Identitet u amanet
identitet u amanet/16.12.2023.

Veštačka inteligencija i kulturno nasleđe

identitet-u-amanet
  • InteractMS/Pixabay
  • Ron Porter/Pixabay
Autor fotografije:

Piše: Dragana Nikoletić, cover foto: InteractMS/Pixabay

 

Laboratorija Arheloškog parka Pompeja na jugu Italije, slična je svakom drugom objektu čija je namena da se u njemu pohrane ruine prošlosti koje će jednom biti rekonstruisane: na mnogobrojnim policama pedantno je posložen enorman broj delova artefakata iz tog antičkog grada, sukcesivno otkrivanih od 18. veka.

Kriterijum rasporeda uskladištenog je veličina krhotina - hramova, foruma, pozorišta, termi, kuća.., poslovično ukrašenih frizovima, zidnim slikama i drugom vrstom dekoracija koje je erupcija Vezuva 79. godine n.e. pretvorila u veoma kompleksnu slagalicu.

Pompeja/Foto: Alexandra Koch, Pixabay

Tog 24. avgusta, baš na dan proslave boga vatre Vezuva, iz vulkana je suknuo visoki plamen, da bi potom ogromni crni oblak prekrio sunce, preobrazivši podne u ponoć, kako je zapisao rimski senator Plinije Mlađi u pismu „kolegi“ Tacitu.

Grad je zatrpan užarenim komadima stena i slojem pepela visine šest metara, vekovima čuvajući tajnu života drevnih Pompejaca – redom ugušenih otrovnim gasom koji prati erupcije. Usledila je serija zemljotresa i gigantskih talasa, danas poznatih kao cunamiji.

Već prva istraživanja donela su velike pomake u nauci, jer se arheolog Đuzepe Fjoreli dosetio da šupljine nađene u pepelu ispuni gipsom. Taj postupak je 1860. otkrio verne otiske prestravljenih Pompejaca koji su nastojali da pobegnu od sigurne smrti.

Daljim iskopavanjem otkriven je čitav grad, očuvanih kamenih pločnika na ortogonalno umreženim ulicama, sa sve pristaništem. Nauka pretpostavlja da je grad naseljavalo oko 20.000 žitelja, uključujući i „vikendaše“ Rimljane kojima je Pompeja služila za odmor i opuštanje.

Pompeja i ostali gradovi vezuvskog područja postali su zvanično deo svetske kulturne baštine odlukom UNESCO-a, 1997. godine. Arheološki park Pompeja služi očuvanju, konzervaciji i promociji ovog globalno dragocenog lokaliteta.

Godina 2021. označava novu prekretnicu u njegovoj istoriji, budući da je tada Park postao deo RePair projekta rekonstrukcije prošlosti koji je većim delom finansiran novcem Evropske unije.

U pitanju je povezivanje veštačke inteligencije i robotike sa kulturnim nasleđem, u cilju fizičke obnove devastiranih umetničkih dela. Time će se uštedeti ogromni trud arheologa koji može da potraje godinama, a da ne donese očekivani uspeh.

Povezivanje bezbrojnih fragmenata, polomljenih, izbledelih.., pa i nestalih biće u skoroj budućnosti moguće zahvaljujući AI softveru (veštačka inteligencija-artificial intelligence, u daljem tekstu AI), koji će ih podrobno analizirati, dok će ih robotske ruke sastavljati. I usput učeći, između ostalog, i da budu nežnije u manipulaciji fragilnim ostacima.

Prvi kandidati za AI rekonstrukciju jesu dve freske, jedna sa plafona Kuće slikara, a druga iz sedišta vojnog udruženja Schola Armaturarum, koje su decenijama tavorile u skladištu laboratorije – u često deformisanim fragmentima.

Pompeja, detalj sa freske / Foto: pascal Ohlmann, Pihabay

Te freske su vrlo „pristojne“, ako se uporede sa većinom ostalih iz kompletno oslikanog grada, koje su bile često lascivne, ukazujući na slobodoumnost ili raskalašnost građana.

Prema rečima RePair tima, odnosno stručnjaka sa Univerziteta Ca’ Foscari u Veneciji, Univerziteta Ben-Gurion iz Izraela i Italijanskog instituta za tehnologiju, proces obuke AI softvera još je u toku.

Kad program bude proučio 3D skenirane fotografije pojedinačnih ostataka, kao i veze koje od njih čine klastere, mehaničke ruke će moći da sastave delove nekad burnog života Pompejaca.

