Piše: Gordana Tadić
Video: Sonja Kamenković, Biljana Đogić
Valjevo je jedno od najstarijih gradskih naselja u Srbiji. Nastalo je na raskrsnici drevnih puteva i više od šest stotina godina bilo je mesto okupljanja trgovaca i putnika namernika. Danas je to grad bogate kulturne baštine.
Ekipa magazina Kaleidoskop media se u okviru projketa “Identitet u amanet - Mladi u fokusu” sa velikim interesovanjem zaputila u Valjevo. Naši domaćini i učesnici u projektu su bili učenici Valjevske gimnazije. Njih petoro je mapiralo je neke od najvažnijih tačaka na karti raznolikog kulturnog naseđa svoga grada.
O Valjevu, kao i o svim gradovima u Srbiji se može pronaći nebrojeno mnogo zapisa vezanih za kulturnu baštinu. Kaleidoskop media je želeo iz drugog ugla da sagleda ono čim se Valjevci diče. Iz ugla mladih ljudi koji stasavaju u gradu na Kolubari. Oni su bili naši domaćini, ali i vodiči. I konačno, oni su i sami izradili film kojim predstavljaju svoj grad, koji ćemo prikazati u narednom tekstu.
Kroz Valjevo vas vode Dušica Jakovljević, Milica Đurđević, Sofija Nenadović, Teodora Mitrović i Kristijan Nožica. Zahvalnost dugujemo profesorki Srpskog jezika i književnosti Sandri Sofronić, uz čiju asistenciju su deca pripremila bogat materijal.
Generacije Valjevaca svoje goste i putnike namernike najpre odvedu u staru gradsku čaršiju Tešnjar. On je jedan od njegovih najupečatljivijih simbola, smešten na desnoj obali Kolubare, stešnjen između rečnog toka i brda. Tešnjar je danas jedna od retkih orijentalnih celina sačuvanih u Srbiji. Većina kuća u njoj nastala je u 19. veku, a u vremenu nastanka ovih objekata u njima su se nalazile prodavnice, radionice, trgovački i zanatski magacini, a u prostranim dvorištima iza njih su su se nalazile pomoćne građevine sa srodnim namenama.
Tešnjar / Foto: Vesna Stevanović Raković
I naši domaćini, valjevski gimnazijalci diče se Tešnjarom. Naša šetnja sa njima upravo počinje na obali Kolubare, a prelaskom preko novog mermernog mosta, tik iza leđa spomeniku vojvode Živojina Mišića ulazimo u kaldrmisanu ulicu, gde sve “miriše” na prošle vekove.
Valjevski gimnazijalci: Dušica Jakovljević, Milica Đurđević, Sofija Nenadović, Teodora Mitrović i Kristijan Nožica
- Moj favorit je Tešnjar. To je bilo mesto zanatlija, znači tu je bilo kuća zanatlija na sve strane, a danas je mesto gde izlaze mladi. U Tešnjaru ima dosta kafića i klubova gde moji vršnjaci i ja provodimo vreme za vikend, počinje priču o valjevskoj “Skadarliji” Kristijan Nožica.
Tešnjar / Foto: Vesna Stevanović Raković
Njegova drugarica Dušica Jakovljević objašnjava da je Tešnjar ranije imao mnogo veći značaj nego sada, pogotovo što se tu nalazilo dosta zanatskih radnji, međutim danas se to svelo na minimum.
Kristijan podseća na sarača - jedan od zanata koji je postojao u Tešnjaru.
- Sarač je majstor koji izrađuje predmete od kože, sedla i bičeve. Danas je na tom mestu istoimeni kafić.
Nekada saračka radnja, danas je kafić / Foto: Sonja Kamenković
Tešnjar je jedinstvena sačuvana gradska celina iz 19. veka smeštena u centru Valjeva na desnoj obali Kolubare. 1826. godine ovde je bilo stotinu dućana i bezbroj zanata: tkački, grčanski, obućarski, voskarski, sarački, trukerski, bojadžijski, krojački… Okosnicu današnjeg sačuvanog jezgra čini dvadesetak autentičnih kuća.
Tešnjar, Mile voskar / Foto: Sonja Kamenković
Tešnjar / Foto: Vesna Stevanović Raković
- Kada pređete u Tešnjar kao da ste se vratili par vekova unazad. Mislim da je to zanimljivo filmskoj industriji, jer ne moraju da nameštaju filmske scene - mogu da iskoriste taj starinski izgled, kaže Kristijan.
Milica Đurđević potvrđuje da je Tešnjar upravo zbog toga što je zadržao svoj istorijski izgled veoma primamljiv filmskoj industriji.
- U Tešnjaru je do sada snimljeno preko 10 filmova, kaže Milica, a Kristijan se nadovezuje nabrajanjem najpoznatijih filmova: Toma, Zona Zamfirova i Šešir profesora Koste Vujića.
