Identitet u amanet
identitet u amanet/15.11.2018.

Od kićene čuture do "popravke"

identitet-u-amanet
  • Aleksandrija Ajduković
  • Gordana Tadić
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
  • Aleksandrija Ajduković
Autor fotografije:

Piše: Dunja Ćirić

Foto i video: Aleksandrija Ajduković

Montaža: Marko Radibratović 


Od davnina, srpski narod čuva i neguje svoju tradiciju, a kako voli da se veseli, za svadbe nas vezuje zaista impozantan broj i šarenolikost običaja. U svakom od okruga i podokruga postoji nešto specifično i jedinstveno, što nigde drugde ne možemo sresti.

Pored aktera i običaja vezanih za svadbu, koje nalazimo kao podudarnost u svakom kraju Srbije, kao što su podrazumevani nevesta i mladoženja, kum, svekar i svekrva, tast i tašta, momačke i devojačke večeri, kićenje svatova, stavljanje burme itd., provešćemo vas kroz različitosti koje se tiču zapadnog kraja Srbije.

Zapadna Srbija prostire se od Šapca i Tršića ka Mionici i Užicu, Povlenu i Zlatiboru, ka Tari i Šarganu, Zlataru i Ivanjici na Kamenoj Gori.

U reportaži koju je naš magazin juče plasirao – Užička svadba – Pod koncertnom palicom čauša čitaoce smo upoznali sa slikovitim običajima kojih su se držale porodice Đurić iz Bele Zemlje nadomak Užica i Jovičića iz samog grada Užica. Ove dve porodice su se “orodile” venčanjem svoje dece Nikole Đurića i Danke Jovičić, sada Đurić.

Istražujući elemente tradicionalnih svadbi kroz projekat “Identitet u amanet”, tim magazina Kaleidoskop media je zaključio da se običaji praktikuju, a bez preciznog odgovora odakle oni potiču i čemu služe. Meštani svakog kraja u Srbiji, pa čak i sama sela ili zaseoci imaju svoja specifična tumačenja.

Podršku i stručno vođenje kroz svadbene običaje Zapadne Srbije pružila nam je Zagorka Nikitović, etnolog Narodnog muzeja Užice, pruživši nam stručne odgovore na pitanja u vezi kojih smo u toku pravljenja reportaže ostajali u dilemi.

Kako kaže Zagorka, Zapadni okrug specifičan je po još jednom značajnom akteru svadbe – čaušu koji nosi čauški čekić. Čauša predstavlja isključivo muškarac srednjih godina, koji nije srodnik mladenaca, ali je od izuzetne važnosti da dobro poznaje porodicu koja proslavlja svadbu. Naravno, čauš mora da poseduje i određene osobine, da bude rečit, dosetljiv, moralan, jakog glasa, ugledan čovek. Gazda koji pravi svadbu sam bira čauša kako bi mu pomogao u izvršavanju obrednih radnji, koje od mnoštva  ne može sam da postigne.

Dobar čauš ne bi bio čauš da nije zabavan i duhovit, pa od njih uvek možete očekivati raznorazne doskočice ili inteligentne šale, što da ne. Pošto je po svemu različit, različito je i okićen. Nije ga teško prepoznati, nosi šarenu, visoku kapu sa mnoštvom kićanki i čekić okićen peškirom, koji mu služi kao signalni znak da ga slušaju, ponekad sa njime udara i o sto, verovatno hrastov, u znak komandovanja! Ako mu druga ruka nije zauzeta čuturom sa rakijom, takođe okićenom, može nositi i mali doboš.

Još jedna ličnost koja se pojavljuje je barjaktar koji u svadbenoj povorci ide među prvima i nosi nacionalnu zastavu. Barjaktar je najčešće mladoženjin zet, pa mora da trpi. Devojke koje kite svatove imaju zadatak da ukradu barjak od barjaktara. Kada ga ukradu i okite, dolaze da igraju u kolu i počinju prodaju i cenkanje oko barjaka. Ovo je još jedan od običaja koji se održao do danas i ima zabavnu i šaljivu funkciju.

Najveći broj obrednih rituala veže se za mladu ili nevestu, pa je tako za ovaj kraj specifično da mlada budućem svekru ljubi ruku prilikom prosidbe, prebacuje sito preko kuće, preskače prag itd.

