mediji/20.01.2025.

Gajšek: Sa decom sam, izgleda, imao sreće

Nebojša Babić

Autor fotografije:

Razgovao: Milojko Božović / Naslovna foto: Nebojša Babić

Po sudu profesora Vladimira Rankovića, ili ćemo postati radna snaga veštačkoj inteligenciji ili nećemo imati drugu svrhu. Beskorisni ljudi. To je jedna distopijska slika sveta koja treba da nas zamisli, ističe u završnom delu svoje životne, profesionalne i delom porodične priče za Kaleidoskop media Aleksandar Gajšek.

- To nam je Kjubrik još u „Odiseji u svemiru” prikazao kada čovek naređuje Halu, a Hal, odnosno kompjuter – odbija: Ne, ne, ja sam stvoren da zadatak dovedem do kraja, a ovo preti da me spreči u tome. Tu je čovek makar još uvek mogao da počupa kablove...

S druge strane, ta veštačka inteligencija je neverovatno zavodljiva.

Mira Bobić me je pitala kako zamišljam đavola. Njen odgovor je da je Lucifer danas taj čet bot, veštačka inteligencija, To je za mene, kaže, satana lično.

“Ne boj se, samo veruj”

Možda je Rambo Amadeus dao odgovor – kada sam ga ja malo pritisnuo i rekao, Čekaj, ali to nosi sa sobom i opasnosti? On se složio, ali i dalje veruje da čovek kontroliše. Naravno da nosi opasnosti, ako daš veštačkoj inteligenciji da odlučuje o tome da li će da se koristi nuklearno oružje. Ali, ako joj daš da istražuje meteorološke uslove određenog geografskog pojasa i šta tu i kada treba saditi, onda je to dobra stvar...

Ja ne znam… Da li je došlo do te tačke da stvarno čovek više ne može da zaustavi i da će nas, jednostavno rečeno, mašine nadvladati. To je veliki strah i ozbiljno pitanje. Da, Jevanđelje je prepuno optimizma, ne boj se, samo veruj. Ima i ona anegdota sa Amfilohijem Radovićem kada ga je vozio neki đakon. Vozio je brzo i mitropolit mu kaže:

– Uspori malo.

– Ma, ne bojte se, mitropolite, Bog je sa nama.

– Ma, Bog je sa nama, ali đavo je za volanom.

E, tako i sa ovim. Bog je uvek sa nama, ali da li si dozvolio da ovaj preuzme volan, to je zaista veliko pitanje. Ja sam nepopravljivi optimista. Trudim se da to u svakom trenutku demonstriram, recimo, u tenisu mogu da gubim 5:0 i 40-ništa i da verujem da mogu da preokrenem.

Deca

Andrej je napunio 14, Teodora 20, a Anja 23. Za divno čudo moja deca uopšte ne koriste, recimo, ChatGPT. Samo mi je Andrej rekao kako je neki njegov drugar doneo zadatak koji mu je „ovaj” rešio. Ali, vidim da oni nemaju instalirano u svojim telefonima, nemaju interesovanja za to, nije im potrebno… Anja je školski psiholog, Teodora na drugoj godini prava. Sva naša deca, sem Andreja koji voli igrice, nikad nisu bila vezana za kompjuter, čak ni za televizor nešto preterano. Tu, izgleda, imamo sreće.

Jelena i Aleksandar Gajšek, foto Nebojša Babić

Vesti i veštačka inteligencija

Plašim se da će sve teže moći da se prepozna vest koju je kreirala veštačka inteligencija. A čini mi se, ako to i bude moguće, da će biti pozitivno iznenađenje. Sve ovo govorim na osnovu mog nedavnog iskustva. Nažalost, svi manje čitamo, što se reflektuje na naš vokabular, maštovitost i sintagme i, kada se pojavi nešto što je smisleno i pismeno, odjedanput skreće pažnju. Mahom se i ne postavljaju kreativna, kritička pitanja, jer sada je sve propaganda gde urednici ne postoje, postoji jedan urednik iz ovog ili onog tabora i samo se sledi agenda.

Novinari su više karaoke novinari koji čitaju šta im je napisano. Nažalost, tako je. Ali, evo, na TV Insajder, koju moram da pomenem, čini mi se da se još uvek neguje novinarstvo kakvo bi trebalo da bude, kakvo je nekada bilo. Istina na prvom mestu. Ja im želim sreću da istraju, jer to je neverovatan koncept u današnjem vremenu, da je važan samo kvalitet i da se ne jure rejtinzi.

