Razgovarao: Milojko Božović / Naslovna foto: Nebojša Babić
Već 20 godina lažem ovaj narod da znam šta radim, a ne znam šta radim. Ovo u velikoj životnoj ispovesti za Kaleidoskop media kaže Aleksandar Gajšek, autor “Agapea”, sada već jedne od najdugovečnijih, a svakako najboljih i najblagotvornijih emisija na našim televizijima, jutjub kanalima, podkastima…
Pre 20 godina, kada su on i profesor Vladeta Jerotić stvorili “Agape” na Studiju B svet je izgledao bitno drugačije. Srbija i Crna Gora su bili u jednoj državi, Kosovo još niko na svetu nije priznao, bili su živi mnogi Gajšekovi sagovornici, velikani srpske nauke, umetnosti, duhovnosti, koji su tih 60-ak televizijskih minuta često uspevali da učine antologijskim. U međuvremenu svašta je propalo i novo nastalo, napustio nas je i Vladeta Jerotić, a Aleksandar Gajšek je istrajao i opstao. Kako je taj obični, skromni i, po sopstvenom priznanju uplašeni mladić, uspeo da od perspektivnog varioca u Zavodu za varenje postane ravnopravni učesnik dijaloga sa najvećim umovima?
Njegovu neobičnu, poučnu životnu, poslovnu i porodičnu priču podelili smo na tri dela. Ovo je prvi…
Zvonolivčev sin
- Moram da upotrebim svoju omiljenu metaforu iz filma „Andrej Rubljov”, scenu livenja zvona koja se izdvaja i u filmskoj kritici. Pretpostavljam da su mnogi gledali. Knez je dao naredbu da se izlije zvono, ali je, iznenada, zvonolivac preminuo.
Meštani su se našli u problemu, ne znaju kako da naprave zvono, dok ih sve vreme zvonolivčev sin ubeđuje da mu je otac preneo tu veštinu. Kad su videli da nemaju kud, odluče da mu povere zadatak. Krenuo je da traži glinu, što mu je bio najveći problem. Nije mogao da je nađe. Danima je kiša padala i on je, hodajući po blatu, naišao na liticu. Tu se okliznuo i, kako se strmoglavio u rupu, ruke su mu bile zaronjene u blato. Zapravo je, pod prstima, osetio da je dobio ono pravo. Izvukli su glinu i ispekli fantastično zvono koje je zazvonilo. Svi se vesele, zvono zvoni, a on – to je onaj trenutak istine – plačući na sav glas, pada u to blato i kaže: Slagao sam vas, ne znam tajnu, odneo ju je otac sa sobom u grob.
Ima više tumačenja ove priče. Kritičari vole da umetnike i umetnost predstavljaju na taj način, kako svaki pravi umetnik, zapravo, ne zna do kraja šta radi. Ulazi u jedan svet tajni, tu napipava u mraku i, onda, ljubav, želja da to bude dobro, naravno, i trud, savladavanje veštine – jer moraš da imaš i neku veštinu, nije dovoljna samo strast – e, onda se rađaju i velika dela.
Za mene je bitan drugi kontekst: Zašto se ja osećam kao taj dečak, zvonolivčev sin? Nekim promislom sam ušao u medije i kada sam već u medijima… gledao sam kako izgleda scena i nisam bio zadovoljan, pitao sam se zašto nema pametnih ljudi?! Pogotovo se to osećanje pojačava kad otkrivam crkvu, liturgijski život i rad Vladete Jerotića.
Tek slušajući njega mnoge komplikovane stvari iz teologije bivaju mi jasne. Bilo mi je blisko to što profesor Jerotić barata modernim terminima arhetipske i dubinske psihologije a, sa druge strane, kaže, Vidite to je Sveti Isak Sirin rekao pre mnogo vekova, samo nekim drugim jezikom.
Sav taj strah, koji je bio kod mene i te kako prisutan, i svesnost da nisam dorastao da budem blizu takvih ljudi, a kamoli da s njima vodim javni razgovor, nadvladani su upravo tom strašću da, ipak, svi oni dođu u emisiju, pa po cenu da ja ispadnem glup u društvu.
Šta hoću da zaključim? Ja, kao taj dečak, već 20 godina lažem ovaj narod da znam šta radim, a ne znam šta radim. Zaista nije posipanje pepelom. Nešto se spremim i to, ali tvrdim: nisam talentovan za posao koji radim.
Kad vidim koga sam sve upoznao, kakve sam ljude čitao, pogotovo uz kakvu sam televiziju rastao i kakva su imena vodila intervjue, samo pocrvenim i kažem Pa zar je dotle došlo da je, evo, jedan mucavi Aleksandar tu, koji nema ni znanje ni talenat… Koliko sam samo u kafanama sreo elokventnih ljudi, kozera, brzomislećih, prirodnih filozofa koji brzo povezuju znanja. A ja em sporo mislim, em nemam neka znanja… al', opet, dato mi je to. I uživam. Sada sve više volim svoj posao.
