Razgovarala: Miona Kovačević / Cover foto: Milena Đorđević, Čaršija, digitalna fotografija
U eri digitalne transformacije veštačka inteligencija (VI, eng. AI) sve više pronalazi svoje mesto u različitim kreativnim industrijama, pa ni fotografija nije izuzetak. Od automatizovanih podešavanja, preko napredne obrade fotografija, do stvaranja hiperrealističnih kompozicija, VI donosi brojne inovacije koje menjaju način na koji percipiramo i stvaramo vizuelnu umetnost. Ali, kao i svaka tehnologija, i ova nosi sa sobom određene prednosti, mane i izazove.
Milena Đorđević, profesionalni fotograf i profesor fotografije na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu, otkriva u razgovoru za Kaleidoskop media svoje viđenje o tome kako veštačka inteligencija utiče na svet fotografije, koje su najveće prednosti koje nam donosi, ali i potencijalne zamke i izazove.
Milena Đorđević, foto: Kornelija Sabo
U velikoj anketi magazina Kaledioskop media o upotrebi veštačke inteligencije u medijima i kulturi, sprovedenoj među medijskim i kulturnim radnicima, primetne su dve struje: jedna je protiv upotrebe VI jer smatra da će zbog nje ostati bez posla, a druga je prihvata kao nešto korisno i, u krajnjoj liniji, neizbežno. Kakav je Vaš odnos prema ovome?
– Veštačka inteligencija je neminovnost, tu je i neće nikuda otići, ali nisam zbog toga uplašena. Ne verujem da će ljudi ostati bez posla i da će mašine zavladati svetom. Od kada postoji fotografija, ona je usko vezana za tehnologiju. Tehnološki napredak ju je svaki put menjao i u tehničkom smislu, ali i u načinu na koji se plasira.
Ono što je fotografija u biti – istina i svedok – i danas je nepromenjeno, iako od kako postoji, tu je i mogućnost da se njome manipuliše. Posebno smo, sa dolaskom digitalne fotografije, svi postali svesni intervencija u fotošopu i drugim postprodukcijskim programima, ali i dalje imamo potrebu da joj verujemo. Fotografija se koristi kao dokaz na suđenjima i ima vrednost dokumenta. Sa druge strane, već smo kroz digitalnu fotografiju i računarske obrade slike ušli u svet, možda ne veštačke inteligencije, ali ozbiljnih i značajnih pomagala koja su poprilično promenila pristup fotografiji. Ono što se sada dešava je tehnološka nadogradnja i za nas je bolje da tome pristupamo kao još jednom alatu kojim bi trebalo da ovladamo i da se služimo. Ne možemo, i ne treba, da zaustavimo taj proces, ali treba da ga kontrolišemo i da ga savesno koristimo.
Foto: Milena Đorđević, Odraz, digitalna fotografija
Mislite da veštačka inteligencija neće ugroziti zanimanje fotografa?
– Čak i kada se radi sa veštačkom inteligencijom, čovek je taj koji stoji iza mašine. On je stvara uz pomoć programa, daje mu određene koordinate, ključne reči, opise na osnovu kojih posle VI kreira te slike. Čovek je taj koji ima ideju, koncept, poruku koju želi tom fotografijom da pošalje.
Mnogi fotografi su sada zamenili foto-aparate kompjuterom i ne rade svoj klasičan, fotografski posao, već kreiraju ovakve slike. Stock agencije imaju u ponudi puno generičkih slika, nekih opštih scena, koje mogu da posluže kao ilustracije u časopisima, magazinima, za reklame...
Dakle, ne mislim da će VI bilo kome oduzeti posao, samo će ga promeniti. Stvari su počele da se ubrzano menjaju onog trenutka kada je digitalna fotografija postala dostupna svima koji imaju pametni telefon. Svako može da fotografiše, da bude foto-reporter sa lica mesta, ali profesionalni foto-reporteri nisu zbog toga ostali bez posla i ne mislim da će profesija fotografa biti ozbiljno ugrožena ni zbog VI.
Foto: Milena Đorđević, Lost, digitalni foto kolaž
Ko bi trebalo da bude naveden kao autor tih slika nastalih uz pomoć VI, ko je vlasnik autorskih prava? Naši ispitanici su i dalje veoma zbunjeni u tom pogledu?
– I dalje je autor onaj ko rukovodi tim procesom, onaj ko je zadao te parametre, ko je rekao „kompozicija treba da izgleda tako i tako”...
