moja kafica
moja kafica
kolumne/13.12.2016.

Pubertet-U moje vreme to nije postojalo!

  • Oksana Toskić
Autor fotografije:
Piše: Mihailo Medenica

Šta činiti kad vam ćerka saopšti da se zaljubila?!
Ne, nije hipotetičko pitanje već bih zaista voleo da me neko sjetuje, što kažu moji u moračkim brdima, jer sam prestravljen!
Trudim se da kao kuliram, ne pokazujem neku značajnu promenu u ponašanju, ali frka, prijatelji, frka velika!
Zbog čega konkretno- ne znam, nema ničeg lepšeg od ljubavi, ništa zgrešila nije, dete je kakvo se poželeti može, al ćale ko ćale, valjda..?


Mislim, još sam i blagosloven što imamo takav odnos da je bez problema i ustezanja došla i rekla mi.
Zapravo, u jednoj od naših noćnih šetnji onako joj se najpre stidljivo otelo, pa je samouvereno i ubeđeno u svoje emocije ponovila, čisto da se ćale ne pravi blesav, da je kao prečuo...
Nije dete učinilo ništa loše, naprotiv, u meni je problem, ono klasično balkansko- devojke s kojima sam raskidao kao nisu bile ničije ćerke, ali kad dođe vreme da se bumerang vrati, prpa bato!
I jeste me strah, gotovo paničan, ali ne iz straha zbog činjenice da su posle lutkica na red došle emocije, divno je to, ponavljam, već zato što ne znam kako da reagujem?!

Normalno smo razgovarali, ne želim da nekakvom nepromišljenom izjavom prekinem tu čarobnu nit koju smo godinama tkali u međusobnim odnosima, ali stislo nešto u stomaku pa ne pušta, kao posle pola tegle ajvara i čvaraka.
Mlađi sam bio od nje kada sam se prvi put baš onako zatelebasao i bio sprean da ženim tu Maju iz šestog pet, ali ja sam muško, pa...
E, pa sad to "ja sam muško" dolazi po svoje, jer evo i sa 41 godinom nisam odmakao dalje od balavca koji pojma nema kada je to pravo vreme da pustimo decu da se okrilate i uzlete?!

Ne da odlete previše, pad je bolan u tom slučaju, ali kad to prestaju da budu naše malene princeze, igračke naših želja i ambicija zapravo, i postaju- svoji?!
Nemam baš nikakv odgovor na to pitanje, barem ne suvisli, jer što se mene tiče negde do 25 godine bi mogle da mi ne pominju momke, a i posle toga ne bi bilo loše da za njih saznam nekako posredno, pa da mi potom dođu pod skute da ocenim valja li to šta za moje anđelice?!
Sebično i glupo, znam, ali za drugo ne znam, priznajem!


Emancipovan sam, ajde da kažemo, daleko od strogog roditelja, prijatelj sa ćerkama, jedan od onih "kul" tata kod kojih se može sve (u granicama normale) ukoliko se lepo porazgovaramo i dogovorimo!
Sve to, pa opet na prvoj "prepreci" kao da su dabrovi ustavili reku...
Ne pada mi na paamet da se sada premetnem u nešto što nisam i na njenu radost odgovorim ono čuveno: "Još si mlada, ima vremena za ljubav, drž se knjige i da nisam čuo ni za šta drugo", jer, ponavljam, ima li šta lepše od ljubavi, te dečije, nepatvorene, sazdane od najčistijih emocija?!


Beskrajno joj hvala na iskrenosti, doduše i zaslužio sam je, ali tišti me što sam ja neiskren kad govorim ono što želi da čuje a ne mislim tako, ili ne želim da mislim.
Zapravo, nervira me to brdsko balkansko goveče koje povremeno zamuče iz mene, a s druge strane zaista smatram da biti Balkanac nije ništa pogrdno, naprotiv!
Još je ova šaka zemlje dom kavaljera, džetlmena, vitezova i onakvih muškaraca kakvi treba da su- zaštitnika žena (ne smejte se, jeste Balkan to i jeste Balkanac u svoj sirovosti možda i poslednji izdanak nečega između Kraljevića Marka, Kazanove i Robina Huda)!
Pa, opet, ko će ga znati kada je to pravo vreme da deci dozvolimo let nadajući se da neće biti pad, ili dozvoiti i pad, jer i to je život?!
Opet, ne znam?!


