Identitet u amanet
identitet u amanet/16.12.2018.

Goranska svadba: Tri dana veselja!

identitet-u-amanet
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Gordana Tadić
  • Gordana Tadić
  • Gordana Tadić
  • Gordana Tadić
Autor fotografije:
Piše: Dunja Ćirić
Foto i video: Aleksandrija  Ajduković
Montaža: Marko  Radibratović


Područje opštine Gora, smešteno u malom, planinskom kutku na krajnjem jugu Kosova i Metohije, obuhvata devetnaest goranskih naselja (osamnaest sela i varošicu Dragaš, naseljenu Gorancima i Albancima).

Svadbeni ritual Goranaca, prema rečima pripadnika ovog naroda, koji u opštini Gora na Kosovu i Metohiji danas žive, izgubio je dosta elemenata nekadašnje, tradicionalne svadbe. Samo stariji Goranci pamte da su svadbe trajale po nekoliko dana, dok oni mlađi uglavnom znaju samo za svadbene ceremonijale koji su svedeni na onu meru koju, kao i kod drugih naroda u okruženju, diktiraju savremeni uslovi života, ali i savremene vrednosti i kulturna načela. Današnji stanovnici Gore svadbe u trajanju od nedelju dana ne pamte. Najduže svadbe kojih se sećaju bile su one koje su trajale uglavnom tri dana. Ova tri dana, ukratko, sadržala su nekoliko najvažnijih običaja.

Ekipa magazina Kaleidoskop media u izradi projekta Identitet u amanet snimila je tradicionalnu, trodnevnu goransku svadbu u selu Radeša, pokraj Dragaša.

Sve običaje koje smo na licu mesta zabeležili na svadbenom veselju u porodici Emini možete čitati OVDE. U nastavku donosimo tumačenje tih običaja, a veliku zahvalnost dugujemo etnologu dr Aleksandru Pavloviću koji za otkriva i tumači tajne goranskih svadbi i njihovog stanovništva skrivenog međ'  Šar planinom (a danas i međ' i širom Evrope).

Kako Pavlović navodi, na gubljenje elemenata stare, tradicionalne goranske svadbe u znatnoj meri uticala je i društveno-politička situacija, koja je na Kosovu i Metohiji od rata 1999. godine do danas takva da Goranci trpe brojne pritiske zbog kojih se iseljavaju u broju koji je u odnosu na uslove uobičajene za ovu etničku grupaciju znatno izraženiji.

Na iseljavanje u velikoj meri kumovale su i loše ekonomske prilike, koje omladinu u potrazi za poslom i boljom sutrašnjicom teraju ne samo u centralnu Srbiju i zemlje u susedstvu, nego i u mnoge države Zapadne Evrope. Sve veća neravnoteža u demografskoj strukturi stanovništva, po kojoj je u Gori sve više starih, a sve manje mladih, odražava se upravo i na očuvanje elemenata tradicionalnog kulturnog nasleđa, pa tako i na očuvanje tradicionalnog svadbenog rituala.

Iako su se svadbeni običaji u ovim naseljima oduvek odlikovali zajedničkim osnovnim elementima, oni su se, do dana današnjeg, u izvesnim crtama međusobno neretko razlikovali. Sa dr Aleksandrom sumirali smo svadbene običaje koji su se sačuvali do danas, od početka do kraja, u tri svadbena dana u Gori.

PRVI DAN SVADBENOG VESELJA

Na prvi svadbeni dan kuća domaćina, odnosno mladoženje je uvek prepuna gostiju. Komšije, prijatelji, rodbina dolaze u posetu i okupljaju se ovog dana. Mnoštvo ljudi, konstantno protiče kroz kuću domaćina. Druženje prati, reklo bi se, svakodnevno posluženje za goste – sokovi, kolači, kafa, itd. Bez zvaničnog obedovanja i ručanja.

Kaleidoskop media sutra vam donosi tekst o tradicionalnim jelima na goranskoj svadbi.

Istovremeno, u mladinoj kući traje celodnevno pripremanje i šminkanje neveste. U kontekstu tradicionalne goranske svadbe, bojenje lica se obavljalo pre nego što mlada na konju ode u mladoženjinu kuću, i to dok je još u domu svojih roditelja. U ranijim vremenima među Gorancima bila je praksa bojenja mladinog lica belom bojom (maskom). Krečenje, odnosno bojenje lica u belo predstavlja tradicionalni način ulepšavanja mlade. Reč je o pravom ceremonijalu koji može da potraje i po više sati, a koji obavljaju žene poznate pod nazivom majmarice.

