Fotografija
fotografija/27.09.2019.

Dorćolski krugovi Miloša Obrenovića

fotografija
  • Miloš Obrenović
  • Miloš Obrenović
  • Miloš Obrenović
Autor fotografije:

Razgovarala: Milica Piletić / Foto: Miloš Obrenović



Upoznali smo se na radiju - oboje smo gostovali - i kao što je red, počeli smo sa on meni serdare, ja njemu vojvodo. Ni dan danas nemam pojma o čemu smo pričali u etru, al' se živo sećam našeg razgovora dok je išla muzika.

(Ukratko, zove se Miloš Obrenović, ime oca Aleksandar, i kad se predstavi punim imenom i prezimenom ljudi se zbune. Grupi U škripcu odredio je ritam kao njen bubnjar, i "kriv je" za mnoge uspešne karijere u našim muzičkim vodama. Voli vrapce, a voli i mačke, iako zna da mačke ne vole vrapce... )

I dok ide muzika mi pričamo: Iz malog mozga mi dolaze stihovi: Ona gleda filmove, ona plače kada tužno je... pevušimo ih, smejemo se. Kažem mu da se njihova pesma Ne brini našla u filmu Dječaci iz ulice Marksa i Englelsa gde sam koscenarista... al' se tu se ne zaustavim. Aj što volim U škripcu, i to što je on tamo svirao, nego volim i ono što je radio njegov otac.

Ispričam mu kako sam onomad, na prijemnom na Dramaturgiji (ne onda kad sam pala, nego kad sam se upisala) s profesorom Vavom Hristićem i tada njegovom asistentkinjom Dubravkom Knežević živo raspravljala o Nebeskom odredu (drami za koju je njegov otac zajedno s Đorđem Lebovićem dobio Sterijinu nagradu), onda on izvuče keca iz rukava i kaže mi da mnogo voli moj film Opet pakujemo majmune, koji je režirala Marija Perović i koji je snimljen u Crnoj Gori.

Ja mu kažem da je to bio najpre pozorišni komad, pisala ga još kao student, pa se to igralo u Dadovu, u Beogradu, nema on pojma o tome, kaže: ja gledao film na televiziji i odmah otišao da kupim original DVD da imam, mnogo mi se dopao.... Tu ga pogledam kao ozbiljnog ludaka i zavolim ga. 

Imamo nas dvoje mnogo tema, ali je povod za ovaj razgovor njegova prva izložba fotografija – njegov Dorćol - koju možete videti do 30. septembra u Kući Đure Jakšića. Zove se Dorćolski krugovi. Za njega je ona šok. Zašto? Pa zato što je foto aparat uzeo u ruke prvi put u aprilu prošle godine.  

U životu malo vrata stignemo da otvorimo, na mnoga čak ni ne pokucamo, poneka otškrinemo pa ostanemo da virimo ceo život. Ti si širom otvorio mnogo vrata, i svuda bio uspešan,  svuda ostavio trag. Tako je i sa fotografijom. Nisam sigurna da je to sve puka slučajnost. Evo, stigli smo do izložbe.

Da, svakako je bitno ostaviti trag. Po mogućstvu lep i pozitivan koji će i drugim ljudima nešto značiti i biti makar mali putokaz. Hvala ti na ovim lepim rečima.

Da li je svaki naš trag jedna mala pobeda nad prolaznošću, nad smrću. A baš fotografija možda jedna od najvećih? Danas fotografišeš ljude, zgrade, drveće... Sutra tih ljudi više nema, zgrade sruše, stabla poseku, zauvek rasele ptice čija su gnezda bila u tim krošnjama...

Ne znam da li je fotografija najveća pobeda nad prolaznošću i smrću, ali je svakako veoma važna. Mislim i da je veoma dobro što su nove (digitalne) tehnologije omogućile da svi koji žele mogu da fotografišu. Nekada je to bio komlikovan i skup proces, i posao naravno. Sada, zahvaljujući spomenutim tehnologijama imamo mnogo više zabeležnih stvari za buduća pokoljenja i mnogo pobeda nad prolaznošću.

Šta tebi lično znači ova izložba i kako je došlo do nje?

