kolumne/28.11.2016.

Dragi brate Fidele...

  • Guliver/GettyImages
Autor fotografije:
Piše: Mihailo Medenica

Vesto o smrti Fidela Kastra podsetila me je na scenu iz “Ko to tamo peva” u kojoj tad mlađahni Berček na čuđenje svih rida na sahrani neznanca, uz repliku: “Pa, umro čovek...”
Pa, tako umro i brat Fidel “Pred sam kraj života” što opet legendarni Bata Stojković kaza u “Maratoncima”, oplakan i ožaljen kako valja!

Lično, nekako mi je Če Gevara uvek bio draži, no nema ovaj tekst veze ni sa jednim od njih dvojice, zapravo, već s nama.
Dakle, čuvši vest bio sam siguran u dve stvari: umro je Kastro i sad će listom svi početi da se opraštaju od njega kao da im je bio na babinama.
Tako i bi, tako uvek bude i tako će, verujem, biti doveka, vazda ima dovoljno onih koji verovatno naspu čašicu za dušu pokojnika, kojem nisu ni zenice videli, odspu gutljaj u pepeljaru i sednu za tastaturu, počinjući lament sa: “R.I.P Kastro”; “Zbogom, legendo”; “S tobom je otišao i deo moje duše....” i slična proseravanja! Evo, godina ista, ali ista ekipa dežurnih narikača/analitičara/komentatora prva odreaguje na vest o smrti nekog velikana, obavezno na TI u tekstu, zapevajući ko Stojanka majka Knežepoljka, samo što ne obuku crninu 40 dana.

To je onaj, što se mene tiče licemeran i pogan poriv nas malih da živimo kroz velike, jer su čak i njihove smrti veće i smislenije od naših života!
I da, to me užasno nervira, jer ima li šta banalnije i sprdačnije od opraštanja s nekim kojeg nit si znao, niti poznavao?!

Ne mislim na ove opet promašene geopolitičare koji tumače na šta će svet i naši životi ličiti posle odlazaka tih velikana, već uglavnom na svoje kolege i tu još neke (prepoznaće se, dovoljno sam pristojan da ih ne imenujem) koji, koliko pamtim nisu propustili priliku da se oposte od svojih “intimusa”, počevši od Đinđića, glumačko- književničke plejade, Tirnanićem, Tijanićem... zaključno sa Fidelom sad!

Za mene je Fidel Kastro, za njih je samo Fidel, jer, eto, iako se nisu poznavali bili su ko braća rođena, pa je red da onaj koji ostaje napiše koji iz “srca” i “duše” o onom koji odlazi i ostavlja ga u neprebolu!
Rekoh, to je sindrom nas mizernih, jer kako bi inače obojili sivilo i prazninu sopstvenog postojanja negoli ovakvim i sličnim glupostima?!
Kažem- nas, jer sebe ne izuzimam iz mase mizernih, s tim što sam barem u tolickoj prednosti da to shvatam i ne petljam se u takve rabote.
Nekrologe, odnosno, popularne “In memoriame” se usuđujem da napišem samo za ljudima s kojima sam barem deset puta sedeo u kafani i imao njihov broj telefona, ali da pritom ne moram da im se predstavljam ko sam kada nazovem...

Sećam se kolege, umro Momo Kapor, ovaj seo i napisao slovo u kojem se maltene oprašta od života, jer kuda će i kako on sad bez svog Mome i čemu dalje, ako dalje uopšte postoji?!
Ništa čudno da je kolega zaista poznavao Kapora, da ga je barem upoznao, ali znam da nije, sećam se njegovih reči da je to jedan od ljudi koje bi voleo da upozna, jer se divio njegovoj književnosti, ali to mu nije smetalo da za 15 minuta sroči tekst o “dugim zajedničkim razgovorima i prijateljstvu koje ga je oplemenilo za čitav život”, pa mu čak nije smetalo ni da mi odgovori: “Ma, jok, pa ovo će svi da citiraju, videćeš”, kada sam ga upitao: “Jel te barem malo sramota, aman?!”
Oglasio se taj dragi kolega i povodom Kastrove smrti, doduše ne tako intimno, ali objašnjavajući šta će za njega biti svet bez Fidela i šta je bio s njim, bez razlike što mu je godina jedva da je zapamtio Slobino doba, no...
Možda i nemam prava da osuđujem, zapravo, nemam sigurno, ali imam prava da kažem: sramota je, bre, ljudi, ozbiljnim poslom se bavimo ne ponašajmo se ko starlete, pobogu!

Dakle, dragi brate Fidele, iako nisi imao tu privilegiju da me upoznaš evo da se i ja pridružim korpusu onih s kojima si bio na TI, pa da ti kažem ono što oni možda nisu-  ništa bez tebe neće biti isto, a znaš koliko sam te gotivio i šta sam ti sve savetovao u onim dugim bratskim razgovorima...
Počivaj u miru, legendo, i pozdravi mi ostatak ekipe, nek izvinu što nisam pisao o njima, nakaniću se jedared da sednem i sve vas saberem u neku zbirčicu, znam koliko vam to znači, a meni ne oduzima previše vremena, a  verovatno će me i citirati neko!
Kako, bre, ne znaš ko sam, pa onaj ćelavi i klempavi licemer koji od svojeg života ima samo vaše smrti!

Jeste, taj, jedan od mnogih kojem je deo duše otišao s vama, ali ostajem da nepokolebljivo nastavim vaše delo!
Ostajte mi zdravo, braćo i drugovi, koliko god to zvučalo paradoksalno, ali znaš već na šta mislim?
R.I.P- Kastro, nikad te neću zaboraviti, a i kako bih kad si toliko učnio za mene- da nisi umro o koga bih se sad očešao da me sutra citiraju i prepričavaju..?
Izvini, mi mali i bezlični volimo tako, ne zameri, jer lakše je živeti kroz druge nego učiniti nešto u životu vredno toga da te sutra neko spomene u kakvom slovu!
To zahteva nešto morala i etike, a čemu to, lakše je ovako starletski, jer čemu talasanje mirne žabokrečine rijalitijske kad je isplativije utopiti se u nju...
Izvinite sad, žurim, da proverim ko je još u godinama, da na vreme pripremim “In memoriam”, jer u sećanju na druge živim sećanje na sebe...

Pročitajte još:

Mihailo Medenica: Oprostite anđeli maleni i tužne starosti


POVEZANE VESTI
IZABRANE KOLUMNE

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.