Običaj je bio da prilikom prosidbe, prvo devojčin otac vadi kićenu jabukusa utisnutim novčićem, kićenu čuturu sa rakijom, poziva kćer i pita je da li želi da se uda, a ako ona da potvrdan odgovor, prvo poljubi jabuku, pa ruku svog oca i nalije mu čašicu rakije. Ona odmah zatim ljubi ruku i budućem svekru i svekrvi, stričevima i ostalim prisutnim, čime izražava poštovanje prema starijim osobama i porodici u koju će se udati.

Na dan venčanja ima najviše obrednih radnji, pa tako, radi predostrožnosti, po mladu se ide jednim putem, a vraća drugim, jer tog dana svi gledaju samo mladu, a po kućama ima raznih vračara koje iz svoje pakosti mogu da naprave belaj. Zato na ovaj dan svi čuvaju mladu. Po mladu idu svatovi (najbliža rodbina i drugovi), a u kući ostaju svadbari koji pomažu oko hrane, pića i posluženja. Nekada je i mladoženja ostajao u kući, ali su današnje mladoženje odlučile da i oni krenu po svoje mlade.

Mlada se, pre crkvenog venčanja, zaustavlja na vodi (česmi) i umiva se. Ovaj običaj zadržao se do danas. Veruje se da voda poseduje magičnu moć i čisti ljude od zlih uticaja. Mlada se umiva, krsti tri puta, pa je svekar, dever ili kum, a nekada i čauš poju tri puta, u prošlosti iz ruke, danas iz čaše. Takođe joj se tri puta sipa voda u nedra, kako bi se, po verovanju, lakše porodila i imala mleka za dojenje. Mlada posle obavljenog obreda daruje vodu, ostavlja sapun, peškir, a u vodu baca novac.

Posle venčanja, nakon dolaska u kuću mlada treba da prebaci sito preko krova, koje dobija od svekrve, koja je za vreme venčanja ostajala u kući kako bi dočekala svadbu. Obema šakama baca zrnevlje žita prvo preko kućnog praga, desno, pa levo u znaku krsta, a preostalo zrnevlje prebacuje preko krova. Ovaj ritual je vezan za čvrst i dugovečan brak. Ako sito ostane na krovu brak će posedovati ove kvalitete.

Mlada je takođe morala da gleda mladoženju i svatove sa prozora kroz bosiljak. Ovaj magijski ritual ima za cilj da stvori uspešan brak, obezbedi plodnost i rađanje muške dece. Verovalo se da broj na kome se zaustavi prilikom brojanja označavati broj koliko će dece imati.

Ne bilo im dosta, od mlade se zahtevalo da vrši ritual i sa nakonjčetom. Sada ću vam objasniti šta je nakonjče. Ono je muško dete, staro oko godinu dana, najčešće iz porodice ili familije, koje daju mladi da ga tri puta obrne sa leve na desnu stranu, svaki put treba da ga podigne u vis i poljubi i na kraju daruje. I za ovaj običaj se vezuje određeno verovanje, da se mlada lakše porodi i dobije muško dete.

To nije sve, običaj je i da mlada preskače kućni prag ili uđe u kuću desnom nogom, a da ne dotakne prag „da ne bi ceo život lomila sudove po kući“. Na vratima je stajao mladoženja, oslonjen rukom na dovratak da se provuče ispod ruke, a u prolazu bi je malo i ”šljapnuo” kako bi mu ona bila potčinjena u kući.

Ponekad se pred mladence prosipa šećer, a tašta iznosi mladoženji med i daruje mu poklone uz verovanja da će im to omogućiti sladak život.

I za kraj, ako vam ovo nije dosta, postoji i drugi dan svadbe koji se žargonski zove „popravka“. Ovaj žargon specifičan je za užički kraj. Drugi dan u kući se okupljaju gosti iz daleka, bliža rodbina i prijatelji da bi se još malo proveselili i pojeli i popili što se da pojesti i popiti, dok mlada i mladoženja otkrivaju čari bračnog života.


Kulturni centar Kaleidoskop i magazin Kaleidoskop media u 2018. godini predstavljaju projekat “Identitet u amanet”.

Reportaža iz Bele Zemlje, pokraj Užica i tumačenje svadbenih običaja iz teksta pred vama su deo projekta sa ciljem očuvanja kulturne baštine Srbije.

Projekat podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.


PROČITAJTE JOŠ NA KALEIDOSKOP MEDIA:

UŽIČKA SVADBA - POD KONCERTNOM PALICOM ČAUŠA

KULTURNO NASLEĐE KROZ SVADBENE OBIČAJE

GLAMUR KRALJEVSKE SVADBE IZ 1922. GODINE
 
VENČANJA NOVOG DOBA - ALL ШИК&EXCLUSIVE


POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box