Za mene je ova izložba pre svega veliki šok, a potom i velika čast jer je nastala iznenada... Fotkao sam i fotkam bez nekih prevelikih ambicija, a onda, odjednom: izložba. I to izložba za koju, kako stvari stoje, vlada veliko interesovanje. Do izložbe je, uslovno rečeno, došlo ''preko veze''.

To "preko veze" moraš da objasniš...

Moja sestra od ujaka je akademski slikar i jednog dana mi je rekla "hajde da pokažem tvoje radove nekim ljudima da vidimo šta će da se desi". I desila se izložba. Priznajem da nisam verovao u takvu mogućnost. Na kraju ispada da sam prestrog prema sebi.

Grad se menja iz sata u sat, nezaustavljivo. Postoji li razlika između Dorćola koji gledaš svakodnevno i onog na tvojim fotografijama?

Na žalost postoji. Svaki dan je sve manje starog Dorćola, a sve više nekih čudnih kockastih zgrada koje apsolutno ne pripadaju ambijentu najstarijeg dela grada - dakle Dorćolu.

Kako su nastale fotografije? Spontanost ili brižljivo planiranje? Ideš ti ulicom vidiš nešto pa onda isplaniraš šta ćeš i kako ćeš...

Samo u dva slučaja planiram fotografisanje: kada želim da slikam vrapce kojima sam opsednut i kada radim portrete. Za slikanje vrabaca se uvek dobro pripremim. Napravim plan. Odem negde gde ih ima dosta, zauzmem busiju i čekam. Potrebno je veliko strpljenje i dosta sreće da se uslikaju ta mala, izuzetno brza stvorenja.

Je l onda lakše fotografisati ljude?

U početku sam pokušavao da uhvatim spontane momente, ali to mi nije išlo. Ipak, model, on ili ona, mora malo i da pozira. Sve ostale fotografije nastaju krajnje spontano. Uvek nosim aparat sa sobom i gledam oko sebe. Bilo da samo hodam ulicom, sedim u nekom kafiću ili na klupi, aparat je uvek tu i pomno posmatram. Retki su dani kada baš ništa ne nađem što vredi fotografisati.

I tvoj otac je voleo fotografiju, i više od toga, njegove fotografije su nesumnjivo umetnička dela. Ovde i jedna njegova fotografija nastala šezdesetih godina na Bajlonijevoj pijaci, čovek zuri u svoj prazni novčanik... Da li je on preneo na tebe ljubav prema fotografiji? I da li se sećaš kada si prvi put uzeo foto aparat u ruke?

Da, moj pokojni otac je bio zaista pravi majstor fotografije. Svakao da sam nasledio bar jedan deo njegovog dara za fotografiju, ali iznenadićeš se - ja sam fotografijom počeo da se bavim prošle godine u aprilu. Tada sam i prvi put (ozbiljno) uzeo foto aparat u ruke. Dok je otac bio živ, ja sam bio samo obični obožavalac njegovih radova, posmatrač i ništa više od toga. On je imao i svoju pravu foto-laboratoriju i sam razvijao filmove i izrađivao svoje fotografije. U to vreme ja sam se bavio muzikom. Ona je bila moja jedina preokupacija. 

Foto: Aleksandar Obrenović

Da li si ti odgovoran za fotografije benda, da li si se pitao, angažovao oko vašeg vizuelnog identiteta, omota ploča?

Kao što možeš da zaključiš, nisam imao nikakakvog udela u fotografijama benda niti sam se u to mešao. Moja jedina veza sa vizuelnim indetitetom grupe U škripcu je u tome što sam poznavao Momu Rajina od ranije, a on je kreirao divne omote za naše ploče.

Sad moramo da pomenemo i Sašu Dragića. Zapravo ti si odgovoran za njegovu blistavu menadžersku karijeru koja je počela sa Škripcem. On je zaslužan za proboj benda, a došao je na tvoj poziv.

Mi smo bukvalno zajedno piškili u pesku. Nikad se nije bavio muzikom, svirao je gitaru za svoju dušu, studirao knjizevnost, ali je uvek imao neke ideje kako bi on ovo, kako bi on ono, bio je naš veliki fan. Meni U škripcu nije bio prvi bend i pomalo sam gubio snagu za organizovanjem benda, pa sam mu predložio da on bude naš menadžer, kad već ima te ideje. On se iznenadio, u stilu, kakve ja imam veze s tim, a ja sam mu rekao da mu je to upravo prednost. Eto, kao i meni sa fotografijom. On je gradio nas, ali i sebe kroz rad s nama...