Očekivanja od veštačke inteligencije su velika, pa se naučnici nadaju da će u dogledno vreme na arheologu biti samo da na radnu površinu postavi fragmente nekog artefakta. Već do ujutru robot bi trebalo da ih sintetiše, nadomešćujući delove koji nedostaju.

Ali, čovek će i dalje bit potreban da proveri „rezon“ mašine, kako poručuju stručnjaci ovog multidisciplinarnog tima.

Noćna straža

Mnogo severnije, u Amsterdamu (Holandija), a još konkretnije – čuvenom Rajksmuzeumu, iste godine kad je započet RePair projekat (2019), rekonstruisana je slika Noćna straža Rembranta van Rajna, prvi put uz pomoć veštačke inteligencije.

I tu se svašta moralo raščivijati i posložiti, s obzirom na razne nepoznanice, a delove puzle.

Prvo, slikajući ovo remek-delo (i završivši ga 1642), Rembrant nije obradio noćni prizor, te se ni slika nije originalno zvala tako kako je svi poznajemo, već Kompanija kapetana Fransa Baninka Koka i poručnik Vilem van Rujtenburh se spremaju za izlazak.

U pozadini Remrantova "Noćna straža" / Foto: Ron Porter, Pixabay

U pokušaju da je zaštite, oni u čijem je posedu bila od 18. veka, od kad datiraju podaci, sliku su premazivali glazurama koje su se mešale sa novim i novim slojevima prljavštine. Stoga je prizor i potamneo, stvorivši utisak noći.

Iako je sva ta pokrivna smesa skinuta u restauraciji početkom 20. veka, naziv slike nije promenjen. Jer, već je bila poznata pod svojim slavnim imenom.

Naručena od članova milicijske garde, na čelu sa kapetanom Kokom, Straža je krasila banket salu amsterdamskog Kluba gradske milicije do početka 18. veka.

Godine 1715. odlučeno je da se ona premesti u Gradsku većnicu u Amsterdamu, i smesti između dva stuba. Kako je bila veća od predviđenog prostora prezentacije, skraćena je makazama, sa tri strane po par desetina centimetara.

Ovo je scenu lišilo tri figure s leve strane slike, vrha luka hola na vrhu pozadine, kao i balustrade i dela stepenica, što sve postoji na, znatno manjoj kopiji originala iz 1655, autora Gerita Ludensa.

Direktor Rajksmuzeja Tako Dibits, inicijator AI restauracije, i dalje se nada da će se izgubljeni fragmenti pronaći, jer su Rembrantove slike postizale izuzetnu cenu još u 18. veku, pa isečene delove možda neko čuva kao relikvije.  

Od svog namenskog skrnavljenja, drugačije no danas doživljavanog, Straža se i dalje seljakala, preživevši nekolicinu vandalskih napada i još više restauracija. U poslednjoj, načinjenoj 2021, krucijalnu ulogu je igrala veštačka inteligencija, kako rekosmo.  

Složenom postupku prethodilo je podrobno fotografisanje i originala i sedamnaestovekovne kopije, skeniranje, kao i usklađivanje dimenzija, i analize platna, boja, laka, da bi o njemu veštačka inteligencija što više “zaključila”.

Ukrštanjem sa onim što je AI već “znala” o Rembrantovom stilu, pohranjenog u ogromnoj bazi podataka, remek delo je ponovo rođeno. Izgubljeni delovi su odštampani u stilu Rembrantove slike i postavljeni uz originalno platno, ali od njega jasno odvojeni.

Ako se posmatra celina, figura kapetana Fransa Baninka Koka više nema centralnu poziciju što slici daje novu, a zapravo autentičnu dinamiku.

U prizoru se ucelovio bubnjar koji umarširava u kadar, a bio je bez dela leđa, i pas koji laje sa krajnje desne strane, dok su na levoj “vaskrsle” tri figure posmatrača.

„Operaciju Noćna straža“ ljubitelji umetnosti su mogli da prate uživo, preko interneta, zahvaljujući stavu direktora muzeja Dibitsa da slika pripada celom čovečanstvu.

Slično razmišlja i Bred Smit, predsednik Majkrosofta, koji kaže: “Očuvanje kulturnog nasleđa nije nešto što je samo lepo raditi, to je ponekad imperativ za dobrobit sveta”.

Zato se nove tehnologije i razvijaju, ne bi li pariska katedrala Notr Dam ponovo zablistala (posebno nakon požara 2019), bile obnovljene skulpture i zidne slike u pećini Mogao u provinciji Gansu na severozapadu Kine, drevni tekstovi povratili svoje sadržaje…

A to je tek početak revolucije upotrebe veštačke inteligencije u rekonstrukciji svetske baštine.

