kolumne/21.11.2016.

Oprostite anđeli maleni i tužne starosti

  • Oksana Toskić
  • Guliver/GettyImages
Autor fotografije:
Piše: Mihailo Medenica

Za dvadeset što dobrih, što kuratih godina u novinarstvu nagledao sam se i naslušao svačega, i već mi je, priznajem, svega preko glave, batalio bih ovu jalovu rabotu i kao neki prijatelji i kolege pravac šuma, da ko mučeni Zdravko Čolić tražim neku Emili, ali đavo ne mira, jbg!

Prezirem sebe jer sam, čini mi se, na previše stvari oguglao, nekako sam se negde usput mimoišao sa Mihailom kojeg sam poznavao do pre tih valjanih godina za invalidsku penziju, ali na dve stvari nisam, ne mogu, niti ću oguglati - raspadnem se pred patnjom dece i mučeništvom starih!
Valjda bi pisanije trebalo da ima neku poruku, pouku, šta god, ali ovog puta ovo je tek vapaj, lelek, slovo jedne plačipizde koje moram da bacim na papir ili da puknem!

Ne mogu, NE MOGU više da podnesem ovo licemerje lažne države, privida ljudi i opsene nekakvog puta kojim ko narkomani u krizi koračamo napred, gledajući starce nadvijene nad kontejnerima i fotografije bolesne dece kojima o ozdravljenju i životima odlučuje to hoće li neko imati i želeti da pošalje sms!
Ej, bre, sms-ovima lečimo decu!
Ej, bre, u 21, veku, u nekakvoj državi koja tobož brine o najugroženijima, u svetu koji se kao bori s globalnim pošastima životi nekih anđelčića zavise od porukanja!

Na sve to, da zlo bude veće, nađe se spodoba imena Marjan Rističević koji jedan od takvih sms vapaja nazove farsom i pljune u vis ubeđen, o mučena budala, da pljuje u dalj!
Vrisnuo bih iz mozga kad god vidim neku od takvih poruka kojom se moli za malo saosećanja i trunu odricanja ne bi li neko živeo ukoliko odvojimo desetak sekundi vremena i tu crkavicu da kao pomognemo, ne pomažući zapravo ništa, osim savesti da se umiri i mirno usni san pravednika!
I ne, ovo nema veze s politikom, već civilizacijskim nivoom na kojem smo, jer jebem ti sve ako nam deca vrede koliko i sat vremena parkiranja u zoni i ako se na isti način borimo za njihovo sutra kao i za parking mesto!

Da, uvek pošaljem poruku, uvek dam prosjaku (bez razlike da li me vara, njemu na dušu), uvek zastanem pred kontejnerom, sačekam da te koščate ruke dograbe neki komad hleba s dna, pokupe to izmorenog tela, lice bez ikakvog izraza i ćutke posramljene krenu nekud...
Protresem džepove i pružim koliko imam, nekada uzmu, nekada ne, bacim đubre i okrenem se proklinjući sebe, život, svet, pravdu namenjenu onima koji mogu da je priušte i nepravdu zagarantovanu onima koji nemaju za ceh koji nisu napravili!

Oduvek je bilo bede i muka, u redu, ali nikad manje ljudskosti nego u ova pasja vremena, čini mi se, ili je, pak, bede i muke toliko da vremena ne stižu da budu išta osim pasjih, a svojski se trude da ne budu takva, šta znam..?
Da, ponovo mi je danas stigla poruka za pomoć nekom detetu, i da, ponovo sam video istog starca kako u noć, kad misli da svi spavaju, pretura po kotejneru pa sa strahom i od stida uzmakne kada vidi da se ko približava!

Jeste me to podstaklo da zalelečem ko zaudušna baba, jer zaista ne mogu više da se lažem kako će ta beda koju istresem/istresemo pomoći, jer nije tako- neće!
Koja je svrha i hiljade poslatih sms poruka ili nešto novca ćutke datog tužnoj starosti osim, rekoh, umirivanja savesti za nešto što jesmo i nismo krivi?!
Trudimo se da pomognemo, ok, ali tek onoliko koliko verujemo da će to učiniti da nas slična sudbina zaobiđe u širokom luku, po onom poganom: "Pu- pu...daleko bilo!"
E, pa nije daleko, eto ga do nas, eto ga svakodnevno, eto ga možda nekom drugom ali šta to menja?!
Država je onakva kakvi smo mi, ni jotu bolja niti lošija, a sve u svemu očajna i jalova, jer zaludu joj Potemkinovi uspesi kraj ljudskih neuspeha!

Dok god za lečenje dece budemo zbirali nekakve poruke, dok god kačimo o kontejner ostatke ručka nadajući se da će se neko barem trunku zasititi- ono smo od ovce što me nije sramota da napišem već ne želim da vređam njegovo veličanstvo - ku.ac!
Ops, napisah ipak, mada licemerstvo nalaže da budemo učtivi, odmereni i nadasve kulturni u pisanijima, dok u životima možemo da budemo i zadnja stoka - ne računa se!
Jeste, bilo je i veselijih tema o kojima sam mogao, relaksirajući i vas i sebe, ali zašto?!
Da još jedared umirimo savest i mirno usnimo, znajući da smo učinili sve što smo mogli i uplatili za minut života nekog anđela koliko i za sat vremena parkiranja?!

Znate li kad ćemo mi u nekakvu Evropu, ili gde god smo to pošli - nikad!
Ne dok se od zanimanja starleta može živeti komotno, dok za ono zvano Marjan Rističević ima mesta u javnom životu i dok životi sužnjih zavise od tuđe milosti, a ne pomoći države!
Jebem ti sve, kad neki Zmaj od Šipova na konto svoje ludosti može da zaradi desetine hiljade evra, a neko...

Ma, o čemu uopšte pišem, šta će promeniti elegija jednog licemera koja misli da je sms-om ili šakom siće učinio nekakvo dobro, ili još gore da će slovom o tome promeniti šta na bolje.
Anđeli maleni i tužne starosti - oprostite nam ako ikako možete, mada nismo vredni oprosta!
Ipak je ovo država rijalitija, jajara, silikonki i životne filozofije Ere Ojdanića!
Na dve stvari, rekoh, nikada neću oguglati - patnju dece i muku starih, na sve sam ostalo oguglao!
Tu je mobilni kad savest baš upre i džep pun siće, pa nazad u kolo sreće, samo nek je: "Pu- pu- pu...daleko bilo!"

Pročitajte još:

Mihailo Medenica: Nindža iz bioskopa Fontana
POVEZANE VESTI
IZABRANE KOLUMNE

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.