Moj avatar

Mogu da zamislim da moj avatar vodi emisiju „Agape” i ne samo to, nego se plašim da bih se postideo. Stvarno. A da smo pre četiri dana razgovarali, ja bih rekao ne mogu to da zamislim. Supruga mi je predložila da za pripremu emisije „U krugu porodice”, koju zajedno radimo na Insajderu, ubacimo veštačku inteligenciju. Rekao sam da me to ne zanima. Ona, ipak, ubaci i da mi da pogledam šta je poslao. To su bila tako uopštena pitanja, da sam joj rekao da mi to više ne pokazuje, ne može to kao ja kad se pripremim… Međutim, već me je, kao što rekoh, stiglo jedno iznenađenje.

A Rambo je pitao veštačku inteligenciju da li je čovek završio svoju kosmološku ulogu njenim dolaskom? Kaže ona njemu: Zanimljivo pitanje. Trudim se da objedinim sve kulture, sve religije, da sve te različitosti dovedem u jednu globalnu svest. Globalnu svest?! Ne zna čovek da li da se raduje ili da se naježi.

Petar umesto Vladete?

Za sada uživam u postojećem konceptu i mislim da ga neću skoro menjati, jer možeš da imaš jednog gosta u tri emisije sa različitim pojmovima, to će uvek biti drugačije. Da li je sada malo „popularizovana” emisija? I jeste i nije. Dok sam bio na Studiju B nije me zanimao ni broj pregleda, ni takozvani selebriti gosti, ako sam je mislio da imam nešto jako važno što ljudi treba da čuju. Hvala Insajderu što me ni danas niko ne pita kakva je gledanost, iako je, Bogu hvala, pristojna.

Mi se trudimo da napravimo neki balans, da dovedemo i „poznate face” koje, naravno, imaju i dubinu, ali i da dovedemo nekog koga dugo nije bilo ili je, s druge strane, zatvoren za medije kao što je, na primer, Petar Jevremović, koji je bio gost u jednoj od poslednjih epozoda. Trudim se da u ovoj 20. sezoni pozovem i one ljude koji su obeležili početke, a jedan od njih je svakako bio Petar. Pitaju me mnogi ko bi nakon Vladete mogao da bude stalni gost. Možda je prvi na toj listi upravo on. Psiholog po obrazovanju, ali šta taj čovek zna o filozofiji, o teologiji, neverovatna širina… Sam nauči grčki jezik pa počne da prevodi svete oce da bi bolje razumeo hrišćanstvo i pravoslavlje. Koliko poznaje književnost da ne govorim, muziku koju god hoćete, rok, džez, klasiku. Milo mi je da je posle duže vremena bio u medijima.

Zatim, Jasmina Ahmetagić, žena koja nije široko popularna, ali kad se pojavi idu komentari „Ko je ova žena”, „Kako divno priča”… Imali smo s njom jednu fantastičnu epizodu o narcisoidnosti.

Nova knjiga: Crni talas

I tu pravimo balans, ali nikada nije kriterijum toliko pao da izdajemo neke baš popularne sadržaje, petparačke romane koji se dobro prodaju. Reagujem srcem, ako mi ono zavibrira ja ulećem, nemam biznis planove niti studije izvodljivosti koliko će biti isplativo. A, Bogu hvala, svaka knjiga se do sada isplatila.

Ono što mogu da najavim i baš se radujem što će „Agape” objaviti još jednu knjigu Gorana Gocića. Prvo smo objavili „Emir Kusturica: Kult margine”, za koju je Kusturica rekao da je najbolja knjiga o njemu. Sada se Gocić dohvatio značajne teme, “crnog talasa”, za koji se ispostavilo da je najpotentniji deo srpske kinematografije. Kažem srpske, jer ipak je to srpski fenomen, ne jugoslovenski. Upravo čitam knjigu u rukopisu, uživam i saznajem nove stvari. To će biti 20. ili 21. naslov „Agape knjige”.

Goran Gocić je neverovatan čovek. Napiše prvu knjigu o Vorholu i pop kulturi, „Strategije popa”, FDU odmah to uvrsti u lektiru. Napiše prvi roman, „Tai”, dobije NIN-ovu nagradu. Napiše, po narudžbini, knjigu o Kusturici na engleskom jeziku, dok se usavršavao u Britaniji, za nepoznatu izdavačku kuću kojoj je to bio prvi poduhvat. Knjiga je maltene bila bestseler, i ne samo to, Obzerver ju je te godine uvrstio na treće mesto liste najboljih knjiga iz oblasti filma.