Srbija i restauracija uz pomoć veštačke inteligencije

Ako krenemo od nepokretnih dobara koje je UNESCO stavilo na svoju listu zaštite u Srbiji, stižemo do manastira Sopoćani, Studenice, Visokih Dečana, Gračanice, Pećke patrijaršije i Crkve Bogorodice Ljeviške, ali i drevnog grada Starog Rasa, stećaka nadomak Bajine Bašte i Prijepolja, i Gamzigrada kod Zaječara.

Budući da su sva ova kulturna dobra obnovljena klasičnim metodama, možda ne bi ni bili prvi na spisku poželjne AI restauracije, iako su neki uvršteni na listu svetske baštine u opasnosti.

Foto: Darko Despotović

“Da bismo u razvoju i korišćenju veštačke inteligencije držali korak sa svetom, prvo bismo morali da identifikujemo ciljeve visokotehnoloških zahvata”, smatra Dubravka Đukanović, direktorka Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture (RZZSK) i profesorka na Univerzitetu umetnosti u Novom Sadu.  

Sledeći potez bi trebalo da bude trandisciplinarno umrežavanje eksperata raznih struka, i povezivanje stručnjaka koji pribavljaju podatke, tj. institucicije zaštite, sa onima koji ove podatke obrađuju.

Tako stvorena platforma imala bi pristup izvorima novca mimo budžeta, skromnog za mnogostruke i brojne potrebe. A bez novca, nema pomaka, kako Đukanović primećuje.

“Digitalizacija kulturnog nasleđa je sad već deo rutine, sistemski započeta 2016-17, kad su doneti prvi zakoni iz ove sfere. Međutim, ona ne ide brzo, budući da moramo da zabeležimo svaki potez koji preduzimamo na očuvanju kulturnih dobara, ali i da obradimo ranije arhivirane podatke i dokumentarnu građu koji su nastajali tokom istraživanja i konzervatorskih intervencija još od polovine 19. veka“, Đukanović podvlači.

Sve dalje, naprednije, nije ušlo u redovne programe institucija kulture. Zato se, pored dokumentacije koju sam stvara, RZZSK „dovija“ kroz saradnju sa Matematičkim institutom SANU i Fondacijom Blago, preuzimajući njihove bogate baze podataka o trenutnom stanju naših spomenika za Centralni regisatar nepokretnog kulturnog nasleđa Republike Srbije.

Centralni registar koji vodi Zavod, delom je i javno dostupan, što može biti od pomoći raznim istraživačima. 

Od skromnih sredstava kojim RZZSK raspolaže, lane su kupljeni 3D skener i georadar. Takođe, različite simpozijume i radionce koje pohađa, direktorka koristi da proširi svoje znanje o naprednim tehnologijama i prenese ga kolegama.

Jedna od takvih prilika suočila je Đukanović 2018. sa postignućima na digitalnoj rekonstrukciji oltara u katedrali u Gentu, u okviru IPA 4 projekta Image prosseing for art investigation.

„Analizom kružnih pokreta u slikanju bisera u nakitu predstavljenih likova, umreženi eksperti su utvrdili koje su delove slikali Hubert i Jan van Ajk, koje njihovi pomoćnici, a šta su kasniji retuši i preslici“, ona objašnjava.

Njen nezvanični, usmeni izveštaj sa tog skupa, rasplamsao je maštu mnogih njenih kolega što su stali da intenzivnije razmišljaju o dometima savremenih pristupa sveobuhvatnijem sagledavanju kulturnog nasleđa.

I kao profesorka konzervacije i restauracije na novosadskoj Akademiji umetnosti, Đukanović se trudi da ovo približi studentima. Iz takvog jednog gesta, u saradnji sa profesorima Miroslavom Šilićem i Minom Cvetinović-Pavkov, nastao je projekat Izbrisano pamćenje- virtuelna rekontrukcija arhitektonskog nasleđa grada Novog Sada.

Dubravka Đukanović/Foto N. Milićević

Projekat je kulminirao izložbom 3D prikaza Građanske palate, pozorišta Dunđerskih, prve zgrade Matice srpske, bioskopa Odeon i Korzo i kompleksa Jermenske crkve, koji odavno ne postoje.

„Metodom kompozitinga, ti prostori su doslovno oživljeni prikazom ljudi koji su ’uhvaćeni’ snimcima sadašnjeg stanja grada, bez navedenih objekata“, svedoči naša sagovornica.

