Piše: Gordana Tadić
Valjevo je grad bogate istorije, kulture i tradicije, a kada pomenemo maternji jezik i nadaleko poznat po čistoći govora, koji odlikuju jezičko bogatstvo, logičnost i jasnost. Generacije mladih Valjevaca stasavaju na pričama iz daleke i bliže prošlosti.
O Valjevu, kao i o svim gradovima u Srbiji se može pronaći nebrojeno mnogo zapisa vezanih za kulturnu baštinu. Kaleidoskop media je želeo iz drugog ugla da sagleda ono čim se Valjevci diče. Iz ugla mladih ljudi koji stasavaju u gradu na Kolubari.
U okviru projekta našeg magazina „Identitet u amanet: Mladi u fokusu“ učenici Valjevske gimnazije predstavljaju kulturnu baštinu svoga grada. Tekst i video koji slede su priredili učenici Valjevske gimnazije: Dušica Jakovljević, Milica Đurđević, Sofija Nenadović, Teodora Mitrović i Kristijan Nožica, uz podršku profesorke Srpskog jezika i književnosti Sandra Sofronić.
Oni su mapirali neke od važnih tačaka bogatog kulturno-istorijskog nasleđa Valjeva. U nastavku pogledajte i film čiji su autori valjevski gimnazijalci.
Valjevski gimnazijalci: Milica, Dušica, Sofija, Teodora i Kristijan
JERININ GRAD
Srednjovekovno utvrđenje Jerinin grad nalazi se na brdu Branig u selu Brangović pet kilometara izvan Valjeva. O poreklu imena je pisao srpski etnolog Veselin Čajkanović koji smatra da ime ovog lokaliteta prvobitno bilo Jelenski, odnosno helenski, kako su u vreme njegovog nastanka na ovom području živeli većinski Grci čija je kultura postala dominantna. Priče iz naroda, pak, govore da je grad dobio ime po vili prokletoj Jerini koja je osuđena da večno tumara zidinama grada.
Jerinin grad, foto: Milan Marković
Jerinin grad je proglašen za spomenik kulture od velikog značaja. Kako se sačuvani deo utvrđenja prostire na tri hektara, zabeleženo je kao najveće tog tipa u severo-zapadnoj Srbiji. Svojom arhitekturom i artefaktima, koji su u njoj pronađeni, priča priču epohe u kojoj je stvorena i objašnjava istorijske događaje tog perioda.
Podignut je na visokoj steni iznad reke Gradac, na vrhu se nalazi Donžon kula čiji se bedemi spuštaju niz padinu. Najviša tačka utvrđenja se nalazi na 414 metara visine, a višeugaoni oblik građevine se prostire na 320 metara dužine i 220 metara širine. Zidine su građene od pritesanog kamena i krečnog maltera.
Jerinin grad, foto: Milan Marković
Stil građenja je takav da je pristup utvrđenju potpuno zaštićen, oštre litice sa ojačanim bedemima čine dve strane, sa treće je Donžon kula i na četvrtoj je štiti reka. Sa istočne strane se nalazi kula čija je uloga bila odbrambena. Ova tehnika gradnje pripada tradiciji rano Vizantijske vojne arhitekture. U okviru donjeg grada pronađeni su ostaci crkve koja je srušena prilikom slovenske i avarske opsade krajem 6. i početkom 7. veka.
Crkva je dimenzija 13x9 metara i u okviru nje su pronađene dve prostorije sa kojima je povezana. Prostorije su izgrađene nakon izgradnje crkve na šta ukazuje razlika u starosti njihovih zidina. Pronalazak ovakve crkve ukazuje na to da se život unutar grada odvijao u dobro razvijenom naselju koje je sačinjavalo dosta građevina, te je izgradnja crkva morala biti pomerena na periferiju. U velikom broju objekata su primetni slojevi paljevi debljine i do pola metra i ostaci oružja.
Iz Jerininog grada valjevski gimnazijalci vode nas u Valjevo, podsećanjem na neizbrisiv pesnički trag koji je ostavila velika pesnikinja Desanka Maksimović.
„Zaborav", Desanka Maksimović (Leopis Perunovih potomaka)
Ne sećamo se starih bogova.
