moja kafica
moja kafica
kolumne/14.11.2016.

Nindža iz bioskopa Fontana

  • Oksana Toskić
Autor fotografije:

Piše: Mihailo Medenica

Zbrzaše me klinke da ih odvedem u bisokop, što inače ne činim. Ta neprijatna dužnost rezervisana je za suprugu/mamu, jer što se mene tiče sve je to jedno veliko komercijalno sranje, a dete sam upravo bioskopa!

Pod sranjem podrazumevam ono što danas nazivaju bioskopima, i pod sranjem podrazumevam to što se sa 40 godina osećam kao deda koji pripoveda kako je nekada bilo, ali život se tako brzo, surovo i pokvareno menja da i mi trećepozivci nostalgije zaista imamo za čime da žalimo i pričamo/pišemo o onim vremenima kada je sve nekako imalo smisla... Jednostavno, ne volim ove današnje filmske kazamate u kojima pred velikim platnom sediš kao nepozvan na slavu, ili eventualno kao kod urologa čekajući na pregled!

Nije se tu bog zna šta izmenilo ali izmenilo se sve, bre, sve- ovo danas su bioskopi, nema više "bionja", "biskiša" i kako smo ih još sve zvali, iščekujući nedeljama taj dan kada će keva i ćale istresti obećanu kintu za kartu i... Ma, jeste sve bilo drugačije, zato i ne volim da vodim klinke jer ih smorim gunđanjem kako odrastaju u gradu koji sve manje prepoznajem!
Života mi, odlazak u bioskop tih poznih disko godina jeste bilo nešto posebno, nešto čemu se radovalo i nešto što se isčekivalo, a to je valjda bilo i najvažnije!

Ta strepnja je davala naročit šmek svakom odlasku, jer filmova nije bilo kao iz slavine, već se mesecima čekalo na novi, a kada konačno i stigne u našu "Fontanu" onda su Joca i Miloš, koji su živeli najbliže "bionji" bili zaduženi da rezervišu karte, jer, da, zamislite, nekada se pred biletarnicama čekalo u redu, pa se dešavalo da taman kad stigneš do blagajne nadrkana i blago brkata blagajnica samo zatvori ono prozorče i nastavi da hekla, ne zarezujući ni dva posto molećiv pogled klinca koji je ostao bez karte za projekciju tog dana!

Prvo momčenje je bilo rekoh u bioskopu "Fontana", jedva stanicu i po od zgrade ali za nas tad dovoljno daleko da se osetimo kao frajeri dorasli zadatku da sami odu, pazare karte, kupe semenke za kusur i značajno stanu u red rame uz rame sa starijima!
U "Fontani" sam i postao "nindža", kao uostalom i celo društvo iz kraja, što će reći da smo u njemu odgledali sve što se od Brus Lija odgledati dalo, pa za njima onaj mali napaćeni "Karate kid" što su ga mlatili ko vola dok ga sensei nije naučio da se šiba ko mator, a potom je "Američki nindža" došao na red.
Jebi ga, umlatimo se posle filma uvežbavajući poteze jedan na drugom, ali vredelo je svakog dinara i olupanog nosa...

Sada se uvališ u neke kožne fotelje daleko od sale, jer do nje ima tri "kruga pakla" kroz koje obavezno moraš da prođeš pazareći kokice s puterom (američko sranje koje smo prihvatili kao da nam je očevina), nekakve naćose na koje su se deca pomamila, pa pola filma slušam kako hrskaju to čudo a drugu polovinu im psujem sve po redu što su se usvinjila sosom u koji se ta rabota umače, pa tek onda stižeš do blaziranog lakeja ili istripovane klinke koja je ubeđena da cepajući karte cepa Boga za onu stvar, da izvinite ako hoćete, a i ne morate vala!
Fotelje su, priznajem, udobnije od ovih što imam gajbi, ali i to me nervira, sve mi je nakako sterilno, bez duše, nema one patine, onih polupodranih stolica s polepljenim žvakama i nekog bizgova od dva metra visine i širine koji obavezno, ali obavezno sedne ispred tebe, pa film uspeš da ukačiš tek kada se nakrivi da nešto prokomentariše s onim levo ili desno od njega.

Sve je to super, ali kad vidim poš mame kako dolaze na projekciju kao da će im lično De Niro pocepati kartu i još po nešto, pa sirotu namunjenu dečicu kako trčkaju za njima sa sve onim kesicama svega i svačega za pojesti, kao da putuju do Bara, pa ona tišina kao na opelu, niko da vikne: "Majstore, puštaj, bre, više film", ili da se negde iz zadnjih redova oseti miris pljuge i čuje prigušeno dahtanje...
Sve je to bisokop činilo "bionjom", pa i kad ne uspeš da odgledaš pola filma, kad te žulja stolica, kad onaj pozornik prisere celoj sali da će sve da izbaci ako taj neko ne ugasi cigaretu...sve je to bio sastavni deo filma, baš kao i tapkaroši koji su nas redovno šišali za karte, ali ko pita- samo da uletiš na projekciju a posle smišljaj izgovor za matore zašto nema kusura?!