Mogu i da vam objašnjavam zašto je to tako…
Pad
Sve se rodilo u susretu Vladete i mene 1997. godine. Godinu dana ranije odlazim na Hilandar. A od trećeg razreda gimnazije, negde od 1990. do te 1996. i Hilandara, osećao sam egzistencijalnu teskobu, besmisao. Sve što mi je do tada činilo radost, odjedanput je prestalo. I izlasci i Crvena zvezda… ni u čemu nisam pronalazio radost više. A tonuo sam dublje i dublje. Popustio sam u školi. U četvrtom srednje padam na avgust iz fizike i astronomije. Uspevam to da položim, ali ne upisujem fakultet, dok svi moji drugari razbijaju faksove, kreću već da se usavršavaju, zapošljavaju se, a ja tavorim, sedim u kući, ne radim… Jedino što sam voleo je umetnost. I, pošto nisam radio, javljao sam se u radio-programe na neke kvizove, dobijao karte za pozorište... Osetio sam da je trenutak za drastičnu promenu, jer sam se uplašio da klizim u ludilo, psihozu. U stvari, potiskivao sam svoje probleme.
To je veliko otkriće psihoanalize – da su ljudi skloni potiskivanju problema. Mislimo, ako smo gurnuli pod tepih ili potisnuli dole da smo rešili problem. Ne, otkriće psihoanalize kaže da se to kao bumerang, još većom snagom, vraća. Ja sam u jednom trenutku bio toliko iscrpljen od tog potiskivanja da, sećam se, idem ulicom i ne znam da l’ ću levo ili desno, da l’ ću se sudariti s nekim. Toliko sam bio nesiguran.
Počinjem da varim
Počinjem da radim u Zavodu za zavarivanje, zaposlio me je tamo brat od ujke, Nenad. To me, kao, malo vraća u život. Napokon sam dobio platu, radno odelo… Odlazio sam po termoelektranama, peo se po dalekovodima, gutao prašinu od uglja, naučio zanat, završio kurs ispitivanja varova elektromagnetom… i bio srećan.
Od prve plate kupim sebi cipele. Dve godine sam nosio bušne cipele. Sve to sad zvuči patetično, ali bilo je tako. Dobili smo „ladu nivu” i ja, sav ponosan, vozim kroz grad, do tada sam išao samo peške. To mi je, na jedan čudan način, malo podizalo samopouzdanje. Pre toga sam dva puta pokušao da budem spiker na TV Politika. Uvek sam dolazio do poslednjeg kruga i tu ispadao. Digao sam ruke, ali vidiš kako ljubav prema umetnosti namesti neke stvari…
Potpuno sam bio zaboravio na medije, uopšte me više nisu zanimali, ali dobio sam karte na Radio Indeksu za predstavu “Đeneral Nedić” u Zvezdara teatru i tu sretnem Gorana Stojića čoveka koji me je ispitivao na svim tim audicijama. Kaže mi, Čoveče, ajde da se prijaviš, imamo novu audiciju. Ne, Gorane, sada radim. Molim te, molim te, Aleksandre, ja znam kakav si ti kapacitet, ajde dođi na Radio Politiku, pa da prođemo neke tekstove. Poslušam ga i budem primljen. Koliko je samo bilo slučajnosti tu. Ali, nezadovoljstvo ne prestaje. I dalje sam nesiguran...
Moj prvi pravi nastup bio je u 12 sati, pred početak emisije „Krovovi”. To su one vesti na sat vremena, '95. je godina, bukti rat u Bosni... Ulazim u studio, imao sam samo jednu stolicu, nije bilo ni onog pulta ispred, samo velika gomila vesti. Ja sam to počeo da čitam, malo sam grešio i već posle druge vesti samo kreću misli: Šta ćeš ti ovde, ti nisi za to, baci te vesti, izleti iz studija. Kakva je samo unutrašnja borba bila da to ne uradim.
Prihvataju me i kolege i urednici koji su prepoznali nešto u meni, da ipak mogu da radim taj posao. Zadržali su me. I, šta se dešava? Baš tu, na Politici, kolega Aleksandar Gaon pričao nam je božanstvene priče o Hilandaru. Već je nekih 15 godina odlazio tamo, pisao knjige. Moj tadašnji urednik, a sad moj venčani kum, Vlada Jovanović, predloži da ga pitamo da nas na jesen povede sa sobom. Ja odem, pitam ga, on kaže: Naravno, nije problem. Imate šest meseci da skupite 300 maraka i idemo. A meni 300 maraka plata, po 50 sam odvajao svakog meseca. E, tu na Hilandaru, dolazi do doživljaja gde napokon pronalazim ono što tražim.
Tih šest dana bili su najjeziviji i najveličanstveniji u mom životu.
Sutra: Kusturica je danas kao pravoslavni monah
PROČITAJTE I:
ZORAN STANOJEVIĆ: HOĆE LI AVATAR INTERVJUISATI PREDSEDNIKA?
IVAN STANKOVIĆ: MI JOŠ PRAVIMO TO PRVO MILIONČE
VEŠTAČKA INTELIGENCIJA I MEDIJI: ŠTA KAŽU NOVINARI?
Svi sadržaji na portalu magazina Kaleidoskop media su besplatni, a sajt se finansira isključivo donacijama čitalaca i prijatelja.
Podržite rad našeg magazina OVDE
Komentari