Svadba u Gori - Veselje za celo selo

Selo Radeša jedno je od 19 malenih naselja u Gori, najjužnijem delu Kosova i Metohije , čija je glavna odlika veličanstvena netaknuta priroda. Nasuprot divljini predela, stenovitim i šumovitim visovima što se smenjuju sa nepreglednim livadama, potocima koji s proleća nabujaju i postaju reke, a leti kadkad nepredvidljivo presušuju, ćud stanovništva je krotka, sasvim pitoma. Dobroćudna uprkos gorštačkim uslovima življenja.

Šarplaninsko, goransko selo Brod u blizini Dragaša

I dok se vode politčke borbe oko prisvajanja tog naroda, od davnina pečalbara, Goranci ili Gorani i sami se dele na probošanjake od kojih neki koketiraju sa proalbanskim strujama, i one što se određuju kao islamizovani Srbi i čine većinski deo stanovništva. S druge strane, i njih Srbi drže za deo svog nacionalnog bića, između ostalog i zato što se pominju još u Zakoniku cara Dušana. Takođe, Srbija je jedina država koja im dozvoljava (od 1991) da se na popisu izjašnjavaju kao Goranci, kako se i listom osećaju.

REPORTAŽA IZ GORE JE DEO PROJEKTA KULTURNOG CENTRA KALEIDOSKOP "IDENTITET U AMANET". SVE TEKSTOVE SA TRADICIONALNIH SVADBI ŠIROM SRBIJE MOŽETE ČITATI OVDE.

U Gori možete čuti priče o izvesnoj baba Božani, sahranjenoj po pravoslavnim običajima u 18. veku, čije se upokojenje kolokvijalno datira kao “nedavno” da bi se održala veza sa korenima. U istu svrhu slavi se i Božić, Mitrovdan, i posebno Đurđevdan, praznik svekolikog goranskog okupljanja.  

Kad buldožer zaore po kamenitom tlu, gradeći nova zdanja u tim selima u pregibima Šar-planine, nailazi na razvaline crkava i ortodoksnih grobalja. A, ako je merilo pripadnosti naciji jezik, onaj koji se u Gori većinski priča je našinski, vid staroštokavskog timočko-prizrenskog dijalekta koji neodoljivo podseća na vranjanski način govora. A učio se i na Prizrenskoj bogosloviji.

Goransko selo Radeša, u blizini Dragaša

Iako od pamtiveka pod pritiskom nemaštine i raznih asimilatora – od Bugara, Bošnjaka do Albanaca, bez mnogo pisanih podataka, zabluda je da Goranci nemaju jasan identitet. Oni su i “svačiji i ničiji, a ipak svoji”, kako bi rekao Zejnel Zejneli, novinar i publicista. Istina, to kolektivno sopstvo ugrožava i modernizacija, ali se od dva pravila i dalje ne odstupa. Za Đurđevdan, oni se svijaju sa raznih strana ne bi li se mladi upoznali i zavoleli, eventualno i verili, dok se u avgustu nižu svadbena veselja. Zgusnutost ceremonija i ograničenost godišnjih odmora, dovelo je do još jednog ustupka “ubrzanju” vremena- skraćivanja derneka.

Takođe, neveste se više ne “kreče” u belo, ili su im ljupka lica veoma retko uobličena u maske sa simbolikom otmenosti i nevinosti. Mlade danas ne “stramuju” satima, stojeći “na zid”, “kao klovn šarene”, jarko narumenjenih obraza, ali poziraju nepokretno dovoljno dugo, kao lutke u izlogu, da može celo selo da proceni njihovo vaspitanje i ugled. Oči im više nisu slepljene belancima, već uokvirene ajlajnerom. Miran stav mlade zavisan je od mnogih slojeva nošnje, ali i od neverovatne moći da se suspregnu sve strasti i čulne pomisli.

Mladenci Anita i Ramis Emini

Novoženja i dalje ima više običajnog prostora da se i bukvalno razmaše, pa 25-ogodišnji Ramis Emini vitla ukrašenim stapčetom o čijem kraju visi srcolika fotografija, uokvirena čipkom. Na slici je on sa izabranicom Anitom Pelivani koja ga čeka u svom domu, ni 500 metara daleko vazdušnom linijom. Topografija mahala ovu razdaljinu pretvara u bar kilometar strmina i uspona. Arhitektura kuća smenjuje se od drevnih kamenih, malterisanih blatom, limenog krova, do luksuznih vila proevropskog kova. I meteorološke prilike su varljive, čas pljušti kiša “na oblak”, čas sunce prži nemilosrdno.