U ovu svrhu koristila se kana, šminka, puder, različite pomade (tzv. belilo ili crvenilo), a zbog napora koji je, da bi bila našminkana, trebalo da izdrži nevesta je prilikom bojenja ležala. Osim što je služilo u svrhu ulepšavanja, bojenje lica imalo je i ulogu isticanja statusa neveste. Prema tumačenjima pojedinih Goranaca, ovaj običaj predstavlja element istočnjačke, tj. persijske kulture. Obojeno lice mlada je nosila i nakon dolaska u mladoženjinu kuću, i to sve do popodnevnih časova, do završetka sramovanja.

Obojeno, ulepšano lice mlada prilikom svadbenog rituala prekriva maramama, poznatim pod nazivima duak i sitarka. Sve do dolaska u mladoženjinu kuću njeno lice se zbog ovoga nije moglo videti. Jedan od razloga navedene prakse, između ostalog, bio je taj da bi mlada po odlasku iz doma svojih roditelja mogla da prikrije svoje emocije. Kako to sami Goranci objašnjavaju, ovaj običaj potiče još iz onog vremena (pre sto, dvesta ili više godina) kada su brakovi ugovarani, odnosno kada mlada sve do udaje ne bi videla svog budućeg muža.

Tada je, naime, bilo uobičajeno da pri odlasku iz kuće svojih roditelja, a na putu u nepoznato, nevesta plače za svojom porodicom i svojim selom, što često nije bilo u skladu sa emocijama koje su zbog njenog dolaska iskazivali članovi muževljeve rodbine. Nepokazivanje emocija od strane mlade, u kontekstu novijih vremena, pa i današnjih dana, bio bi trag navedene prakse, po kojoj nevesta umesto da se raduje udaji za voljenog muškarca iskazuje žal zbog odlaska iz doma svojih roditelja. Mlada oblači ovom prilikom specijalnu nošnju koja je sastavljena od niza posebnih odevnih predmeta, kao što su: erkiče, dukata, đerdana, skutača, košulja, nogavica, ćevre za glavu i još niza detalja koje je teško i pobrojate.

Tradicionalnu nošnju možete pogledati u sledećem video prilogu:

Prvog dana mladoženjini svatovi odlazile mladinoj kući, praćeni muzikom svirača (tupandžija: grupe sastavljene od zurlaša i svirača koji udaraju u tupane, gočeve), gde su nosili poklone za mladu. Nevesta je nekada u prošlosti dovođena na konju (danas automobilom) i u pratnji nekoliko muških srodnika, dolazila je u kuću mladoženje. Nevesta je tom prilikom donosila i svoje stvari. Po dolasku u mladoženjin dom mlada je preuzimana od strane članova mladoženjine porodice, da bi nakon toga muškarci koji su je pratili bili ispraćeni uz muziku zurlaša i tupandžija.

Jedan od opšterasprostranjenih običaja, koji se održao sve do danas, predstavlja sramovanje, ili stramovanje. On se odvija nakon dolaska mlade u mladoženjinu kuću, i to tako što mlada u jednoj od kućnih prostorija po nekoliko sati stoji mirno, čime je izložena pogledima članovima mladoženjine familije, pre svega žena. Da u mladoženjinu kuću dođe i vidi nevestu (manestu ili mlajnestu) može zapravo svaka žena iz sela; ranije su neveste pozirale u dvorištu kuće; osim toga što su stajale one su ponegde mogle i da sede. Za vreme sramovanja nevesta stoji uza zid sa pogledom oborenim na dole, pri čemu joj nije dozvoljeno da oči uperi ka bilo kome od prisutnih. Da oči čak ne bi mogla da otvori, nevesti su ranije, što danas više nije toliko čest običaj, zatvoreni očni kapci lepljeni belancetom, ili žumancetom.

Čin sramovanja ponekad je praćen muzikom i pesmom, mada ovog elementa danas na svadbama ima sve manje. Sadržaj pesama najčešće je takav da se mladencima upućuje želja da imaju lep, srećan i plodan bračni život. Ove pesme pevaju uglavnom žene, i to dve, u paru. Prema objašnjenju samih Goranaca, činom sramovanja nevesta iskazuje poniznost mladoženjinoj porodici, na prvom mestu svekru i svekrvi. Njime, takođe, porodica mladoženje široj zajednici pokazuje svog novog člana domaćinstva, odnosno svoju snaju, čime se pred istom tom zajednicom ona diči snajinom lepotom, i slično.