Kao da mi fali još samo koja godina da bude "tatin sin", ono malo ljubopitljivo žgepče s kojim sam pretabanao kilometre i kilometre rastući i sazrevajući uz nju, a sad me je, čini se, prevazišla i prerasla preko noći!
Jednom rečenicom: "Tata, zaljubila sam se!"
Jeste to klinački, platonski, malo patnje i mnogo pitanja, ali nije suština u tome, znam, već u činjenici da odrastaju, da ih "gubimo" kako glupo verujemo i zapevamo nad sudbinom kletom, kao da smo sami ostali doveka pod krilima roditelja.


Ne želim da je "izgubim", jer znam da pogrešnom rečju puče ona nit koja nas tako bajkovito vezuje, ali ne mogu ni protiv sebe!
Doći će dan i prvog poljupca, držanja za ruke, izlaska do onih sata kada je do pre koji dan uveliko snila i šta onda..?
Ništa, valjda, ili da otrčim po novu lutku pa da je nekako ubedim kako još nije prestara za njih i kako bi se divno zabavila igrajući se s barbikama..?
Šalim se, ili se ne šalim, šta bi falilo nekoj slagalici od 5.000 komada umesto zamišlejnog pogleda u plafon i maštarenja o nekom dečačiću smeđe kose?
Sada se zaista šalim, pkoušavam sebe da nasmejem a lakše bi mi bilo da jedno tri puta zviznem čelom o tastaturu ovog sokoćala i...


I ništa ne bih promenio, naravno, ali opet- kako to više nije samo tatina princezica, već je sad ulogu princa preuzeo neki klinčić za kojeg i ne znam od kojih je i iz kakve kuće (što je kod nas u Crnoj Gori- Očenaš, jbg)?!
Kada, bre, to deca prestaju da budu "naša" i postaju svoja, i dokle ćemo se lagati da su uopšte naša, kad su od prve pelene već svoji?!
Lepo je što sve to teoretski znam i negde prihvatam, ili odlično glumim da prihvatam, ali fakat je da bih voleo još koju godinu onih blagoslovenih šetnji kada je ona opominjala mene da se uozbiljim i ne izigravam dete!

Fora je u tome što oni odrastu a mi ostanemo deca, dureći se što "gubimo" omiljenu igračku, znam!
No, opet to ništa bitno ne menja- srećan sam što voli, nema ničeg lepšeg i uzvišenijeg od toga, osim možda nove lutke, ili neke slagalice od 10.000 komada, pa taman njom da se zanima negde do punoletstva, a posle...
A, posle bi verovatno grizao sebi "ono" što nisam popustio ranije, ali šta je i kad to ranije?!
Bože, što je teško biti otac ćerkama, ili je teže biti ćerka ocu, ali je ona smogla snage, šmeker je, ja nisam- pretrnuo sam ko seoska mlada...

Ako ko ima smisaon odgovor nek ne javlja, biću zahvalan, ako ćutim i pravim se "mrtav" možda i prođe..?
A, možda i da skupim petlju i priznam sebi- ćelavi, odmori malo i ne drami, život je to! I tvoje devojke su bile nečije ćerke...
Ma, izem ti taj pubertet, bre! Što Rahela Ferari kaza: "U moje vreme to nije postojalo..."!
Kako slatko i zaneseno pevuši u sobi dok ovo pišem, a pišem kao da me je sastavila muka neviđena, a ona ko leptirić!

Ok, došlo je vreme da se bundeva pretvori u kočiju, al ne bi bilo loše ja u konja, čisto da budem tu i nadgledam, a i gotivnije je nego magarac u kojeg se bez pardona pretvaram...

Pročitajte još:

Dragi brate Fidele...

POVEZANE VESTI
IZABRANE KOLUMNE

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box