Umesto na konjima, mladoženjini drugovi po mladu danas idu automobilima dobrih marki, uglavnom švajcarskih tablica, gde živi i radi većina stanovnika Radeše. Izgledom mladići, u brendiranim bermudama, kačketima i patikama, mnogi od njih su očevi uveliko. Za njih se slavlje odavno zahuktalo, momačko veče je bilo pre dva dana, sinoć su seirili po selu uz zurle (svirle) i tupane (bubnjeve), a danas obišli i Dragaš, gusto naseljeni administrativni centar Gore, viseći kroz prozore auta.

“Najvažniji na našoj svadbi su kumovi”, objašnjava mladoženjin brat Džumret, nadimkom Džimi. Množina “kumovi” se odnosi na dva mladoženjina druga, u različitom bračnom statusu, kakve su i dve mladine kume, ali one sasvim slučajno. Razlika će postati očigledna kad se svi svečano obuku, a udata kuma navuče crni mantil (terlik), optočen belim, rukom rađenim ukrasima. I na glavu stavi “krunu” (kapu) od dukata.

Broj zlatnika govori o darežljivosti svekra i svekrve, ali i materijalnom položaju mladinih roditelja. Običaji ne sprečavaju da se ta oprema proda, ako nužda zapoveda, ali to malo koja supruga čini, ne žrtvujući zalog blagostanja i poštovanja zarad svakodnevnih potreba. Uostalom, marljivost Goranaca utemeljeno je poslovična, a štedljivost ide u prilog ovakvim veseljima koja staju i do 15.000 evra.

Još jedna od predrasuda je tačna, a to je da se Goranci najčešće međusobno “uzimaju”, pa se i Senada Emini nada da joj se kćeri neće zagledati u momke druge etničke pripadnosti. Kad se zaljube, najčešće je kasno za roditeljske intervencije. U tradiciju ima upliv i sticaj okolnosti već označen žargonskim izrazima, pa se prvi kum Ernest Rašiti šali da se “udao u Švajcarskoj”.

Sve te relacije nisu jasne dok kolona vozila žuri put suprotnog brda, gde je Anita već uveliko ceremonijalno odevena. Vitko telo skriveno je pod košuljom, jelekom, pojasom (kolanom), skutačom, platnenim dimijama što se završavaju tkanim i ukrućenim nogavicama. I, dalje, čipkanim čarapama i crvenim cipelama sa povisokom štiklom, u suprotnosti sa kao sneg belim ruhom. Pod svom tom opremom i ona je kao “uštirkana”.  

Sličnu odeždu devojke nose i o Bajramima i tuđim svadbama , a nešto skromnije kad izađu na korzo gde se vrši odabir sudbenice. “Neka ti se svidi, pa joj priđeš, neka se i stidi, onda odeš njenim roditeljima”, upućuje nas u tok udvaranja nastariji mladoženjin brat Selvir. Ako otac i majka daju pristanak, sledi veridba, pa se za avgust ugovara svadba, nekad obična, restoranska, a nekad tradicionalna. Ovde nema ceremonijal majstora, svi obredi su poznati i mlađariji. Stoga Anita kao da je za ovaj dan marljivo vežbala.

Zlatni zavijutci na marami ističu joj prefinjenost lika, a, iako nema “masku”, mimika ne otkriva šta trenutno oseća. Zato su oči brata Orhana, kao i oca Nafidina, pune suza, dok je mati Ilijana prekaljenija u prividnom spokoju.

Muškima nije zameriti zbog izliva emocija, promena će biti ogromna, jer će se Anita preseliti iz Sarajeva za Leposavić, gde Ramis sa bratom drži restoran. Diploma ekonomiste verovatno će joj služiti za stručniju raspodelu kućnog budžeta, ili će je na drugom radnom mesto uhlebiti emancipacija. Emancipacija je donela i mnogo uglednih goranskih intelektualaca, premda su ih zanati burekdžijski, poslastičarski, kuvarski.., globalno proslavili.

