moja kafica
moja kafica
kolumne/19.10.2016.

Elena Ferrante i virtuelne burke

  • Guliver/Gettyimages
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
Autor fotografije:

Piše: Teofil Pančić


Što sam stariji, to sam gadljiviji na izvesne vrste novinarstva, a naročito na tzv. istraživačko novinarstvo, taj fetiš epohe fejk-transparentnosti. Čime mi se toliko zamerilo istraživačko novinarstvo? Ničim, ako se bavi relevantnim pitanjima; svime, ako je samo bolje ime za tabloidiotizaciju i medija i naših života uopšte.

Evo, pre neki dan je svetom odjeknula veštačka senzacija: neki italijanski idiot sa američkom adresom, po profesiji i ličnom ubeđenju „istraživački novinar“, objavio je „pravi identitet“ slavne italijanske spisateljice Elene Ferrante, osobe za koju je poznato da se u privatnom životu tako ne zove, to jest, da je to samo pseudonim. Bivalo je takvih tvrdnji i ranije, doduše, pa bi se pokazalo da su neistinite, no ovaj put izgleda da je priča stvarna, a da su Elena Ferrante neka penzionisana bibliotekarka i prevoditeljka iz Rima i njen muž, pisac. Imena im nisam zapamtio, niti ću se ubuduće potruditi da ih zapamtim, a sve i da jesam, ne bih ih napisao. Do otkrića je idiot, bajdvej, došao prateći trag novca, što je nešto što malograđane najviše uzbuđuje i nadražuje; aferim i ačkosum, genije! E sad, čemu služe otkrića posle kojih nismo ni bolji ni pametniji, naprotiv? Naime, to šta čoveku ili paru koji je stvorio romane Elene Ferrante piše u pasošu može da bude važno samo policiji, za ostatak sveta oni su – Elena Ferrante. To jest, ne tako, nego ovako: oni su samo neki ljudi koji rade neke druge stvari, a Elena Ferrante stanuje samo u literaturi, jer su oni tako izabrali, i imaju svako pravo na to. Nisu oni neki prestupnici, ni u zakonskom ni u moralnom smislu, pa da ih se ima „razotkrivati“ u javnom interesu.

Pravo pisca umetničke fikcije na građansku anonimnost, ako je već želi, neosporno je, iz prostog razloga što ne postoji ni jedan suvisao razlog zašto ne bi bilo tako. Ono je po sebi ionako manjinsko i u osnovi ekscentrično, jer wannabe pisac uglavom želi suprotno od toga: slavu i javno odobravanje,  društveni prestiž i status. Nema razloga da se ne poštuje želja koja teži drugoj „krajnosti“, kao što je prezira dostojna bila aktivna radoznalost prema privatnosti, na primer, jednog Selindžera, čoveka koji je iz svojih razloga – koji god da su - iskoristio svoje neotuđivo pravo da nestane iz javnog života.

Otkuda onda uverenje onog prokletog idiota da čini nešto u „javnom interesu“ (hajde sad na stranu što će pre biti da se radilo o interesu njegovog džepa i turobne „slave“ koju je ovako stekao, zbog čega mu takođe imena spomenuti nećemo, da ne širimo virus)? Otuda što je preovladalo filistarsko shvatanje „javnog interesa“ kao banalne voajerske radoznalosti, kurvinskog zadovoljavanja najnižih poriva publikuma, večito gladnog srozavanja svih i svakoga na svoju meru. Srećni potrošač tog smeća je anonimni „mali čovek“ koji u osnovi potuljeno mrzi istaknute i „slavne“. U redu, ali otkud onda potreba da se oskvrne nečija željena anonimnost? Otuda što je u toj žalosnoj kosmogoniji anonimnost kazna i pokora, životni nedomašaj, a ne sopstvni izbor i akt slobodne odluke, kao u slučaju Elene Ferrante – ko god to bio. Anonimost se, brajko, ne bira – na nju si osuđen! A ako je želiš, oduzećemo ti je...

I evo nam sad paradoksa koji me u ovoj stvari najviše zanima. Vreme internetske „interaktivnosti“ na javnu je scenu izbacilo – onako kako naplavine izbacuju svakojaki otpad – zaštićenog anonimusa, ne-osobu koja pod tzv. nicknameom komentariše autorske tekstove, događaje, bloguje, forumaši, tvituje, ukratko: sudeluje u javnom prostoru tako što brižno sakriva svoj građanski identitet. Ova vrsta anonimnosti nije suprotnost od „poznatosti“ nego suprotnost od bilo kakve odgovornosti, od etičkih i drugih ograničenja. Tako se dobar deo sajber sveta pretvorio u kaljugu najbrutalnijeg i najprizemnijeg vređanja, klevetanja, širenja mržnje i netrpeljivosti prema pojedincima ili kolektivitetima, a širioci tog virusa zaštićeni su „maskom“ koju nose. Naravno da se iza toga kriju podlost i kukavičluk, jer se ti ljudi-sablasti nikada ne bi usudili tako da govore kada bi bili vidljivi. Ovo su, pak, osobine koje su konstantne u ljudskoj naravi, nema tu ničega novog, niti toga danas ima više nego ranije: samo je vidljivije i lakše se širi, ali ni to uopšte nije mala promena. Radi se o vrlo temeljitom zagađenju širokog spektra dejstva; mnogi još nisu svesni koliko to kvari naš javni prostor i srozava sve standarde.

Nema li u ovim mojim rečima izvesne kontradiktornosti? Zašto branim pravo Elene Ferrante na građansku anonimnost, istovremeno se obrušavajući na anonimnost internetske linčerske gomile? Zato što Elena Ferrante, kao i svi njeni literarni prethodnici pod „lažnim“ imenima, dejstvuje na polju literarne fikcije, koja konstitutivno nije niti treba da bude „građanski odgovorna“. Kome je, recimo, važno i šta uopšte menja da li je tvorcu Hobita u pasošu pisalo Tolkien ili nekako drugačije?

Na drugoj strani, neko ko svojim rečima interveniše u javni prostor rasuđujući o stvarnim ljudima i događajima, ili iznoseći izvesne tvrdnje o njima, ne treba da bude zaštićen anonimnošću, jer ona ga u osnovi korumpira. Nickname je virtuelna burka, ona je etički dubiozna i bezbednosni je rizik, ništa manje nego burka u „stvarnom“, fizičkom prostoru. Literarni pseudonim je, naprotiv, samo neškodljiva igra, a odmalena znamo da oni koji stalno kvare igru nisu drugo nego idioti. Njihova imena treba da budu zapamćena samo zato da bismo ih bolje i temeljitije zaboravili.

Čitajte još:
Ana Radmilović  
Teofil Pančić   
Mihailo Medenica   
Dragoljub Draža Petrović   
Milica Piletić

POVEZANE VESTI
IZABRANE KOLUMNE

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box