Običaj sramovanja, gledano sa analitičke tačke gledišta, ne može se posmatrati nezavisno od šireg društvenog konteksta u kojem se on javlja, a to je kontekst patrijarhalnog uređenja. Svadba se u tom uređenju javlja kao ritual koji simbolizuje raspodelu moći u društvu, po kojoj su rodni odnosi u domenu odlučivanja takvi da muškarci raspolažu pravom vlasništva nad većinom resursa, pa i nad ženama kao najvažnijim reproduktivnim resursom. Sramovanje bi, u tom smislu, bio događaj koji bi se mogao protumačiti kao čin kojim se ispoljava kontrola muškog dela zajednice nad ženskim delom, odnosno dominacija muškaraca na polju rodnih i bračnih odnosa, i to upravo kroz isticanje potčinjenog statusa neveste.

Predveče, prvog dana svadbe, odvija se i obred verskog venčanja koji vrši hodža, uglavnom u kući, a ređe u džamiji. Karakteristično za svadbu Goranaca, iako je reč o narodu islamske veroispovesti, jeste to da ona predstavlja prevashodno ritual narodne kulture. To znači da sklapanje braka unutar ove zajednice nikada nije podrazumevalo obavezno crkveno venčanje, bez obzira na šire društvene, kulturne i političke prilike. Stariji stanovnici Gore, koji su se venčavali šezdesetih ili sedamdesetih godina dvadesetog veka tvrde da na to što obred venčanja nisu obavili u džamiji nimalo nije uticala politika tadašnjih komunističkih vlasti. Niko im, kako kazuju, nije branio da se u džamiji venčavaju, međutim to ipak nisu radili iz razloga što to nije bio neki naročiti običaj. I oni koji su se venčavali kasnije tvrde slično: venčavali su se samo u opštini, i to nekoliko dana pre svadbenog rituala.

Venčanje u džamiji danas nije nepoznata stvar. Ono što je daleko uobičajenije jeste čin „zaključavanja“ braka u mladoženjinoj kući, koji obavlja hodža (ili odža). Ovaj čin se odvija nakon dolaska mlade u mladoženjinu kuću, a potom se mladenci povlače u svoje odaje. Kada se njih dvoje uoči svoje prve bračne noći osame hodža ispred vrata prostorije u kojoj se nalaze čita nekoliko dova (molitvi). Čitanjem dova hodža ozvaničava novosklopljeni brak, a dvoje mladenaca obavezuje na doživotnu vernost.

DRUGI DAN SVADBENOG VESELJA

Svadbeni ritual Goranaca sastavljen je iz niza radnji kojima se izražava veselje, ali i na simboličan način ističe novi društveni status, kako mladenaca, tako i najbližih članova njihovih porodica. Većina ovih radnji praćena je muzikom, i to tako da se podrazumeva da ona svira od početka do kraja svadbe. Uz muziku se igraju i različita kola (ora).

Drugi dan, nakon svadbenog obreda priređuje se mašala, odnosno veselje u kojem su, opet uz pratnju muzike, učestvovali muški članovi mladoženjine rodbine i prijatelji. U toku trajanja mašale igrala su se različita kola, odnosno ora, pri čemu je mladoženja, u pratnji kuma koji je iznad njega nosio kišobran, igrao noseći sve vreme štap u ruci. Danas mladoženja sa muškom mlađom rodbinom i prijateljima odlazi na drugi kraj sela u pratnji zurlaša. Mladoženja i ostali muškarcima se satima vesele kroz selo, dok ostali ukućani i rodbina brinu o njima kroz stalne odlaske sa hranom i pićem, kako bi se ovo iscrpno veselje odvilo baš onako kako treba.

Mašala se završava posle višečasovnog neprekidnog plesa i veselja na centru sela. Mladoženji i ostalim muškarcima se ovde priključuju mlada u pratnji ženske muževljeve rodbine koje je čuvaju. Većina žena u najužem krugu su obučene u nošnju, koja je u skladu sa njihovim bračnim statusom. Mlada drugog dana na mašali po prvi put oblači terlik, kao statusni simbol da je sada udata žena. Reč je o „mantilu“, kako sami Goranci ovaj predmet nazivaju, napravljenom od čoje ili svile, i to isključivo u crnoj boji. Svi zajedno, sa ostatkom sela (jer su svi pozvani) učestvuju u tradicionalnom kolo (oru). Veselje cele svite takođe traje nekoliko sati.

Nakon mašale, svi odlaze kući, a na ručak su pozvani svi, celo selo. Svadbena trpeza Goranaca nije razmetljiva, jer je cilj da svako bude počašćen i poslužen.

Kako Goracima nikad nije dosta veselje govori činjenica da se mašala odigrava još jednom, I to uveče istog dana. Ovom prilikom mladoženja i najbliži muški svatovi oblače svoje tradicionalne nošnje. Muška narodna nošnja sastavljena je od: pletenice, džamade, kolana (pojasa), prave košuljei grčene košulje, benevreka, dramija i opanaka (danas patika). Svi obučeni u svoju tradicionalnu nošnju odlaze na celonoćno veselje.

