničim da oda da to nije, što je čet dži-pi-ti prihvatio”, on navodi.

Potom ga je upitao – koliko pravih osoba učestvuje u razgovoru. “I on kaže – jedna, ti”, sledio je odgovor.

Tako je AI ispao glup(a), a time i duhovit(a), sve i ako je samo alatka. Kojom i dalje govorimo o svojim subjektivnim stanjima.

“Sasvim je svejedno da li je u pitanju trag sagorelog drveta na zidu pećine, ili slikarska četkica, fotoaparat, kamera ili algoritam, umetnik govori o svom doživljaju. Jer, mi smo pre svega doživljajna bića, pa tek onda dolaze jezik i matematika“, kaže Krčadinac.

Međutim, aplikacije prate upravo naše ljudske reakcije kroz vreme koje smo proveli na toj adresi interneta, replicira mu Milanovićeva. Tako AI ispoljava i aspekt uzajamnosti.

Veštačka inteligencija pokazuje i izvesnu superiornost u domenu jezika, buduće da raspolaže znanjima svih institucija, ali i poznavanjem jezičke matematike. Tako će u izražavanju pre pogrešiti čovek, nego AI, zaključuju FMK-ovci.

Zastrašujuće, zar ne, dodaćemo mi laici.

Veštačka inteligencija i bezbednost, autor Uroš Krčadinac

Još malo o strahu

„Strah je razumljiv jer se kao ljudska zajednica suočavamo sa poljem neslućenih mogućnosti, ali za sada i veoma slabe regulacije zakonima“, ističe Tonković.

„Kada tom strahu dodamo i sumnje ili apele ljudi koji su bili uključeni u procese istraživanja i kreiranja nekih AI sistema, sve se vrlo lako može pretvoriti u paniku jer neka konkretna saznanja o upotrebi veštačke inteligencije za sada izostaju ili postaju problematična“, ona smatra.

Nela Tonković veruje da se ljudi ne plaše veštačke inteligencije, nego njene zloupotrebe. „Za sada tom strahu neko treba da se obrati i obezbedi mehanizme da se zloupotreba spreči na mnogo nivoa“, kustoskinja poentira.

Mi živimo u prelomnom trenutku, kad se jedna epoha završila, a druga praktično tek započinje, po rečima Krčadinca. To se doba možda može nazvati digitalnim paleolitom u kom vladaju „čudovišta“ poput veštačke inteligencije.

Da dorastemo toj sadašnjosti, a onda i budućnosti, moramo se obrazovati. Jer u znanju je vazda bila moć, sve od pamtiveka. U tom cilju treba da koristimo mašine kao saradnike i savetnike, bez bojazni da će nas nadmašiti.


Intervju je deo medijskog projekta magazina Kaleidoskop media "Transformacija kulture u eri veštačke inteligencije".
Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije - Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.


PROČITAJTE I:

ALEKSANDAR SEDLAR: ČOVEK JE VEĆI OD VEŠTAČKE INTELIGENCIJE

TRANSFORMACIJA KULTURE U ERI VEŠTAČKE INTELIGENCIJE

NATAŠA DRAKULIĆ O AI: MOŽDA JE NEKADA SREĆA I U SAMOM NEZNANJU


Svi sadržaji na portalu magazina Kaleidoskop media su besplatni, a sajt se finansira isključivo donacijama čitalaca i prijatelja.

Podržite rad našeg magazina OVDE


POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.