Tešnjar / Foto: Vesna Stevanović Raković
Sa gimnazijalcima se vraćamo na drugu obalu Kolubare, do Muselimovog konaka.
U Valjevu je začet plamen Prvog srpskog ustanka. 1804. godine Turci su pogubili knezove Aleksu Nenadovića i Iliju Birčanina kao predvodnike narodne pobune.
Muselimov konak / Foto: Sonja Kamenković
Muselimov konak, podignut u 18. veku, je najstarija sačuvana zgrada u Valjevu i u svoje vreme je bio deo većeg kompleksa administrativnih zgrada u centru varoši. Međutim, osnovni istorijski značaj konaka se ogleda u činjenici da je to jedini materijalni ostatak u Srbiji direktno vezan za seču knezova, kao neposredni povod Srpske revolucije, budući da su u podrumu Konaka početkom 1804. godine, bili zatvoreni valjevski knezovi Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin i odatle su izvedeni na gubilište, da bi potom njihove glave bile javno istaknute na krovu ove zgrade.
Spomenik posvećen seči kneževa / Foto: Sonja Kamenković
Danas se u Konaku nalaze dve stalne muzejske postavke. U podrumu u kome su bili zatočeni Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin posetioci mogu da obiđu izložbu ”Seča knezova”, a u prizemlju ”Valjevska nahija i Valjevci u Prvom i Drugom srpskom ustanku.
Silaskom u podrum uz autentičnu muzejsku postavku čućete i impresivnu naratorku čiji glas ozvanja zatvorenim prostorom:
U ovom podrumu bili su zatvoreni knezovi Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin, odakle su 4. februara izvedeni na gubilište. Valjevski knezovi Alkesa i Ilija postali su simboli seče knezova, a Muselimov konak zapamćen je kao mesto gde je posle poslednje noći knezova počelo da sviće jutro slobode.
Muselimov konak, donja muzejska postavka/ Foto: Sonja Kamenković
A kako valjevski gimnazijalci, čija škola se nalazi neposredno pored Muselimovog konaka doživljavaju ovaj simbol stradanja i slobode srpskog naroda?
- To je uvek bilo jezivo mesto, pored trga gde smo se svi igrali. Za nas je to bio mračan podrumi. Kada smo bili manji i kada nam dole ode lopta, a onda neko mora da siđe da je donese to nam je predstavljalo pomalo mračno iskustvo, priseča se Sofija Nenadović.
Dušica Jakovljević nas vraća u 1804. godinu i dodaje da je Muslimov konak značajan zbog hrabrosti spskih knezova.
- Na krovu te zgrade su se nalazile glave srpskih velikaša koje itekako treba da pamtimo, kaže Dušica.
Muzej Valjevo / Foto: Sonja Kamenković
U valjevskom kraju nalazi se i nekoliko pravoslavnih manastira, među kojima se svojom starošću, lepotom i značajem ističu manastiri Ćelije, Lelić i Pustinja. Putnicima namernicima možda najpoznatiji Lelić Svetog vladike Nikolaja Velimirovića i Ćelije, zauvek osveštane duhom Ave Justina. Manje poznat, ali ne i manje važan je manastir Pustinja, u kome se nalazi najstarija crkva valjevske eparhije posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice, a koji ove godine obeležava 400 godina od izrade živopisa. Pustinja je nekoliko puta paljena i obnavljana, ali u poređenju s drugim srednjovekovnim crkvama u zapadnoj Srbiji njene freske su najočuvanije.
Manastir Pustinja / Foto: Milan Marković
Ko nije video Svetu Goru neka dođe i vidi Pustinju, reči su svetog oca Justina. Ova svetinja nalazi se nedaleko od sela Poćuta na ulazu u pustinjsku klisuru. Prema predanju manastir datira još iz doma Nemanjića. Predanje kaže da je nastao u doba kralja Dragutina i često se naziva i nemanjićka rudarska crkva jer se u blizini ovog manastira nalazio rudnik.
Lepotu freske Svetog Jovana Krstitelja sa krilima u crkvi manastira Pustinja istoričari umetnosti porede sa Mileševskim Belim Anđelom. Na temeljima bogomolje iz vremena kralja Dragutina, svetinju posvećenu Vavedenju Presvete Bogorodice podigao je jeromonah Joakim o kome se malo zna. U proleće 1622. iguman Janićije Bitojević pozvao je svetogorske zografe Jovana i Nikolu da je živopišu.
Sveti Jovan Krstitelj, Manastir Pustinja / Foto: Milan Marković
- Generalno, mi svi Valjevci često posećujemo Pustinju jer je to zaista jedan izuzetan manastir. Ja sam u manastir Pustinju još kao mala išla, možda čak i pre prve godine, tačnije roditelji su me odveli, kaže Milica Đurđević.