Je l te nervira kad ljudi kažu za bubnjara on lupa bubnjeve?

Nerviralo me je nekada ranije, a onda mi je postalo svejedno.

Kad se predstaviš ili neko pogleda tvoju ličnu kartu pa vidi Miloš Obrenović? Od oca Aleksandra?

Imao sam puno zgoda i nezgoda zbog svog imena i prezimena. Uvek mi je bilo teško kada treba da zovem nekog zvanično telefonom, a stvarno je malo čudno da ti neko kaže: Dobar dan, ovde Miloš Obrenović, ne radi mi internet... Onda sam našao rešenje, kada se predstavim samo prezimenom onda je to ljudima manje čudno i ređe misle da ih neko zafrkava.

Osim ogromne ljubavi prema muzici, pozorištu gde si i zaposlen, fotografiji... jeste isto tako velika ljubav prema životinjama, mačkama možda najviše. Da li ti mačke rado poziraju?

Obožavam životinje, mačke posebno, ali ih retko fotografišem. Nikad nisam zadovoljan kako to ispadne. Još uvek vežbam slikanje životinja, posebno mačaka jer je to za mene jako zahtevno. Lakše mi je da napravim pristojan portret neke žene ili muškarca, nego mačke. 

Na FB si aktivan, objavljuješ svoje umetničke fotografije i prizore iz svakodnevnog života koji nisu manje umetnički, kritikuješ i polemišeš o raznim društvenim fenomenima, stvarima koje tište nas obične građane svakodnevno... Kako ti gledaš na društvene mreže, je l nam više koriste ili nam jedu vreme kao da je džabe? A čini se, kao nikada pre, u strašnom smo škripcu s vremenom ovde u Srbiji.

Volim savremene tehnologije, a tu spadaju i društvene mreže. Stalno pričam da nije problem u društvenim mrežama i modernim tehnologijama, nego u nama, ljudima. Kako to i zašto koristimo. I koliko se sve na ovom svetu može zloupotrebiti. Ja lično, imam samo koristi od modernih tehnologia i od društvenih mreža i zapravo nikakvu ozbiljniju štetu. Sve što radim može da stigne do neuporedivo većeg broja ljudi nego što je to nekada bio slučaj. Zatim, razmena informacija i iskustava, nova saznanja, svašta tu ima nešto lepo i pozitivno, a to što jedan deo ljudi sve to zloupotrebljava i zaprlja je i neminovnost. Tako je od kad je sveta i veka, uvek su postojali neki pronalasci koji su sami po sebi skroz ok, a onda su bili zloupotrebljeni: atomska energija na primer.

Mene poražava činjenica da je Beograd osamdesetih, kad sam ja bila tinejdžerka bio ispred svog vremena, najmanje u ravni sa svim svetskim dešavanjima i trendovima u pozorištu, filmu, televiziji, muzici... S druge strane te osamdesete su bile uvod u devedesete,  u sunovrat. 

To je nažalost bila Labudova pesma, samo toga tada nismo bili svesni. Nismo videli šta se valja iza brda...

Davno, davno bilo je... A kao da je bilo juče. Za kraj našeg razgovora da podsetimo čitaoce da je izašao album sa najvećim hitovima grupe U škripcu benda u kome si takođe ostavio trag, koji je pre samo nekoliko dana promovisan u Jugotonovoj prodavnici i na kome se nalazi dvadeset vaših kompozicija.

Da, meni je stalno u životu sve kao da je bilo juče ili najdalje prekjuče. Priznajem da me pomalo plaši kako i koliko vreme brzo prolazi. Mislim da je umetnost (bilo koja) jako dobra terapija i lek za strah od prolaznosti.

Možda da za kraj iskoristimo, kao što ti kažeš, prednost digitalnih medija...

Da, i da završimo sa snimkom koncerta "Delča a i U škripcu" posle koga se svi zajedno poklanjamo...


PROČITAJTE I:

FOTOGRAFIJE FELIKSA NADARA


 

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box