Pitanje je samo da li treba da ih nazivamo fotografijama ili generičkim, fotorealističnim ili hiperrealističnim slikama, promtografikama... razni su termini sad u igri, još na svetskom nivou to nije definisano.
Da li biste Vi lično mogli da prepoznate koju fotografiju je stvorila veštačka inteligencija, a koju ne?
– To je jako teško. Ulazimo u jednu neistraženu zonu i dolazimo na tanak led. Mislim da mora da postoji odgovornost autora i da treba jasno naznačiti kako su takve slike nastale.
Poznat je primer Borisa Eldagsena, umetnika čija je fotografija prevarila žiri u prestižnom fotografskom takmičenju kompanije „Soni” tako što je na konkursu učestvovao sa slikama koje su generisane veštačkom inteligencijom. Nagradu koju je dobio je odbio, navodeći da slike napravljene veštačkom inteligencijom i „prave” fotografije ne treba da se takmiče jedne sa drugima.
Ali imamo i obrnut primer! Pobednik AI foto konkursa diskvalifikovan je jer je njegova slika – stvarna. Majls Astrej je na foto-konkursu 1839 Awards, osvojio treće mesto i nagradu publike za AI fotografiju flaminga. Problem je što je on svog flaminga snimio kamerom. Astrej je svoju fotografiju dostavio u AI grupu kako bi dokazao da umetnost koju generišu ljudi nije izgubila uticaj u svetu algoritama.
Foto: Milena Đorđević, Floutee, digitalna fotografija
Koje su to alatke koje bi bilo legitimno koristiti, a da ta fotografija ostane autentično delo nekog fotografa?
– U nekim pešačkim stvarima, u pretraživanju baza, u organizovanju, ako treba nešto da se potpiše ili da se pronađu fotografije u arhivi. Takođe, u automatskim korektivnim procesima, kolora i kontrasta, optimizacije formata... Dakle, više u nekom istraživačkom i tehničkom smislu, ako pričamo o medijskoj, dokumentarnoj fotografiji i foto-žurnalizmu. Ako pričamo o kreiranju nekog vizuelnog umetničkog dela i kreativnom izražavanju, onda tu ne treba da bude granica. Važno je samo da te dve sfere vrlo jasno razgraničimo.
U dokumentarnoj fotografiji i foto-žurnalizmu se ni u digitalnoj postprodukciji ne dozvoljavaju velike intervencije. Može da se sredi kontrast, kolorit, da se tehnički koriguje slika, eventualno prekadrira, ali kontekst ne sme da se menja.
Kada je u pitanju komercijalna i kreativna fotografija, VI se unajveće dešava i imamo dosta realizovanih primera, čak i u Srbiji. Neki fotografi već nude kurseve na temu kako koristiti VI u stock fotografiji. Tu se VI poprilično udomila.
Ti kursevi su za pojedince, nisu sistemski organizovani, recimo, po medijskim kućama?
– To su privatni kursevi, za one koje to zanima i prevashodno su vezani za stock fotografiju, za komercijalne fotografe koji rade u studiju. Što se tiče medijskih udruženja i foto-žurnalizma, za sada su organizovani paneli i diskusije na ovu temu.
Foto: Milena Đorđević, Brin-de-rue, digitalna fotografija
Ima li rizika od zloupotrebe VI u fotografiji?
– Mislim da je u tome najvažnija etika autora – da naznači kako je šta nastalo, i medija – da isprate kako i šta objavljuju. Verujem da će svako ko je profesionalan imati svest da ne plasira lažne slike, ali bojazan je što imamo pojavu širenja vesti na društvenim mrežama. One su često mnogo brže u plasiranju informacija od medija i mediji se, onda, utrkuju ko će pre da prenese informaciju, a to znači i sliku. Niko ne može zabraniti pojedincu da napravi vizuelni sadržaj i objavi ga na nekoj platformi, ali je tu problem što se često može dovesti u pitanje verodostojnost tih sadržaja, koji se munjevitom brzinom dele i idu u etar.
Kada su bile poplave u Obrenovcu, jedna od tema bila je i spasavanje životinja i kućnih ljubimaca i internetom su kružile raznorazne fotografije, vrlo često i one koje nisu imale nikakve veze sa Srbijom. Sećam se, bila je srceparajuća fotografija nekog tužnog psa koga spasavaju, koja uopšte nije nastala te godine u Evropi ali je plasirana na domaćim platformama ilustrujući poplave kod nas. Jednom kad se slika proširi po internetu, teško ju je dalje kontrolisati. Toga će tek biti, sa pojavom VI.
Vidite li neko rešenje?