 “Čija je – naša je”, ori se iz grla Ramisovih drugova. Ti povici su poslednje što se čuje u avliji Pelivanijevih.

Izmaglica letnjeg isparenja lenjo se vuče po kotlinama, veče polako pada i stvara blagu tenziju među svojtom mužika koja mladu čeka na terasi Eminijevih. Bašta je puna mediteranskog bilja, sparina lepi za nepca mirise iz kuhinje. Krčka se teleća glava za kiselu čorbu, pasulj je već potopljen, a slovi za najukusniji ne samo u okrugu. “Mi u Radeši smo najdobri kuvari”, kao usput kaže pomoćni kuvar, dok je “šef kuhinje” izgleda pozvan na neko drugo veselje , nezamislivo bez radeških velemajstora kulinarstva.

Na gozbi je dobrodošlo celo selo, a svadbeni se ručak završava alvom posutom orasima. I limunadom sa prepoznatljivom aromom iz detinjstva.

Sad ipak nikom nije do jela, uprkos miomirisima. Svi trepere od ushićenja kad najzad stigne nevesta u punom sjaju mladenačke odežde. “A si ga videla”, gurkaju se žene laktovima. A mlada, pogleda uprtog unapred, stupa preko praga sobe gde će ih hodža uskoro venčati. Kad, skoro je besmisleno da pitamo usled drugačijeg poimanja vremena. Njima je i tri dana slavlja kratko, jer se cele godine za njih spremaju, a nekom sa strane je iscrpljujuće ili potaman.

Ranije, “pre rata” (1999), proslave su trajale i punu sedmicu, a sad se sve obavi za jedan dan, tvrdi vremešna Ajša, dok je i ovaj termin podložan polemici – mi, konkretno, brojimo drugi dan među svečarima.

Ajša je rod i mladoj i mladoženji, na šta ukazuje sa osmehom, kako se odnosi i prema novotarijama poput skraćivanja veselja, samo je predzak tog smeška drugačije obojen. Jer, malo joj je ipak žao Anite što nema kad da se odmori, da predahne tokom nanizanih obreda. Žali i za trkom konjskim zapregama, odbačenom novim vremenom.

Kuća Eminijevih je zastrta najlonima da se zvanice ne muče izuvanjem. U dnevnoj sobi mlada prima čestitanja, jedna od kuma je hladi lepezom, maramicom otire graške znoja. Masa sveta ulazi u prostoriju, vođena pozivom domaćice “hajde, bujrum”. Još malo, čim prođe molitva u džamiji, doći će hodža i brak ozvaničiti po šerijatskim zakonima.

Tada žene pokrivaju glave maramama, nejač se utišava, hodža seda na centralno mesto nasuprot mladencima, netom sišlih sa sprata ruku pod ruku. Do njih se smeštaju kumovi, a hodža umesto molitvenika lista kindl, elektronsko sokoćalo. Reči verskog rituala su i na našinskom i na arapskom, upućene uglavnom u vidu saveta. U najjasnijem sećanju ostaju poruke da se venčanje zabranjuje ako su mlada i mladoženja rod po “krvi, mlijeku i tazbini”, o čemu se strogo vodi računa jer je goranska zajednica nevelika i blisko povezana.

Dah se zaustavlja na pitanje hodže šta mlada traži od muža kao osiguranje od razvoda (koji “Alah mrzi”), ali i na ime “poklonjene mladosti”. Na volji joj je da izabere namirenje u zlatu, novcu i nekretninama. Anita tiho, ali odlučno kaže “tri hiljade eura”, što je simbolična svota i traži je zbog uroka. Dostojanstvenost zbora ne kvari nečiji glasan komentar : “Oderi go!”.

Verski vođa opominje mladence na bračne obaveze – poštovanje i slogu, što “čojika” deli od životinje. Pravilo da se prvo pita mlada za bračni pristanak, izbor prezimena i visinu “nadoknade” ukazuje na to da se ovde “žena veoma poštuje”, kako nam tumači Senada. Sloga i poštovanje su u sprezi, pa se mnogo toga “prećuti, čuje se, a ne čuje, vidi, a ne vidi”. Zna se ko je stariji, šta kome smeš da kažeš, a nikako da opsuješ, što je deo kulture koju iz “kuće donosiš”.   