Posle legendarne "Fontane" došla je na red tadašnja "Jugoslavija", čak četiri stanice od gajbe, a kada su prvi brčići počeli da niču i roditeljima je bilo jasno da smo dovoljno "odrasli" za "Odeon"; "Balkan"; "Zvezdu" i meni omiljenu "Slaviju", jer bila je tako divna rupa pred kojom su čekićali tapkaroši, kurave, čistači cipela i džeparoši- oni koji su inače dobrim delom i činili duh ovog grada. I jedna Nataša!
Prva devojka, mislim baš devojka, ne ono simpatija na koju spucaš lovu za kartu a ona se sutra pravi da te ne poznaje, već devojka- devojka, izistinski!

Živela je nedaleko od bisokopa i volela ga je, a ja sam voleo nju, pa sam kao manijak gledao i filmove koji su tako smarali, ali sam voleo Natašu i sve što ona voli!
Uz "Prljavi ples" mi je rekla da me voli, čitav film sam treperio ko pejsmeker na izmaku jedva čekajući da završi, da se popale svetla i da mi to ponovi dok je pratim kući!
Mislim, nadajući se da će da ponovi, a žensko ko žensko, namerno je ćutala znajući da čekam da čujem ponovo, a do njene zgrade premalo vremena da stisnem petlju i pitam je da li je ono što je rekla mislila ozbiljno..?
Jeste, no to mi nije rekla, ali me je opet jedne subote odvukla na film koji mi se tako nije gledao, a svi su otkidali da njega- "Duh", i dozolila mi da je u toku one scene kada Svejzi i Demi Mur valjaju onaj ćup spustim ruku na grudi i poljubim, al baš onako!
Jaka scena, evo priznajem, i još jača muzička podloga kako se to kaže, a meni ruka na najlepšem mestu na svetu, za ovu drugu nisam ni mario, mogli su i da je odseku...
Da, bisokop je završio kao i naša ljubav- zatravljen i bez ikakvog belega da je ikada i postojao, osim onoga kada prođem Slavijom i s prezirom pogledam u ono ruglo od montažnog parkinga na njegovom mestu, a nigde tapkaroša, kuravi, čistača cipela i moje Nataše!

Živelo se, bre, za dan odlaska u bioskop! Nije to bilo kao danas: "Hoćemo li, ajde idemo", već se planiralo, birala garderoba, zajebavali oni kojima matori ne daju da idu, okupljalo kod pekare sat i nešto ranije pa uz galamu kao da idemo na Alamo pravac "bionja", a posle, kad završe tirade o filmu, kad se umlatimo i proverimo po džepovima jel tu kusur i uredno presovana karta kako bi pokazali roditeljima- ono jednako slatko i odvratno isčekivanje do sledećeg filma i odlaska.

Sada su, što se mene tiče, napravili savšena mesta da čovek odspava partiju u onoj mukloj tišini i atmosferi kao na intenzivnoj negi, još samo kad klinke ne bi zapitkivale nešto svaki minut...
Zato ih mama i vodi, zašto da im "stari" namćor kvari ugođaj kad sam dete "biskiša" i prošvercovanih kokica, a ne ovih sinepleksa u kojima je čoveku neprijatno da prdne u ono sedište, izem ti sedište!
No, to je njihovo detinjstvo i tako je kako je.

Verovatno ja previše smaram, baš kao što će i oni svoje klince kad ih odvedu u nešto što će tada biti pandan današnjim bioskopima, ali jednostavno ne mogu da ne žalim za vremenima kada se u bioskop išlo zbog filma, a ne da bi se napravio selfi il bacio koji tvit da crknu dušmani...

Imam, bre, prava da žalim- uredno sam preplatio kartu kod tapkaroša za to, još samo kad bih umeo da objasnim klinkama ko su bili ti ljudi i zašto su i oni magiju bioskopa činili- magijom!
Kakvi, bre, naćosi, kakvi bakrači, sve je to sprdnja i šmira naspram Natašinih nemirnih grudi, i srca koje joj je tuklo ko grad po krošnjama, dok sam držao ruku na njima...

Pročitajte još:

Kolumna Dragoljuba Draže Petrovića: Moji dobri drugari Metallica i Iron Maiden

POVEZANE VESTI
IZABRANE KOLUMNE

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box