Virtuelna stvarnost probila je sve domaće granice izložbom u Paviljonu Srbije na svetskoj izložbi Expo2020 Dubai, gde je predstavljen prvi model praistorijskog metačoveka, kako Đukanović navodi.

U pitanju je „digitalni biokinetički metačovek“, nastao skeniranjem lobanje pračoveka na osnovu kog je napravljen 3D model koji je mogao da izražava emocije.

I kao što se tehnologije potentne da daju doprinos u restauraciji kulturne baštine principijalno razvijaju u sferi medicine, poljoprivrede i drugih grana, ova „metačovečna“ se razmahala u industriji gejminga. Ali, još uvek to nije sfera veštačke inteligencije, o kojoj ovde pričamo.

Do krupnijih i prilično retkih iskoraka u tom pravcu stiže se nekad i igrom slučaja.

Kad se veštačka inteligencija zbuni

Tako je sudbina spojila Danielu Koroliju Crkvenjakov, našu poznatu konzervatorku i restauratorku, profesorku na Univerzitetu umetnosti u Novom Sadu, i Aleksandru Pižuricu, softerskog inženjera, takođe Novosađanku, sa mestom prebivanja i rada u Gentu, u Belgiji.

„Kao stručnjak za analizu slike i primenu mašinskog učenja i veštačke inteligencije, Pižurici se ukazala prilika da bude učesnica projekta restauracije oltara čuvene braće Van Ajk, koju je pomenula moja koleginica Đukanović“, kaže Korolija Crkvenjakov.

Van Ajk, detalj / Hanneke Visschers, Pixabay

Zadatak tima u kojem je učestvovala Pižurica je bio da skupa sa istoričarima umetnosti, konzervatorima i sličnim ekspertima prostudira krakelure, odnosno sitne pukotine na bojenom sloju oltarskih slika.

„O tom zanimljivom spoju naučnika iz raznih oblasti, Pižurica je potom držala predavanje na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, kada smo se i upoznale“, objašnjava Korolija Crkvenjakov.

Već sledeći susret izrodio je ideju o sličnoj analizi koju bi Pižurica sa svojim timom doktoranada izvršila na prestonim ikonama Hrista i Bogorodice ikonografa Teodora Kračuna, čija se izložba pripremala u Galeriji Matice srpske.

„Za postupak AI analize, Pižurici su bile potrebne fotografije ikona u velikoj rezoluciji, kao i infracrvena ili kakva druga fotografija iz spektra nevidljivog golim okom, koje su provukli kroz softver, da bi nam vratili prvu verziju snimka“, priča konzervatorka.

Ispostavilo se da su neki delovi slike bili zbunjujući za mašinu, što je zahtevalo dodatna objašnjenja čoveka. Koristeći lupu i znanje, stručnjaci Galerije su utvrdili da su enigmatične pukotine zapravo doslikane prilikom restauracije ikone od pre tridesetak godina.

Daniela Korolija Crkvenjakov/Foto: Svetozar Mučalo

Doslikavanje se inače radi u cilju vizuelnog ujednačavanje slike, jer velika razlika smeta u njenoj percepciji. „Otkloniti pukotine je nemoguće, jer one nastaju sušenjem bojenog sloja, i mogu se samo utišati“, ističe naša sagovornica.

Razlučivanjem pravih od imitiranih krakelura, ljudi su zapravo pomogli mašini da nauči da prepozna razliku između realnog i artificijelnog. Jer, veštačka inteligencija može da se zbuni tamo gde čovek izverziranog oka nikad ne bi pogrešio.

S druge strane, AI je za dva minuta nacrtala mapu pukotina, što bi čoveku oduzelo mnoge mesece.

„AI je osposobljena i za virtuelni retuš slike, što postiže preko svojih pretpostavki koje su bazirane na okolnim bojenim poljima, pa je i to urađeno sa nekim našim ikonama“,  dodaje Korolija Crkvenjakov.

Učinak softvera izazvao je nedoumicu među svojim ljudskim saradnicima, oličenu u pitanju da li će jednog dana restauratori uopšte biti potrebni. Za sad je ta dilema samo šala, ali šta će biti kad se AI dokvalifikuje, teško se može pretpostaviti.

Navedeni ishod zajedničkog poduhvata čoveka i mašine, imao je dalji put. Snimci su prikazani u debatnom delu programa Kračunove izložbe, o različitim problemima konzervatora, dok ga je jedan od doktoranada Aleksandre Pižurice iskoristio kao primer u svojoj doktorskoj tezi.