Svoja sećanja sa nama deli i Teodora Mitrović:
- Mene je uglavnom baka vodila, pošto je ona bila veoma pobožna. Uvek sam sa njom odlazila i dosta su mi zanimljive freske koje se unutra nalaze. Tu imamo fresku svetog Jovana Krstitelja, koja inače dosta podseća na fresku Belog Anđela iz manastira Mileševe.
Manastir Pustinja, ktitorska kompozicija / Foto: Milan Marković
Na Teodoru se nadovezuje Milica Đurđević za koju je Pustinja jedan impresivan manastir:
- Posebno divna je mati Nina. Ona živi u tom manastiru više od 60 godina i rado primi svakog gosta.
Teodora Mitrović podseća da je nekada Pustinja bila muški manastir. Od 1965. godine ova svetinja funkcioniše kao ženski manastir. U njemu se osim igumanije Nine, danas nalaze samo još dve monahinje.
Manastir Pustinja / Foto: Milan Marković
Kristijan Nožica nije nikada bio u Pustinji, ali ističe kako svake godine u školi organizuju jednodnevni izlet, kada učenici šetaju do manastira Ćelije, koji se nalazi u blizini reke Gradac.
- Njegova zanimljiva karakteristika je što do njega ima oko 1.000 stepenika dok se dolazi do njega. Nije baš za slabe da idu tamo, kaže Kristijan.
Valjevo je grad spomenika i spomen obeležja posvećenih velikanima srpske istorije i kulture. 1990. godine u pešačkoj zoni otkriven je spomenik Desanki Maksimović. Pesnikinja je tada duhovito rekla da joj je drago što joj njen zavičajni grad diže spomenik, ali da joj nije naročito prijatno što se to radi dok je živa, pa zamišlja da sada mora da umre. Na trgu Živojina Mišića, u neposrednoj blizini Valjevskog muzeja i hotela Grand dominira spomenik slavnom vojniku i vojskovođi.
Spomenik Desanki Maksimović / Foto: Sonja Kamenković
- Kada krećemo u grad sa društvom uglavnom volimo da kažemo da se nalazimo kod Živojina, odnosno spomenika Živojinu Mišiću, kaže Milica Đurđević.
Na nju se nadovezuje Sofija Nenadović, koja podseća da je vojvoda Mišić bio čuveni vojskovođa u Prvom svetskom ratu i doneo je jako značajnu pobedu u Kolubarskoj bici.
Spomenik Živojinu Mišiću / Foto: Sonja Kamenković
Na brdu Vidrak iznad grada nalazi se park sa spomenicima posvećenim partizanskim borcima valjevskog kraja u Drugom svetskom ratu, a u njegovom centru je spomenik narodnom heroju Stjepanu Stevi Filipoviću, koji je jedan od simbola grada, ali i koji još od tog doba izaziva oprečne stavove Valjevaca. Stjepan Filipović bio je Hrvat iz Opuzena koji je vodio srpske partizane, član komunističke partije Jugoslavije, a njegovi drugovi zvali su ga Steva Kolubarac Spomenik je delo vajara Vojina Bakića i visok je 16 metara.
Spomenik Stjepanu Filipoviću / Foto: Sonja Kamenković
- Danas mi taj spomenik iz velikog poštovanja nazivamo i Valjevac, iako Stevan Filipović nije bio poreklom iz Valjeva. Čak šta više zvao se Stjepan i bio je iz Opuzena, ali se borio kraj Drine u Zapadnoj Srbiji, da bi na kraju ostavio kosti u Valjevu, kaže Sofija.
Kristijan podseća kako je nastala čuvena fotografija, sa rukama podignutim uvis.
- Ovekovečen je trenutak tako što je jedna devojčica fotoaparatom uslikala taj događaj, veoma simbolična stvar po čemu je spomenik napravljen. U trenutku vešanja Stevan Filipović je digao ruke u vis.
Sofija dodaje da je fotografija vešanja Stevana Filipovića postala svetski poznata i da se danas njena replika u prirodnoj veličini nalazi u zgradi Ujedinjenih nacija u Njujorku.
- Ne vidim više toliko ljudi da ide gore na brdo Vidrak kao kad sam bio mali. Nekako je postao manje popularan, a Valjevci su sada više u centru grada.
- Mislim da je jako lepo posetiti druge gradove, obići druge zemlje i države, ali najbitnije je znati odakle potičemo i znati istoriju svog grada i svoje države, zaključuje Dušica Jakovljević našu šetnju kroz kulturnu baštinu Valjeva.
Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije - Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
PROČITAJTE I:
PALATA SRBIJA: BUKVAR SAVREMENE UMETNOSTI
MUZEJ ZEPTER: RASKOŠ SAVREMENOG ARTA U SRCU BEOGRADA
TERRA: SAVREMENOST IZNIKLA IZ TRADICIJE
Svi sadržaji na portalu magazina Kaleidoskop media su besplatni, a sajt se finansira isključivo donacijama čitalaca i prijatelja.
Podržite rad našeg magazina OVDE
){kind=link}
Komentari