kolumne/27.12.2016.

Kako smo preživeli “Kandže”

  • Privatna arhiva
Autor fotografije:
Piše: Dragoljub Draža Petrović

Kada je Marko Vidojković  2004. napisao “Kandže”, telefonom me pozvao Joca Otašević, moj drug iz 1996. s kojim sam zajedno preživeo “Kandže” još pre nego što su bile napisane.

- Izašli smo u romanu! Ja sam predstavljen kao ludi vođa! - listao je Joca “Kandže” ko’ kad bi maršal Kutuzov uzeo da čita “Rat i mir”.

- Ovaj mali dobro piše! - primetio je Joca, Kutuzov tog poduhvata koji smo zajedno izgurali u noći između 20. i 21. decembra 1996., ni ne znajući da se zajedno sa nama u pomrčini autoputa E-75 čijom je žutom trakom bauljala skupina ljutih opozicionara nalazi i neki Vidojković Marko, student treće godine prava koji će jednog dana postati pisac.

I koji će osam godina kasnije napisati roman u kome će se naći i ta ludačka šetnja od 120 kilometara.

Jocu sam usred građanskih protesta 1996/97 upoznao kada je upao u redakciju “Naše Borbe” sa paketom “Milka” čokolada.

- Petroviću, ajd’ s’ nama sutra peške u Kragujevac! - rekao je s’ vrata.

- Peške u Kragujevac! Ne mogu, prekjuče sam išao peške od Novog Sada do Beograda! - zahvalio sam se na pozivu.

Stvarno, nekoliko dana ranije išao sam sa novosadskim studentima peške do Beograda i imao strahovitu upalu mišića.

Tako ti je to kad hoćeš da budeš reporter koji je uvek na licu mesta, makar lice mesta bilo dugo 90 kilometara nogu pred nogu.

Joca me ipak ubedio da sa njima krenem u Kragujevac jer je najbolji lek za upalu mišića da nastaviš da pešačiš. Hm...

Šetalo je nas šezdesetak. Prvo od Trga republike do Bubanj potoka. Onda preko Malog Požarevca, Mladenovca, pa Topole... Bilo je u trenucima dramatično – u koloni su se pojavljivali provokatori, koji su naprasno nestajali u noći.

Policajci su nam krišom pokazivali tri prsta kada bi naišli kolima.

Žene su nam donosile kolače u rano jutro da se povratimo. Iz nekog magacina su nam izneli tri gajbe mandarina i četiri kartona piva. Hteli ljudi da časte iako je magacin držao neki “julovac”.

Jeli smo one mandarine i pili pivo, a pored nas su promicali autobusi sa slikom Slobodana Miloševića na šoferšajbni.

Socijalisti koji su krenuli na kontramiting u Kragujevac, ali za razliku od nas nišu išli peške, pokazivali su nam srednji prst.

Što smo dalje odmicali, žuljevi su prerastali u krvave plikove. Nekog tipa su žuljale “martinke”.

Ne mogu da se setim kako je izgledao, al' ko je lud da pešači u “martinkama” tol'ki put, u obući koja se ne preporučuje za takav trostruki decembarski maraton.

Pre neki dan Marko mi je pričao da je on bio taj panker s Pravnog fakulteta koji je one noći nosio “martinke”.

Joca, Marko i ja našli smo se 21. decembra u kafani “Mornar” da obeležimo 20 godina od “poduhvata”. Tu je bio i Pero Zlatar, hrvatski novinar, koji je imao sedam godina kada je počeo Drugi svetski rat, ali da je počeo da nam priča o ratu, mi bismo nastavili da pričamo o onom našem “maršu” koji je za nas bio atraktivnija akcija od Igmanskog.

Prvo smo naručili pihtije.

- Glavni junak "Kandži" nema ime, jer Bezimeni je sve što je ključalo u nama tokom građanskih protesta, a i dosta godina od tad. Gorčina. Bes. Mržnja. Strah – pričao nam je Marko o svom junaku, zapravo o samom sebi, koga je opisao kao prosečnog beogradskog dripca “studentsko - propalitetsko - pankersko - marihuanskog karaktera” koji se bori protiv zlog tiranina, Mračnog Kralja sa Zabranjenog Brda, kog u ovom romanu “glumi” Sloba Milošević.

Joca i ja smo posle naručili škembiće, a Marko ribić u kajmaku.

Onda smo zaključili da za 20 godina nismi mnogo odmakli. Jedino što sada nema ko da šeta, mi smo omatorili, a ova današnja deca radije gledaju Google Street View.

Marka su proterali sa svih televizija jer i dalje je on onaj Bezimeni koji gađa kamenjem pandure, iznosi zvučnike na terasu i nadjačava Drugi dnevnik svojim omiljenim pank bendovima, “koga nervira što se mutava većina pravi kao da je sve u redu, što mutava većina pokušava da vodi normalan život u zemlji sažvakanih, u klozetsku šolju ispljunutih, i demonskom rukom u kanalizaciju odbačenih vrednosti”, kako je napisao kada su izašle Kandže 2004. godine. A kao da je napisao pre neki dan.

Skoro smo zajedno išli na neku tribinu u Novi Sad. Nas dvojica u sali mesne zajednice u koju nije moglo da se uđe od gužve pa su ljudi stajali napolju i slušali nas preko zvučnika.

Marko je na kraju tribine gde su nas kao i one noći pratili neki provokatori, ovaj put postavljajući pitanja iz publike tipa “ko nas plaća”, prodao 13 majica na kojima je pisalo: “Najgore što može da ti se desi u Srbiji jeste da živiš u Srbiji”.

Citat iz “Kandži” koji je Marko sa ortakom odštampao da vidi kako će “ići” među lokalnim življem.

Divan je osećaj preživeti jedan roman, ali ovaj roman nekako traje.

Proćitajte još:

Moji dobri drugari Metallica i Iron Maiden


POVEZANE VESTI
IZABRANE KOLUMNE

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.