Identitet u amanet
identitet u amanet/22.11.2018.

Svadba u Ripnju- Kao princ na belom konju

identitet-u-amanet
  • Goran Jovanović
  • Goran Jovanović
  • Goran Jovanović
  • Goran Jovanović
  • Goran Jovanović
  • Goran Jovanović
  • Goran Jovanović
  • Goran Jovanović
  • Goran Jovanović
  • Goran Jovanović
  • Goran Jovanović
  • Goran Jovanović
  • Goran Jovanović
  • Goran Jovanović
Autor fotografije:
Piše: Dragana Nikoletić
Foto: Goran Jovanović
Video: Darko Milošević
Montaža: Marko Radibratović



Sonja Nekić, u ovom trenutku već Gorunović, zvanično je upoznala svog budućeg supruga dok je bila 17-ogodišni devojčurak, iako ga je od malena viđala po proslavama po rodnom Ripnju kraj Beograda. Tada je razlika od četiri godine bila prevelika da bi Ivica uopšte primetio malecku, ali kad je stasala, stvari su postale drugačije. Razvila se obostrana simpatija, na ushićenje Sonjine najbolje drugarice Andree koja ih je i spojila.

On je onda otišao na odsluženje vojnog roka u Valjevo, ostali su u kontaktu preko SMS poruka. Prvi put su izašli tokom njegovog odsustva i odmah krenuli da se zabavljaju. Za proslavu punoletstva već je morala da ga predstavi majci Snežani i ocu Draganu kao svog „momka“, ne bi li objasnila njegovu iznenadnu posetu.

Ivicu su Sonjini roditelji odmah zavoleli, a naročito baba Vula. Njoj je palo teško kad je Sonja sa njim privremeno raskinula. „E, dete, što si blesavo, niko te nikad neće kao on voleti“, komentarisala je, predviđajući da će se ipak za njega na kraju udati. Zato je Sonja plakala kao kiša na dan uoči svoje svadbe, jer više nije bilo ni babe ni dede s majčine strane, pa ni očeve majke, a znala je kako bi se tom događaju svi oni radovali.

Setila se seoskih vašara na Tresijama, na Kosmaju, kad bi za Ilindan baba dedi ispeglala košulju, i ispratila ga do vrata štale, gde je držao poljoprivrednu mašineriju. Deda bi posadio unuku na traktor, i pravac – ringišpil, štandovi sa šećernom vunom ili liciderskim srcima: sve bi malenoj pružio da čuje njen grleni kikot.

Možda iz te vrste „duga“ prema babi i dedi, a možda što je prethodnog dana sve suze isplakala, nikad nije bila veselija no kad je osvanulo to odsudno jutro. Ivica, tipično muški, nije toliko rečit u vezi sa prošlim vremenima, već samo kaže da je „taj trenutak čekao celog svog života“, podrazumevajući da svadbu baš svako ovako doživljava.

Za njih nije bilo dileme da li će u brak da stupe po tradicionalnim obredima – toliko su ih se sličnih nagledali. „Sonja nam je jedino dete, i nije bilo šanse da je iz kuće pustimo bez svadbe“, smeje se Sneža, obrazlažući zašto se sa ćerkom i budućim zetom složila. Soja, kako Sonji tepaju od malena, ne bi pristala na svadbu bez da je iz kuće braća od strica i tetke ne izvedu i „prodaju“ je mladoženji, jer je ovaj običaj izdvajala kao možda i najlepši od mnoštva srpskog raskošnog nasleđa. Ali, ono što joj je Ivica upriličio, baš niko nije očekivao.

Došao je na beloj kobili, u oficirskoj uniformi iz Prvog svetskog rata, pred njenu kuću, ukrašenu sa puno pažnje, iako na brzaka, jer su svoju odluku mladenci izneli iznenada, bez obzira na bezmalo deceniju provedenu zajedno.

Umesto dvorišta u koje je toliko puta svraćao, Ivicu je sačekala rajska bašta, ograde iscrtane šarenim kerefekama, cveća zadenutog po starinskim, a moglo bi se reći i antikvarnim posudama, tkanih ćilima prebačenih preko gomilica sena, ribarske mreže okačene na vrata spoljašnje ostave, a ukrašene maštovitim aranžmanima... Slikovito i romantično,  baš kao i njegova prinčevska pojava.