Mladoženja nosi sa sobom i stapče ili stapčiki, štap kojim mladić iskazuje svoj status. Štap uoči svadbe za svog budućeg muža pravi nevesta. Nekoliko dana pre svadbe mladoženja sa štapom u ruci, zajedno sa svojim drugovima, ide prvo po svom, a zatim i po drugim selima, pozivajući svatove. Ovaj čin se naziva zujene (ili zujenje). Štap mladoženja nosi za sve vreme trajanja svadbe, a kada se ona završi štap se odlaže kao uspomena.

Zanimljivost vezana za mašalu je „tepanje“,  čin koji se odvija u trenutku kada mladoženja nastoji da se iz mašale izvuče, odnosno da „pobegne“ u sobu gde ga čeka nevesta. Ovaj pokušaj mladoženje je praćen „tepanjem“, tj. „šutiranjem“ od strane njegovih drugova, koji na taj način navodno nastoje mladoženju da kazne zbog toga što zarad žene njihovo društvo želi da napusti. Čin „šutiranja“ uglavnom je simboličkog karaktera i praćen je smehom i šalom. Mladoženju od „tepanja“ nastoje da zaštite najbliži članovi njegove rodbine: majka, tetke, ujaci, itd.

TREĆI DAN SVADBENOG VESELJA

Izjutra cela porodica sa mladoženjinim roditeljima odlazi na potok ili česmu na kome sprovode određenu vrestu obreda. Voda, u praktično svim kulturama, pa tako i goranskoj, zauzima važno mesto, što se odrazilo i na njenu upotrebu u raznim obredima. Ovom elementu se pripisuje čistilački karakter, shodno čemu se on doživljava kao oličenje čistote, dobrote, čestitosti, i slično. Čin odlaska na vodu nakon venčanja, koji se u govoru Goranaca označava terminom „mlajnesta ide na voda“, otuda nije nimalo neobičan. Značaj ovog čina utoliko je veći što se u ulozi njegovog glavnog protagoniste nalazi nevesta, kao figura žene kojoj se u kontekstu patrijarhalne kulture pripisuju najviše moralne vrednosti (oličene prevashodno u čednosti).

Obredi na česmi koji se vrše u kontekstu svadbenog rituala, a u kojima nakon svadbe učestvuju nevesta i članovi njene nove porodice, mogu se tretirati kao simboličke radnje kojima se u javnosti potvrđuje nevestin novi bračni status, kao i njena pripadnost muževljevom rodu. Slivanje vodom niz ruke članova porodice, u tom smislu, može se opisati kao čin kojim se na ritualan, magijski način čistilačka moć vode nastoji da prenese na bračni par i celu porodicu, a iz uverenja da će se tim putem obezbediti „čistota“ predstojećeg braka i sloga mladenaca sa celom muževljevom porodicom.

Svadbeni običaji nisu završavani posle trećeg dana. U nastavku svadbenog rituala sledile su posete. Pa je tako dr Aleksandar Pavlović, etnolog zabeležio u selu Vranište, da su nekoliko dana posle svadbe članovi mladine porodice dolazili u njen novi dom da je obiđu, da vide kako je, i slično. Nakon toga zakazivala se poseta mladinih roditelja. Oni su dolazili na ručak, što je bio prvi put da mlada posle udaje vidi svog oca i svoju majku.

Sledeću posetu činila je mlada. Ona je sa mužem i članovima svoje nove porodice obilazila dom svojih roditelja. U selu Brod bilo je drugačije. Tamo je sedam dana posle svadbe mladina porodica zeta zvala na ručak. Mladoženja je tada zvanično upoznavao tasta i taštu, ukazivao im pažnju i poštovanje, čime je i zvanično označavano sklapanje „prijateljstva“ između mladine i mladoženjine porodice.


PROČITAJTE JOŠ NA KALEIDOSKOP MEDIA:

SVADBA U RIPNJU - KAO PRINC NA BELOM KONJU

UŽIČKA SVADBA - POD KONCERTNOM PALICOM ČAUŠA

ISTOČNA SRBIJA - TRADICIJA SA LIČNIM PEČATOM

OD KIĆENE ČUTURE DO "POPRAVKE"

GORŠAČKA KUHINJA I ZLATIBORSKI "MRS"


Kulturni centar Kaleidoskop i magazin Kaleidoskop media u 2018. godini predstavljaju projekat “Identitet u amanet”.

Ova reportaža iz Srema, Vojvođanski okrug je deo projekta sa ciljem očuvanja kulturne baštine Srbije.

Projekat je podržan i sufinansiran od Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.


POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box