Ta noć se za mladence završava u bračnoj postelji, prvi put zvanično. “Ranije je svekrva morala da vidi dokaz da je mlada nevina, pa kad izjutra izađe, čini joj se da o njoj svi znaju više no što bi trebalo”, smeje se Senada koja je ovu neprijatnost izbegla. Jer je već i u njeno vreme patrijarhat slabio.

Sledeće jutro, ili pre – oko podne, mladoženja izlazi u selo sa drugovima. Raspoloženje im razgaljuje karakterističan zvuk zurli i tupana. Ansambl je iz Prizrena, imenom Aruša oko čijeg prevoda članovi ne mogu da se dogovore. Zurlaši nose venac piskova oko vrata, radi da pokažu šta svaki od njih proizvodi. Već ih skala zanese, pa iz duše izvlače “Zaidi, zaidi”. Jedan od muških svatova ih prekida, red je da bude tišina dok traje džuma. A kad hodža završi molitvu, svi ponovo udare u veselje, obodreno i ranije isključenim alkoholom.

Celodnevno veselje mladoženjine braće i drugova kroz selo uz tupane i zurle

Specifična umerenost ne da im da se sasvim otmu kontroli, u čemu pomaže i povremeni pljusak, i ovali puni hrane, premda na svakih 10 metara posedaju ili zalegnu po popločanim sokacima. Zurlaši naslone instrumente na nečije rame, sviraju mu direktno u uho zamamne tonove. “Tad ti drugačije prorade emocije”, objašnjava kum Ernest “egzibiciju” muzičara kad ti jeza prođe čitavim telom. Ovaj posebni oblik transa, šansa je za svirače “da ti uzmu i poslednju paru”. I zaista, mladoženja neprekidno savija evre u fišeke i pobada ih u otvore zurli, u čemu mu se i drugi pridružuju.

I tupani su se ritmom razularili. Mlađarija voljno sluša starije, trčeći do prodavnice po još sokova i grickalica. Odnekud izlaze tri šarplaninca, osetivši miris već pojedenog sušenog mesa i pljeskavica. Vrelina im je i njuh usporila.

Još malo, a ne zna se koliko, grupica mladića će se u centru sresti sa drugim svatovima. Na čelu kolone je Anita, polako korača, pod ruku držeći svekrvu i jetrvu. Šake su joj ukrašene kanom, što je jetrvino remek-delo, košulja joj je drugačija no juče. U svemu je drugom ista, izraz lica je nepromenjen i kad se u oro hvata. Tri sitna pomaka u desno, preplet nogom, jedan korak u suprotnom pravcu, praćen istim potezom, združene ruke prave krugove. Oro se širi devojkama i ženama u nošnji i muškarcima obično odevenim, a svedenog ponašanja. Čudom se čudimo kako su “prezupčili” od malopređašnjeg raspojasanog zanosa.

Momenat kada se u centru sela susreću muškarci i žene i nastavljaju zajednički sa veseljem

Popodne u kuću Eminijevih dolazi svojta, mladini gosti donose poklone. Piju kafe i mezete. Malo će se i odmoriti pre noćašnje ceremonije. Obred se naziva “mašala” i podrazumeva ponovni izlazak u selo na čelu sa mladoženjom.

Taj trenutak menja i izgled muških zvanica, pa ih teško prepoznajemo. Oko čela su im vunene pletenice, na plećima košulje od belog platna, “grčena” , i džamadan - prsluk, oko pojasa kolan, dole suknene čakšire, pripijene “vrfkama” (pertlama) oko listova, pa fale jedino “openci”. Ramis ne ispušta stapče, a kumovi se dohvataju kišobrana, jarko crvenih i šljokicama dekorisanih. Ulica postaje tesna od veselog sveta, puca se iz pištolja, istina ćorcima, ali gromko”tak-tak-tak-tak” izaziva strah među decom i plahom ženskadijom.

Slično je i sa vatrometom koji sporadično obasjava kotlinu, svetlom zaglušujući modernu rasvetu pojedinih okolnih palata. Put osvetljavaju i baklje, a na razum poziva majka Eltaza opomenama na opasnost od požara.

Kuća ostaje, čini se, pusta, ali gde je mlada? Sedi u dnevnoj sobi, izdignuta kao kraljica na naslonu kreveta. Društvo joj prave kumice sa kojima se smejulji. Njoj je sad to dozvoljeno, kad nema drugih svedoka kratkotrajnog opuštanja.