Poriv za „kostimiranjem“ Ivica objašnjava afinitetetom prema junačkoj krvi predaka, ali još više željom da svoju izabranicu iznenadi. Težnjom da sve bude po ripanjskim svadbenim pravilima, ali ipak da se pamti kao „nešto izuzetno i drugačije“.

I pripreme su bile običajne: sa okićenom buklijom, mladini su otišli kod starog kuma da ugovore veselje, a isto učinili i mladoženjeni. Pozdravi, ljubljenje, čestitke, pa je buklija okačena o najviši ekser u kući, da bi se vratila pozivarima  sa proturenim novcem kroz remenje, nakon večere. I dalje su te čuture imale važne uloge, očevi, Dragan i Srboslav „trampili“ su ih na mladinoj kapiji nakon skidanja jabuke, i sada tako „unakrst“ stoje godinu dana na počasnim mestima, razmenjene poput najboljih želja koje se u jednu stapaju. Da im se deca vole, slažu i množe.

Jedva sačekavši da prođe Petrovski post, dočekali su i taj dan bez premca, kakav će i ostati do rođenja prvenca. Ili ženske prinove, mladencima je svejedno, ma šta se o tome u narodu mislilo.

I nebo im je bilo naklonjeno, nakon sedmice kiše, to letnje jutro je bilo blistavo sunčano, bez i jednog oblačka. Pogled se jasno proteže do Avale, a zapinje samo o toranj koji deluje kao nacrtan. Kapija Nekića zatvorena, svadbeni venac prožet suncokretima poručuje dobrodošlicu, ali ne pre no što se obavi protokol. U dvorištu gužva, radostan metež, ima i treme, a svima zastaje dah kada se pomoli kolona mladoženjenih svatova. Jer, predvodi je Ivica na beloj kobili, kako već rekosmo, pa seoska idila dobija primese bajke o Pepeljugi. Poređenje je umesno ne samo zbog konja i uniforme, već o stoga što je lutka obučena u venčanicu, i okačena na samom vrhu slavoluka, u svoj toj gunguli vrlo brzo ostala bez jedne cipelice. Maramica na vencem okićenoj kapiji mladoženje nije prestala da vijori i nakon odlaska svatova.

Taj, ne više od kilometar što razdvaja dve kuće, muški gosti prošli su sporo, trubeći automobilskim sirenama, što je celo selo diglo na noge. Staramajke su hitro metnule marame, nalaktile se na prozore, načičkale na tarabe, a deca mahala, svi se tuđoj sreći radujući kao da je vlastita.

„Ijaooo“, „aahhh“, prolama se iz par desetina grla, kad zvanice Nekićevih spaze Ivicu. Još je naočitiji sa šapkom, u plavoj bluzi na jedan red kopčanja, nešto tamnijim čakširama, sjajno-crnim čizmama i sabljom o pojasu. Uspravna leđa i pokreti stopljeni sa konjskim korakom, nikad ne bi odali da Ivica ima tek dva „blok- časa“ jahanja. Pa je i učitelj Srđan morao da prizna da nikad nije sreo tako talentovanog učenika. „Veći je problem bio da nabavim svoj broj uniforme“, sad se smeje i Ivica, zaboravivši tenziju, prouzrokovanu činjenicom da su današnje generacije krupnije od predaka.

Još malo se gosti dive i iščuđavaju, a uzbuđenje dostiže vrhunac kad mladoženja komanduje „oružje uzmi“, vojvodi Nikoli, braći i jednom drugu, takođe uniformisanim. Čuju se sinhronizovani pucnjevi, te se ne zna ko je dokrajčio jabuku, maltene lebdeću na krivoj visokoj pritki. Tek se tad kapija otvara, prijatelji se ljube, razmenjuju buklije, zdrave se i kumovi, a mladoženji kuca čas da stupi u dvorište. Vesela društva se mešaju, prožimaju u istovetnom raspoloženju, a poznaje se samo identitet vojvode, po barjaku, otežanim poklon-ćebetom.