Zašto je to važno? Zato što je uspeo da nađe kalauz – pričali smo i sa Profesorom o tome – za razumevanje Kusturice. Ne možeš shvatiti Kusturicu do kraja, ako nisi sa ovih prostora. Gocić se s pravom poziva na Ničea i na njegovu knjigu „Rađenje tragedije”, gde je uneo podelu na apolonsku i dionizijsku umetnost. Apolonska je ona sva uglađena, fina, elegantna, perfektna, a dionizijska izlazi iz nesvesnog, razularena je, nepredvidljiva, ali toliko jaka, strasna. Gocić je tu svrstao Kusturicu. U tome vidi i razlog zašto je Zapad, koji neguje apolonsku umetnost prihvatio njegove filmove. Ponudio im je nešto drugačije.

Njegova knjiga o Kusturici nije klasična monografija koja ide hronološki, koristio je i svoje novinarsko umeće, pa je pravio jednu životnu priču prepunu anegdota. Znamo i da je jedan od najboljih filmskih kritičara, pa je i to svoje znanje upotrebio. Ta knjiga je meni jako pomogla da posle gledam autorski film. Oduvek sam bio zaljubljenik i u Kusturičinu umetnost, ali, kao da sam više osećao nego što sam razumeo. E, ova knjiga pomaže i da se razumeju tako kompleksne stvari.

Filmska preporuka – Kolja

Što se tiče domaće kinematografije, preporučujem svima nešto čime sam potpuno oduševljen, to je trilogija serija „Meso”, „Kosti”, „Koža”. Mislim da je Nikola Kolja Pejaković (kreator, koscenarista i glumac, prim. aut) napravio pravo remek-delo. Hvala Bogu da postoji ta RTS Planeta, svaki dan tu nešto pogledam. Evo, baš sam gledao TV dramu „Zvezdana prašina” sa Zoranom Radmilovićem, Stašom Pešić i Borom Todorovićem. Božanstvena. Zatim „Povratak lopova”, isto remek-delo. Dušan Kovačević je napisao, a Paja Vuisić i Milan Srdoč igraju likove koji izlaze iz zatvora pred Novu godinu.

Ali, ovo što je Kolja napravio... Mada neki moji prijatelji ne misle tako. Kažu, Šta si mi ovo preporučio?! To sivilo je i mene na početku uplašilo, kada sam gledao „Meso”. Onaj udara u smesu za ćevape, sve nekako sivo, majka luda. Međutim, kada uđeš u priču… remek-delo. Kolja je genije, kakva režija Saše Hajdukovića, scenario, pa tu ništa suvišno nema. Nema suvišnog kadra, a svaka rečenica sa malo reči govori mnogo. Kako samo Kolja to sluša i uzima iz naroda. Pa njegova gluma, ništa nije promašio. Ne zna se gde je jači.

Zvjagincev

Kolega mi je pre mnogo godina na Studiju B rekao, Slušaj, evo ti ovaj film, ali da obučeš kožne gaće. Molim?! I tako sam ja pogledao prvi film Andreja Zvjaginceva, „Povratak”. Kasnije sam pogledao sve njegove filmove i svaki dan bih mogao da ih gledam. Ako me pitate šta je preporuka, to su: „Povratak”, „Izgnanstvo”, „Elena”, „Levijatan” i „Bez ljubavi”, dakle svi filmovi Andreja Zvjaginceva. I sad čekamo šesti, vidim da je u postprodukciji.

Sa pokojnim Markom Bapcom sam u „Agapeu” analizirao „Povratak” i „Elenu”. Zapravo sam tek tada shvatio šta sam gledao, koliko je „Povratak” biblijska priča, o ocu koji se vraća, sinovima… Tokom korone mi je stigao jedan mejl, neki naš čovek mi se javlja iz banje u Nemačkoj. Kaže mi da je kod njih Andrej Zvjagincev i on mu je rekao kako u Srbiji postoji jedna emisija u kojoj su se bavili njime, a posle su štampali i knjigu. I pita me da li sam zainteresovan da uradim intervju sa Zvjagincevom. Ja oduševljen. Kako da ne. Zvjagincev je pristao, hoće intervju, ali ima uslove: da bude na ruskom, da se dođe kod njega. Naravno, tada nije moglo da se putuje, ni sa vakcinama, pa nismo uspeli, ali ta mogućnost visi u vazduhu. Šta hoću da kažem, vidiš kako ljubav, kao voda, uvek nađe neki put ka onome ka kome je usmerena. I da ti sve bude vraćeno nekim čudnim putevima.