Ne sećamo se ko beše Volos,
ko Svetovid,
ko behu Dajbog i Vesne.
I nije nas stid
što negdašnjih se ne sećamo snova.
Izgubili smo sluh za glas vekova,
kao što se izgubi pamet i vid.
Isto nam je hram i morska hrid,
svojih predanja ne znamo ni slova.
Nije nas nehaja, ravnodušja stid,
prekoračili smo žurno prag i zid
između novih i starih vremena.
Tvrdimo da smo onakvi kakvi nismo.
Svaki ima svoje Nesveto pismo.
Zvonimo u zvona snom neotplaćena.
Spomenik Desanki maksimović u Valjevu, foto: Sonja Kamenković
A sluh za glas vekova iz Desankine pesme "Zaborav" vraća nas u kanjon reke Jablanice, u manastir Pustinju, dvadesetak kilometara od Valjeva, koji ove godine obeležava 400 godina postojanja.
Među brojnim freskama posebnu pažnju privlači ona na kojoj je Sveti Jovan Krstitelj, poznata i po nazivu „Sveti Jovan Krilati“, koju odlikuju tačne proporcije, izuzetan kolorit, lakoća i prozračnost i koju po lepoti upoređuju sa mileševskim Belim anđelom.
MANASTIR PUSTINJA
„Ko nije video Svetu Goru, neka dođe i vidi Pustinju“, reči su Svetog Oca Justina Ćelijskog. Ova svetinja se nalazi nedaleko od centra sela Poćuta, na ulazu u Pustinjsku klisuru i predstavlja najstariji manastir Eparhije Valjevske. Posvećen je Vavedenju Presvete Bogorodice.
Manastir Pustinja, foto: Milan Marković
Prema predanju, manastir Pustinja datira još iz doba Nemanjića. Predanje kaže da je nastao u doba kralja Dragutina I često se naziva i “Nemanjićka rudarska crkva”, jer se u blizini ovog manastira nalazi rudnik. U turskom zapisu iz 1572. godine, piše da u manastiru živi jedan monah.
Prema letopisu manastira i narodnom predanju, tri rođena brata dogovore se da sazidaju tri manastira. Zarekoše se da ne dolaze manastirima dok ne budu gotovi. Zavet bi ispunjen. Kada su izgradili svoje zadužbine, braća se sastadoše i zajedno posetiše prvo manastir Jovanju, zatim manastir Gračanicu, pa na kraju dođoše kod najmlađeg da vide i njegov manastir. Dva starija brata se zadiviše lepoti manastira najmlađeg i rekoše mu: “Zašto i nama ne kaza da i mi sazidamo ovako lepu crkvu? Dao Bog da ti pusta ostala”.
Prema ovom predanju, zbog te kletve manastir dobi ime Pustinja. Drugo tumačenje porekla imena Pustinja je po tome što je ovaj kraj u vreme nastanka samog manastira bio pust, nenaseljen.
Manastir Pustinja, ktitorska kompozicija, foto: Milan Marković
Što se samog izgleda manastira tiče, njegova osnova ima izgled jednobrodne građevine sa oltarskom apsidom na istočnoj, i pevničkim prostorom na severnoj i južnoj strani. Na srednjem delu hrama uzdiže se osmostrano kube. Građen je od lomljenog kamena i sige u duhu raškog graditeljstva. Prekriven je crepom, a kube drvenim klisom. Godine 1848. dozidana je pravougaona priprata sa visokim zvonikom.
Oko samog manastira, nalaze se trpezarija, vladičanske prostorije-kelije, koje su podignute 1986. godine. Osim toga, podignuta je još i zimska kapela, posvećena Svetom Vasiliju Ostroškom, koja je oslikana 2007. godine.
Sveti Jovan Krstitelj, Manastir Pustinja, foto: Milan Marković
Prvi pisani spomenik u ovoj Bogomolji, nalazi se iznad vrata na ulasku u samu crkvu, gde piše da je ova svetinja oslikavana od 15. marta do 25. juna 1622. godine, da su freskopisci bili Jovan i Nikola. U to vreme, iguman ovog manastira bio je Janićije, a ktitor je bio jeromonah Joakim, čija se freska nalazi na južnoj strani ove svetinje.