Za to vreme i Sonja je kao zapeta puška. Preskočila je pravilo da joj venčanu haljinu donese svekrva Svetlana, jer se ne bi imala kad našminkati i do kraja doterati. Zato je ritual donošenja cipela posebno važan, za šta je zadužen dever Nikola. Ali, ni do toga neće doći pre nagodbe oko kupoprodaje.

Obrede novog doba obogaćuje šala, pa su spremne tri koverte i u njima 20 i 40 dinara, i u trećoj 50 „evrića“, dok svaka sadrži i fotokopiranu stotku u valuti Evropske unije. Svotu mladina braća iz drugog kolena, Nemanja i Danilo, naslućuju prvo opipavanjem, a kad otvore omotnice, opredeljuju se za najsolventniju. Mogli su i da zakeraju, ali nisu, kao da su znali da će još biti sličnih pošalica.

Kum Dragan je em’ pridodao 40 dinara na najbolju ponudu, em je na poklon doneo prepotopski televizor, koji bi se nekada najavio preko razlasa, a sad mu se mladenci smeju interno. Sokoćalo je lepljivom trakom spojeno sa „modernom tehnologijom“ – daljinskim upravljače sa natpisom „smart“.

Ni mladoj humor nije strana kategorija, iako je izgledom krajnje dostojanstvena. Sva u belom, plavušanka, kao Snežna kraljica, nikad lepša, pa Ivica „guta knedlu“ kad je ugleda. Uz to, Sonja je gotovo euforična, kao leptir leprša po stepenicama i hodniku, braća je jedva stižu, premda treba da je pod ruku izvedu iz domaćinstva gde se rodila, gde je prohodala, i bila ljubavlju okružena sve do 27-e godine. Od tog trenutka, ili – tačnije, od uspešne „trgovačke“ nagodbe, nadležnost njenog čuvanja preuzima dever. I on dobija znamenje, beli peškir od srpskog platna sa dve crvene mašne od pantljika.

Svoju dužnost Nikola privata ozbiljno, mladu ne ispušta iz pogleda. Prati je na svakom koraku, do nje sedi i za svadbenom trpezom, s leve strane, dok je desna rezervisana za Ivicu, za vjek vjekova, ako osećanja ostanu kakva su sada i samo se obogaćuju novim dimenzijama.

U tu svrhu, valjalo bi da svog mužika nevesta pogleda kroz verenički prsten, ali ovaj gest izostaje, jer valja se i nešto preskočiti. Pa se bira to što liči na mađijanje.

Razbarušene skute, iako nategnute na krinolinu, mlada jedva slaže po svom „prestolu“ od sena. „Trebalo bi da se ćilim prebaci preko slame, ali nje u selu nema“, majka Sneža kao da se izvinjava zbog promene u ripanjskom odnosu prema poljoprivredi. Danas je živalj ovog mnogoljudnog i prostranog sela uglavnom okrenut Beogradu, kancelarijskim i sličnim službama, sa težnjom da budu „državne“, dok je uzgoj stoke, žita, voća i povrća maltene sasvim skrajnut. Istina, Nekići konkretno drže dve mangulice, i iza kuće neguju vinograd, što je više pitanje hobija nego načina egzistencije.

Međutim, nama iz srca grada je Sneža možda i mogla seno za slamu da „podvali“, zadivljenim šarama na ćilimu i svime drugim što čini ovu vanserijsku atmosferu. Punu topline što je pojedinačno ne uskraćuje ni tolika gomila gostiju.

Za razliku od načina uhlebljenja, komšijski odnosi preživeli su modernizaciju. U svemu Sneža može da se osloni na prvu susetku Vesnu, i obrnuto. Obe se staraju da roštilj ostane vreo u zemljanoj posudi sa poklopcem. Prijatelji se uveliko kucaju čokanjčićima, dok će sočne ćevape, ražnjiće i resto gosti kusati kad se završi još jedan ritual, mladino obuvanje.

Red nalaže da dever u cipele tutne i koju paru, ali se Nikola brine i da li će da je takve, pune papirnatog i metalnog nadeva, nadalje žuljati.“Ma, jok, izgleda da su mi velike“, Sonja vragolasto aludira da ne bi imala ništa protiv i da je više novca ovde stavio. Naravno, sve je šala, za sve osim za muzičare koji su ostali „kratki“ za taj višak, jer sve što je tog dana dobila, mlada je dala na muziku.