I jedan i drugi slučaj prezentacije analize „naših“ krakelura, izazvali su veliko interesovanje publikuma, tj. doktorske komisije.

Kad se jednom steknu uslovi, uočene pukotine će nadalje biti proučavane u smislu istraživanja promene tehnika u srpskom ikonopisu.

Naime, baš u vreme kad su navedene ikone naslikane, u prvoj polovini 19. veka, došlo je do prelaska sa upotrebe jajčane tempere na uljane boje. Hemijskom analizom veziva u sličnim primerima, moglo bi se štošta zaključiti o fenomenu različitih bojenih sastava u okviru iste slike.

Međutim, ta vrsta „revolucije“ mora još da sačeka, s obzirom da su hemijske analize komplikovane, budući da informacije o sakralnim predmetima sadrže razne šumove o naknadnim premazivanjima u pokušaju zaštite, kao i tragove bogoslužbenog ili drugog korišćenja.

Još uvek ništa bez čoveka

Neinvazivne metode digitalnih tehnologija uveliko se primenjuju pri virtuelnoj rekonstrukciji izgubljenih prostora nasleđa, o čemu govori projekat koji je pomenula Dubravka Đukanović. Ali, ima i drugih projekata što ih uspešno vodi msr Snežana Mijić, konzervatorka Galerije Matice srpske.

Foto: Darko Despotović

Kao treći segment primene novih tehnologija i nauke o materijalima na ispitivanje umetničkih dela, Daniela Korolija Crkvenjakov prepoznaje analizu pigmenata koji su vremenom degradirali.

Kroz ovaj segmet, sve bliži veštačkoj inteligenciji, vodiće nas msr Darko Despotović, viši konzervator Galerije Matice srpske.

„Naša ustanova nedavno je poslala nas nekolicinu konzervatora na obuku u Umetnički muzej u Temišvaru u Rumuniji. U pitanju je bila radionica upravljanja multispektralnom kamerom, koja se sastoji iz već poznatih alata – kamera koje pokrivaju infracrveni, ultravioletni i vidljivi spektar svetlosti“, navodi Despotović.

Zrak svetlosti u tom aparatu prolazi kroz 30 filtera, i istraživačima omogućava da sagledaju različite slojeve ispod završnog nanosa boje, ako se radi o slici.

Naprava je korisna da uoči eventualni falsifikat, upoređujući različite “rukopise”, odnosno – odstupanje od originalnog stila slikanja. Softver detektuje i razlike u strukturi nanosa boje, ali i precizira koji je pigment iskorišćen.

Potonje konzervatoru olakšava da tu sliku restaurira, što on ne čini bez dodatne provere.

“Taj softver se ubrzano razvija, dostigavši triput veće mogućnosti no što ih je imao pre dve godine, kad je njegov prototip nastao”, naglašava Despotović.

Darko Despotović

Dakle, oko napretka tehnologija i njene koristi u konzervaciji kulturne baštine svi su naši sagovornici saglasni, a prećutno i da mi kao zemlja treba da ubrzamo tempo praćenja tog progresa.

Bolja – sistemska organizacija bi u tome pomogla, kao i u dolaženju do neophodnog novca, zaključak je magazina Kaleidoskop media.

I ma kako smo daleko od Pompeja, Noćne straže i sličnih svetskih projekata, želja domaćih zaštitara kulturnog nasleđa vodi nas u istom pravcu – što boljeg sagledavanja i očuvanja svega što su nam različite civilizacije i (pra)istorijska razdoblja ostavili u amanet.


Tekst je deo medijskog projekta magazina Kaleidoskop media "Transformacija kulture u eri veštačke inteligencije".
Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije - Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.


PROČITAJTE I:

DA LI JE VEŠTAČKA INTELIGENCIJA ALATKA U SLUŽBI UMETNIKA?

FOTOGRAFIJA I VEŠTAČKA INTELIGENCIJA

GOJOO BOŽOVIĆ: ŠTA NAM DONOSI VEŠTAČKA INTELIGENCIJA?

ALEKSANDAR SEDLAR: ČOVEK JE VEĆI OD VEŠTAČKE INTELIGENCIJE

TRANSFORMACIJA KULTURE U ERI VEŠTAČKE INTELIGENCIJE

NATAŠA DRAKULIĆ O AI: MOŽDA JE NEKADA SREĆA I U SAMOM NEZNANJU


Svi sadržaji na portalu magazina Kaleidoskop media su besplatni, a sajt se finansira isključivo donacijama čitalaca i prijatelja.

Podržite rad našeg magazina OVDE


POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.