„O poreklu“ – Desanka Maksimović
Ja znam ko sam
po zvonu
što sa zadužbina nemanjićkih peva,
po jasnosti njegova glasa,
po tome što me od Studenice do Mileševa
pradedovi gledaju sa ikonostasa
i što svaki u ruci drži hram.
Ja imam
svetitelja za oca i deda,
imam svetitelja za kuma,
i na nebesima
sve Suhoj planini od gromada
preko Sitnice do Rasa i Huma
moja loza vlada.
Ja znam ko sam
i po mržnji besomučnoj
kojom me zlopakosni gone odvajkada,
znam po tome koliko sam Ugru
pred očima crn
i po tome koliki trn
u san Vizantiji moja moć zabada.
Ja znam ko sam
i po prijatelja svojih gospodstvu,
i po blagorodnosti njihova lika
i slavi im koplja i štita.
Sa svecima i kraljima ja sam u srodstvu,
o mom poreklu iz knjiga starostavnih
vladar na dalekom dvoru
i letopisac u manastiru čita.
I opet nas reči velike pesnikinje „Ja znam ko sam" vraćaju u vreme slavnih predaka koji su živote položili za slobodu otadžbine. Sećamo se seče knezova Alekse Nenadovića i Ilije Birčanina i vodimo vas u Muselimov konak.
Muselimov konak, foto: Sonja Kamenković
MUSELIMOV KONAK
Muselimov konak, podignut u 18. veku, je najstarija sačuvana zgrada u Valjevu i u svoje vreme je bio deo većeg kompleksa administrativnih zgrada u centru varoši. Međutim, osnovni istorijski značaj konaka se ogleda u činjenici da je to jedini materijalni ostatak u Srbiji direktno vezan za seču knezova, kao neposredni povod Srpske revolucije, budući da su u podrumu Konaka početkom 1804. godine, bili zatvoreni valjevski knezovi Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin i odatle su 4. februara izvedeni na gubilište, da bi potom njihove glave bile javno istaknute na krovu ove zgrade.
Tih dana je širom Srbije posečeno više desetina najviđenijih ljudi, ali zbog ugleda i uloge koju su u predustaničkim događajima imali, Aleksa i Ilija su postali simboli seče knezova, a Muselimov konak je u tradiciji naroda zapadne Srbije zapamćen kao mesto gde je posle poslednje noći knezova, počelo da sviće jutro slobode.
Danas se u Konaku nalaze dve stalne muzejske postavke. U podrumu u kome su bili zatočeni Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin posetioci mogu da obiđu izložbu ”Seča knezova”, a u prizemlju ”Valjevska nahija i Valjevci u Prvom i Drugom srpskom ustanku.
„Memoari” prota Matija Nenadović
Tek što sam topovski metak u šumar bio izmaknuo, a čujem gde moj stric s brda viče: „Aj Matija, aj Matija, čekaj!” Ja pričekam, on mi kaza da Turci posekoše knezove. To je ovako bilo:
Turci svežu moga oca i Birčanina, a Milovana Grbovića puste. Kad počnu vezati moga oca, vidi on šta će biti i rekne: „Je li tuna Jakov, da mu nešto kažem?” Onda rekne Milisav iz Dupljaja plačući: „Nije, kneže, ovde, no kaži meni ja ću mu kazati”. „To mu, reče, kaži, da ni on i niko od moji odsada Turcima ne veruje.”
Povedu i̓ na pogublenije, i kao što su mi posle toga mlogi i Srbi i Turci kazivali, moj je otac sasvim pri sebi bio, aki bi na pir vođen bio, i slobodnim glasom vikne: „Fočiću, Fočiću, ne molim te za život, nego te samo molim, nemoj me beščesnom smrću moriti, no sabljom kojom se junaci gube; a znaj, Fočiću, da će moja krv i pred Bogom i pred ljudima tebi dosaditi!”