U tom uvodu u svadbeno veselje, štimung pravi čika Zoki Krulj, na jednoj harmonici i skalameriji što elektronski imitira druge instrumente. Zato i kad odjekne melodija „u boj, spremte se junaci svi“, uoči pucanja u jabuku, to deluje kao da muzicira ceo orkestar.

Još malo se „tanca“ po travnatoj avliji, odjekne i još poneki pucanj, čak i iz mladine ruke, pa stiže vreme za odlazak na venčanje u Crkvi svetog Save u Barajevu, čijoj parohiji pripada Ivica.

Na samom ulasku u kola, začuje se grleno „Sonja!“. To mladina sestra od strica Nevena „priziva“ da deca zaliče na majku, ako se Sonja okrene. Da ovo nije uradila, potomci bi imali očev lik, siguraju „bapska“ verovanja. U kući ostaje deda Živojin, otac mladinog oca, suviše star da seiri, ali, nadaju se, dovoljno vitalan da dočeka praunuke. On ispraća kolonu vozila koja drugim putem hita ka crkvi, što je takođe ritualno i štiti od uroka.

A da li će Ivica ući u hram sa sabljom, ne zavisi od pravoslavnih kanona,već od toga kako na to gleda sveštenik Igor Obradović. On se smeška sa odobravanjem, pa počinje crkvena ceremonija. Mladenci se skupa kusaju osveštano vino iz pehara, daju jedan drugom zavete da će se do kraja života štovati. Reči molitve potvrđuju njihove stvarne intencije, ali nama nerazumljivom silom vezuju ženika i nevestu. Oboje su još ozareniji, što nije delovalo moguće. Suze im se cakle u očima, takođe ne baš najrazgovetnijeg sastava, iako je radost, naravno, njihov dominirajući aktivni sastojak. Šmrckaju i obe majke, a vala, i očevi, i još poneko od svatova.

Samo su uniformisani Ivičini kum i drugovi, stamenog stava. Stoje u dnu crkve kao svojevrsna bodi-gard služba, kamenog izraza, što opet doprinosi sveopštem dojmu „izuzetnog i drugačijeg“.

Vrt crkve je takođe bajkovit, pun zelenila i cvetnih puzavica, kao i sve bašte u Ripnju i susednom Barajevu, i idealan je mizanscen za čin bacanja bidermajera. U grupici neudatih od kojih će se jedna hvatanjem buketa „zapljunuti“ kao prva sledeća mlada, jesu i one što su kitile svadbene vence i one što su ukrase kačile na revere muških svatova, kao i na ženske zglobove. Nekada su ta obeležja svadbenog okupljanja pravljena od ruzmarina, dok se Sonja sad poslužila širokom kineskom ponudom. Nabavila je malene veštačke cvetove suncokreta i svojeručno ih obmotala komadićima jute, dajući sve od sebe da održi što više od drevne simbolike ugrađivanja sopstvenog znoja u lovorike. I da napravi vezu sa dekorom na kapiji devojačkog doma.

Ni jedna se od tih devojaka ne pravi da joj nije stalo do udaje, tiskaju se kao u nekoj čudnoj sportskoj disciplini, u kojoj ipak prednjači Ivana. Izvežbana na prehodnim slavljima, ona grabi drugi bidermajer u roku od dva meseca, što bi značilo da joj uloga neveste ne gine najskorijom prilikom.

Po povratku u supružničku kuću, na kapiji Sonju čeka svekrva Svetlana. Nudi joj med, da joj budući život zasladi, i crveno vino, da sve nadalje teče tako gusto i slasno. Potom se mlada podvrgava ispitu. Prvo, da li će uspeti da na krov nabaci sito, puno pšenice, kukuruza, kocki šećera i parica, što garantuje ostanak. Sve i da joj to ne uspe, postoji rezervno rešenje – da dever sito iskrcka nogama. Rizik od povreda, jer je ono plastično, a ne drveno, otklanja mladin pogodak, doduše, na terasu potkrovlja. Pre toga je deo sadržaja sita desnom rukom razbacivala po dvorištu, nagoveštavajući berićetno zajedništvo.