– Verujem da će profesionalni fotografi držati do autorskog rada, bez obzira da li se bave komercijalnom, umetničkom ili dokumentarnom fotografijom. Brinu me oni koji nemaju dovoljno svesti o autorstvu, a vični su u kreiranju vizuelnih sadržaja i korišćenju programa. Bićemo, kao društvo, u problemu kako da isfiltriramo istinitu od neistine. Ali, vreme će pokazati. Ne smemo sada da se plašimo toga.
Na medijima će biti „uzvičnik opreza” da se sadržaj preuzima isključivo od relevantnih izvora, onoga što je prošlo temeljno ispitivanje. Ne vidim drugi način kako bi to moglo da se kontroliše.
Mislim da će nam biti potreban neki period prilagođavanja, istraživanja i ispitivanja, ali da će stvari leći na ono što je suština i da profesionalizam neće izgubiti bitku.
Foto: Milena Đorđević, Esperanza, analogna fotografija
Nedavno je ceo svet brujao o zvaničnoj fotografiji princeze od Velsa, Kejt Midlton, čije su objavljivanje potom stopirale sve svetske agencije, uz obrazloženje da nije autentična, da je modifikovana. Da li mislite da je to bio ispravan postupak i, možda, put kojim treba da se ide?
– Agencije moraju da stanu u odbranu autentičnosti i da se vrlo čvrsto drže toga. Ne kažem da se nikad ranije nije pojavila još neka prerađena fotografija, ali verovatno nije identifikovana. Ozbiljne svetske agencije su krutog stava upravo iz tog razloga, čak i kad su promene benigne.
Brojna prestižna foto takmičenja, koja promovišu novinsku fotografiju, imaju nultu toleranciju prema najmanjoj promeni. World Press Photo, kao najprestižnije takmičenje u foto-žurnalizmu, svake godine diskvalifikuje skoro dvadest posto prijavljenh radova zbog manipulacije. Bilo je primera i da su nagrađenim autorima povučene nagrade zbog naknadnog utvrđivanja povrede novinskog kodeksa i narušavenja integriteta slike. U pitanju je princip i njega se treba držati. Ako bi se i najmanje promene konteksta fotografije svesno istolerisale, onda bi se poljuljalo verovanje i u sve drugo.
U dokumentarnoj fotografiji nema mesta bilo kakvim vrstama intervencije i obmanjujućim slikama, dok se u komercijalnoj i ilustrativnoj fotografiji to uveliko primenjuje.
Predajete fotografiju na Fakultetu za medije i komunikaciju. Kako vaši studenti gledaju na sve ovo?
– Oni su mnogo više u toj priči. Nove generacije se od najranijih dana susreću sa internetom, telefonima, računarima i u svakom smislu su digitalna generacija. Zbog korone su, čak, deo obrazovanja imali u onlajn režimu, tako da je njima sve to dosta prirodno. Sve nove forme, razni novi formati koji se pojavljuju na društvenim mrežama i onlajn platformama, njima su jako bliske i normalne, takoreći organske. Mnogo lakše usvajaju od nas koji smo odrasli u analognom dobu. Imamo već i diplomske radove koji se tiču upliva VI u određene sfere fotografije, mlade veoma zanima da propituju taj fenomen kroz razne forme.
Prilog je deo medijskog projekta "Mogućnosti i izazovi veštačke inteligencije u kulturi i medijima" (Possibilities and Challenges of Artificial Intelligence in Culture and Media), magazina Kaleidoskop media, koji se realizuje tokom 2024. Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.kaleidoskop-media.com
Projekat se realizuje u okviru Programa malih medijskih grantova koji finansira Ambasada SAD, a administrira Nezavisno udruženje novinara Srbije. Stavovi, mišljenja i zaključci izneseni u projektu nužno ne izražavaju stavove NUNS i Ambasade SAD, već isključivo autora.
PROČITAJTE I:
MEĐUNARODNA PERSPEKTIVA VEŠTAČKE INTELIGENCIJE U MEDIJIMA
IZAZOVI VEŠTAČKE INTELIGENCIJE U MEDIJIMA: ŠTA KAŽU MEDIJSKI RADNICI U SRBIJI
PAVLE ZLATIĆ: MEDIJSKI INTEGRITET U ERI VEŠTAČKE INTELIGENCIJE
DA LI ĆE VEŠTAČKA INTELIGENCIJA DEHUMANIZOVATI KULTURU?
Svi sadržaji na portalu magazina Kaleidoskop media su besplatni, a sajt se finansira isključivo donacijama čitalaca i prijatelja.
Podržite rad našeg magazina OVDE
Komentari