On je hteo skupljenom narodu govoriti, no Fočić poviče: „Vodite i̓ dalje”. Na tom pozorištu sveta je mlogo skupljeno bilo; jer i Srbi i Turci, da bi veći stra̓ od dahija imali, morali su doći da ove prve žrtve srpske gledaju. Najpre dade Fočić na srpski jedno pismo pred svima pročitati, koje glasi ovako:
„Pozdravlje tebi, gospodine majoru Mitezeru u Zemunu, od mene kneza Alekse i od prote. Da znate da smo mi ove (četiri) dahije među sobom pozavađali, i oni će se skoro između sebe potući, zato molimo: prepravite džebane i oficira, a vojske dosta imamo, da nam pomognu da dahije odavde oteramo. Ako tome pismu ne verujete, pitajte bazrđanbašu Petra Ičkogliju ili Janka Zazića iz Skele ili Eladiju iz Zabrežja, oni će vam iz usta sve kazati”.
O tom pismu koje su Turci u̓vatili, na drugom mestu kazaću prostranije. Kad se to pismo pročita, rekne Fočić skupljenom narodu: „Eto, ova pisma seče Aleksu, koji s Nemcima se dogovara, i kod našeg cara nas tuži i opada, i o našim glavama radi, zato bi gre̓ota bila njegovu glavu živu ostaviti”.
Potom poviče na dželata: ,,seci”, i odma oba posekoše (najpre je Birčanin posečen), a narod pogružen s pozorja razbegne se, a Turci Valjevci poplaše se, i odma počeli su jedan po jedan tajno od drugi̓ svoje važnije stvari pripremati. Glave obadve metne Fočić više sebe na čardak. To je bilo januarija 23. pred veče 1804. godine. Nji̓ova tela stajala su oko 80 fati niže ćuprije na poljicu do Kolubare.
Valjevski gimnazijalci vode nas vek i po unapred podsećanjem na stradanja u Drugom svetskom ratu. Kao spomen na borce revolucije na brdu Vidrak iznad Valjeva podignut je spomenik Stjepanu Filipoviću.
SPOMENIK STEVANU FILIPOVIĆU
Spomenik borcima revolucije, poznatiji kao Spomenik Stevanu Filipoviću, nastao je 1960, svečano otkriven 23. oktobra 1960, rad je ruku vajara Vojina Bakića. Posvećen je Stjepanu Filipoviću, kao i valjevskim partizanima, borcima revolucije, palih za slobodu svog naroda.
Stjepan Steva Filipović, kod nas poznat i kao Stevan Filipović, među najvećim sinovima narodnooslobodilačke borbe, bio je poreklom iz Opuza, školovao se u Mostaru, u srcu Hercegovine, a potom se borio u zapadnoj Srbiji, kraj Drine, ali i kraj Kolubare, da bi, na kraju, u Valjevu ostavio kosti. To njegovo putovanje možda nas, ako ne svesno, a on iz duboke podsvesti podseća na putovanje većine valjevskih predaka, koji su tolike planine prešli zarad boljeg života.
Zato danas, iz ogromnog poštovanja, njegov spomenik nazivamo i "Valjevac". On nije Valjevac poreklom, ali je u našim srcima toliko voljen da ga smatramo jednim od nas, pokroviteljem koji večno bdi nad gradom, gledajući s jednog proplanka.
Za spomenik smo svi mi vezani skoro od detinjstva. Tuda se šetamo otkako znamo da hodamo, a pre toga, tuda smo bili nošeni. Koliko dana smo samo proveli na tom mestu s roditeljima, a posle i sa društvom. Koliko njih je tuda posle šetalo i svoju decu? Čovek ni ne mora da zna istoriju da bi bio privržen ovom spomeniku, ali poznavanje priče koja stoji iza ovog veličanstvenog podsećanja na mukotrpnu prošlost i nedaće, ostavlja neizbrisiv pečat i trag u našem umu, duši i srcima.
I najzad, ima li nekoga ko nije čuo čuvenu pesmu Matije Bećkovića, koja snažnim rečima ljubavi odzvanja i u generacijama koje sada stasavaju u Valjevu?
„Kad dođes u bilo koji grad", Matija Bećković
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doći ćeš putem kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti
Na putu kojim moras ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona i grad u koji si došao...
PROČITAJTE I:
VALJEVO: KORACIMA SLAVNIH PREDAKA
Svi sadržaji na portalu magazina Kaleidoskop media su besplatni, a sajt se finansira isključivo donacijama čitalaca i prijatelja.
Podržite rad našeg magazina OVDE
Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije - Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Komentari