Zatim u ruke uzima nakumče, najmlađe muško dete iz muževljeve familije, vojvodinog sina Luku. Mališa je već potežak jer ima dve godine, pa Sonji polazi za rukom da ga triput podigne, ali ne i da ga u vazduhu okrene.

Kao da to nije dosta, dok je Ivica prenosi preko praga, pod miškama drži dve vekne hleba, a u rukama dve flaše vina, ali se o dovratak češe samo teška haljina. Sonja se tad tobože prepadne da će joj svatovi videti i ono ispod skutova, što i šalom propraća. I u tome se vidi otklon od patrijarhalne tradicije, kao i u broju i uzrastu nejači, nesuđenih nakumčića (ili nakonjčiča, kako se drugde kaže).

Muž potom svoju nevestu spušta na bračni krevet, što je vrlo jasno šta simboliše, ali baš i ne može lako da se dokuči jedan arhaičniji običaj: kad se Snežana udavala, scenario sličnog obreda podrazumevao je da je Dragan spusti u krilo svoje majke, što bi, možda, moglo da znači sklapanje pakta između snaje i svekrve, čiji se kontroverzan odnos uvrežio u poslovice. Ali, razlog da još neka žena iz blizine sipa vodu ispod stolice, podražavajući olakšavanje, današnji um ne može shvati, ma kako je širok ili naklonjen prenošenju običaja sa generaciju na generaciju.

Još nešto se događa u okviru tog nasleđa, ali zbog broja gostiju biva u restoranu. Iznosi se kumovska pogača, nalik slavskom kolaču, čiji prvi zalogaj uzima kum, kako bi se i dalo očekivati prema nazivu. Taj zalogaj prati poklon, bilo u novcu ili sitnim potrepštinama, poput karmina, češlja, ogledalca, jer kad se obrne ceo krug, od zvanice do zvanice, i završi kod kuma, on sve poklonjeno sipa u kecelju koju mladoj predaje.

Utisak celog niza obreda je svečan, ali i pun životnih sokova, ovaploćenih u neverovatnoj srdačnosti domaćina. Sa Sonjom, kao ženska ekipa, postajemo drugarice, premda bitno starije, a sa majkom Snežom nismo ni imale potrebe da se zbližavamo. Duše su nam se odmah prepoznale, što, čini se, nema veze sa konkretnim trenutkom kad je svako u svom najboljem izdanju, već je njoj tako širokrogruda priroda i inače. Ivičina mati Svetlana je primetno stidljivija.

A muški k’o muški, drže se na distanci na rastanku, vrlo uglađenoj. Možda i malo „tvrde pazar“, jer već smo ih videle uplakane, što oni možda ne bi da bude ovekovečeno, pa čak ni zapamćeno. Džaba, znak njihove „slabosti“, a zapravo tople ljudskosti, ostaće na fotografijama.

Odlazimo u kasno popodne, dok se veselje rasplamsava. Vetrić pirka kroz zelene krošnje, otežale od plodova krušaka i jabuka. Voćke i ne misle, al’ zriju da bi se nekom podale i bar na čas razgalile, takva je njihova „filozofija“ i krug harmonije. Na nama, ljudima, ostaje da svoj identitet potvrđujemo pozitivnim emocijama i običajima koji i služe da ih učvrste. Da ne zaboravimo ko smo i od koje „sorte“ potičemo.


Kulturni centar Kaleidoskop i magazin Kaleidoskop media u 2018. godini predstavljaju projekat “Identitet u amanet”.

Reportaža iz Ripnja, nadomak Beograda je deo projekta sa ciljem očuvanja kulturne baštine Srbije.

Projekat podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.


PROČITAJTE JOŠ NA KALEIDOSKOP MEDIA:

KULTURNO NASLEĐE KROZ SVADBENE OBIČAJE

UŽIČKA SVADBA - POD KONCERTNOM PALICOM ČAUŠA

OD KIĆENE ČUTURE DO "POPRAVKE"

GORŠAČKA KUHINJA I ZLATIBORSKI "MRS"


POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box