Imala sam osam godina kada sam se sa tatom i bratom zaputila do knjižare koja se nalazila blizu Filozofskog fakulteta, kako bih kupila ukoričenu svesku sa motivima mora u kojoj sam planirala da pišem svoj dnevnik.
Nakon završenog prvog razreda, krenula sam da se zaljubljujem u jednog Marka, druga iz klupe, a kako nisam smela to nikome da kažem od sramote, rešila sam da se ispovedim papiru. Tati sam kazala da mi tako skupa sveska treba za školu, a kako je uvek bio rasejan, bez pogovora je prihvatio ovo objašnjenje.
Na putu do knjižare, sreli smo njegovog omiljenog prijatelja, Jašu Grobarova. Ubrzo je zaboravio zašto smo krenuli u grad i zaputio se sa Grobarovim do kafane Kolarac, dok smo brat i ja otišli da gledamo neke cirkuzante koji su ispred Muzeja SANU izvodili svoju tačku.
„Idite, idite, samo nemojte da gutate vatru“ - rekao nam je tada tata onako uzgred i nastavio da se smeje Jaši i njegovim pričama.
A priče iz života pesnika Miladina Kovačevića, u narodu poznatog kao Jakov Grobarov, bile su neobičnije od onih koje je sam izmišljao i zapisivao na papir.
„Av, av, av, av, samo neka nam je Tito zdrav“, uzvikivao je u jednoj beogradskoj kafani pred rukovodiocima tadašnjeg Saveza komunista, nakon čega su ga odveli pravo u Padinsku skelu na još jedno služenje kazne. U zatvoru je kažu, postao šef biblioteke. Ovaj Hercegovac, rođen u Mostaru, autor čuvene krilatice „Zaustavite planetu, hoću da siđem“, bio je glavni junak mog detinjstva, čije bi nam dogodovštine tata prepričavao svake subote, nakon jutarnje kafe. Jednom je Momo Kapor gostovao u nekoj televizijskoj emisiji i moj otac, koji je savršeno imitirao Jašin glas, uključio se uživo u program i pitao Momu:
„Pesnik Jakov Grobarov kraj telefona. Momo, molim Vas, kako komentarišete izreku, ne ulaži napor, piši kao Kapor?“.
Moma se kiselo nasmejao i rekao: „Jaša je moj dobar prijatelj, on voli tako da se šali“. Nakon toga nisu neko vreme razgovarali, iako se Jaša kleo da je došlo do neviđenog nesporazuma i da „on i nema televizor“.
Kada su ga pitali da otkrije ko mu je bila najveća ljubav u životu, odgovorio je: „madam Molno, jedna dama iz Pariza. Sa njom sam najslađe pio“.
Iako bi čitav tekst mogla da posvetim Jaši, ne mogu da ne spomenem i ostale junake očevih subotnjih ispovesti. To su bili Slobodan Marković- Libero Markoni, pesnik Slobodan Stojadinović Čude, Zuko Džumhur.
Pesnik Čude je bio tatin prijatelj iz studentskih dana. Poznat po tome što je krenuo iz Niša za Beograd kako bi izvršio atentat na Broza, pa se zapio u kafani i zaboravio na svoju malu revoluciju. Nadimak je dobio po nekom kineskom generalu, a kažu da je uvek bio pijan, a kad nije imao vremena da se napije, glumio bi da je pijan. Govorio je svašta i kad se nije smelo, a od surovosti režima bi ga uvek odbranila rečenica - „Lupa pijani Čude“. Kada je umro 2011. godine, u mom ocu su utihnuli svi duhovi prošlosti. Nakon toga se i sam razboleo. Čovek živi samo dok može da se seća…
O Zulfikaru, Zuki Džumhuru, legendi Beograda, kome se često pripisuju zasluge za oživljavanje Skadarlije i njenih kafana, takođe sam slušala razne priče. U sećanju mi je ipak ostala još samo njegova rečenica koju sam davno pročitala: „Umrijet ću, a neću znati da l' je ljepši Istanbul il` Lisabon“.
Sve ove kratke segmente iz života tadašnjih boema, čitam kao nekrologe iznad odra preminulog. Jer kafana se upokojila dragi prijatelji. Zatvorena je Čuburska lipa, Orač, nestao je takozvani Bermudski trougao u Makedonskoj ulici, nema više Grmeča, kafane „Pod lipom“, nedavno sam čula da hoće da zatvore i Manjež.
Sada i da želite da zaboravite na bolnu zbilju i pitate s vrata „ko je rekao živeli?“, nećete moći. Kafane nestaju i to tako tiho i nečujno, kao i svi velikani. Boemi se ne rađaju, a kafane umiru i to je bolna istina. Vreme se menja, ljubavi nam postaju racionalne i pragmatične, patnja je gubljenje vremena, sreća je u novcu, pisati se ne isplati, a za špijunažu ima i boljih mesta.
Različite karikaturalne pojave koje se lažno nazivaju kafanama, bolje pristaju ovom vremenu. Zato bi ih trebalo pustiti, neka žive. Ne smemo novim vremenima oduzimati sopstvenu decu.
„Kafane umiru, baš kao i ljudi“, govorio je nekada Grobarov, kada su ga pitali za ovu pojavu, koja je, kao što i naslućujete, počela još dok je on bio živ. Zbog te neminovnosti, možda ni ne treba žaliti. Neminovnosti su neminovne.
Ipak, ima još nekoliko mesta na kojima se možete napiti uz zvuke tamburice, karirane crvene stolnjake, i one staklene čaše na čijim vrhovima piše 0,2 dl. Nadam se samo da će ih ostaviti da žive, barem kao muzejske eksponate. Dok ih neko ne pokrade, kao one vozove iz 19. veka.
Legenda kaže da je Zuko Džumhur, u svojim poslednjim časovima, dok se opraštao od ovog sveta, uhvatio ženu za ruku i rekao: „Odoh ti ja Vezira“. Od tada ga eto nema da se vrati…PROČITAJTE JOŠ KOLUMNI NA KALEIDOSKOP MEDIA:
Komentari