Na policama u velikoj prostoriji punoj orijentalnih suvenira i ručno rađenih ukrasa, posađeno je desetak pari cipela zamotanih u celofan, i prikladnih tašnica, kao i ponekog paketa čaša, peškira i ubrusa, spavaćica… “To je samo mali deo darova od mojih roditelja”, objašnjava Anita, ne bez sete i ponosa.

Naredni sati za nju ipak predstavljaju malu pauzu, ukoliko se odmorom ikad smatralo čekanje voljenog. On u pratnji celog sela igra oro, prvo se u njega hvataju muškarci, izraženijim pokretima od ženskih. Više dižu noge, pa kleknu, kao da se razgibavaju za ono što sledi – “tepanje” mladoženje.

Međusobna bliskost, ali i fakat da se viđaju samo par puta godišnje, iako možda i to što ih je stranstvovanje “razmazilo”, rezultuje blagim ćuškanjem,umesto udarcima. Ramis drugovima ipak beži, da bi zaokružio ritual. Zaključava se u sobu sa Anitom, tu je na sigurnom. Tu niko nema prava da zadire u privatnost mladenaca.

Sutradan se kod Edinijevih okuplja samo najbliža rodbina i prve komšije, od kojih su neki pozajmili svoja dvorišta i stolove za jučerašnji svadbeni ručak. Da je mlada udata, veli crni terlik što ističe Anitino prirodno otmeno bledilo. Lice joj krasi gusti niz dukata, “napoleoni” brojem i šljaštenjem prednjače. Svi je zadivljeno gledaju, ali ona za to ne haje, i dalje isijavajući dostojanstvo.

Sve ono što je Senada pričala o poštovanju ukućana, posebno starijih, simboliše obred na kamenoj česmi, najbližoj od mnogih u Radeši. Hladan mlaz sliva se iz ibrika u raširene šake Ramisovih oca i majke, mladoženje, i ostalih, redno, po stepenu krvnog srodstva. Sve se lagano vraća u normalnost goranskog života.

Otac i mati ostaće u selu, mladenci uskoro otići u Leposavić, da bi malo ovde, malo onde, nadalje obitavali. Sa svatovima će se sretati o narednim Đurđevdanima i avgustovskim svadbama. Zimu će Radeša dočekati prazna, toliko, da “nema ko da te podigne ako padneš”, kako se žali jedna borama izbrazdana starica.

Napuštamo Goru preko neobjašnjivo stišanog Dragaša, još malo uživamo u veličanstvenosti predela, prelaz u civilizaciju čini Prizren, raskošan i prepun turista, da bismo se ubrzo obreli u svojoj svakodnevici. Daleko manje bajkovitoj od pejzaža Šar-planine i goranskih međuljudskih odnosa. Kad nas skola histerija ovog sveta, setićemo se divnih i prijaznih Eminijevih, obogaćenih ljupkim izdankom Pelivanijevih. I proveriti šta smo naučili o tome “da prećutiš, čuješ, a ne čuješ, vidiš a ne vidiš”, što je u Gori harmonijom osvedočen recept za slogu u kući.

Istraživanje svadbenih običaja Goranaca, koje smo uradili u saradnji sa dr Aleksandrom Pavlovićem, etnologom, pročitajte OVDE, a kako izgleda svečarski kuvar sa goranske svadbe možete videti OVDE. 

Kulturni centar Kaleidoskop i magazin Kaleidoskop media veliku zahvalnost duguje Zulferu Bahtijariju koji nas je povezao sa mladencima.

PROČITAJTE JOŠ NA KALEIDOSKOP MEDIA:

SVADBA U RIPNJU - KAO PRINC NA BELOM KONJU

UŽIČKA SVADBA - POD KONCERTNOM PALICOM ČAUŠA

ISTOČNA SRBIJA - TRADICIJA SA LIČNIM PEČATOM

OD KIĆENE ČUTURE DO "POPRAVKE"

GORŠAČKA KUHINJA I ZLATIBORSKI "MRS"

Kulturni centar Kaleidoskop i magazin Kaleidoskop media u 2018. godini predstavljaju projekat “Identitet u amanet”.

Reportaže i istraživanja deo su našeg projekta sa ciljem očuvanja kulturne baštine Srbije.

Projekat je podržan i sufinansiran od Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.