Identitet u amanet
identitet u amanet/29.11.2018.

Tradicija sa ličnim pečatom

identitet-u-amanet
  • Miloš Stošić
  • Miloš Stošić
  • Miloš Stošić
  • Miloš Stošić
  • Miloš Stošić
  • Miloš Stošić
  • Miloš Stošić
  • Miloš Stošić
  • Miloš Stošić
  • Miloš Stošić
  • Miloš Stošić
  • Miloš Stošić
  • Miloš Stošić
  • Miloš Stošić
  • Miloš Stošić
Autor fotografije:
Piše: Dragana Nikoletić
Foto: Miloš Stošić
Video: Vladimir Jović
Montaža: Marko Radibratović


Da ste se jednog sunčanog septembarskog dana tekuće godine, ustremili slučajno ka Velikom Gradištu iz pravca Beograda ili Požarevca, odmah iza oznake za skretanje za Kasidol, naišli biste na natpis „Tražite mladu?“ i bili usmereni na desno. Brižljivo prikačena mašna od tila i krasnopis na strelici, signalizirali bi da se ne radi o šali, već o nečijem trudu da uputi goste ka poprištu realanog događaja, pripremanog sa mnogo pažnje, stila i mašte.

Radilo se o venčanju Aleksandre Marković i Stefana Stankovića, koje je Kaleidoskop media, u sklopu projekta Identitet u amanet i nameravao da poseti zbog tradicionalnog pristupa ceremoniji, a najavljene potke svadbenog veselja. Stoga smo ciljano iz ravnice, isparcelisane na njive sa posečenim kukuruzima i one sa požutelim šuštavim strnjikama, skliznuli na sporedni put i obreli se u uzbudljivijem, brežuljkastom predelu, punom zasada lešnika.

Druga strelica kod crvene kuće i ograde sa lavovima ravnodušnih gipsanih lica, poručivala je „još malo“, i ubrzo zatim „blizu ste...“, pokraj table „Kasidol selo vitezova“. Poslednja „dobro došli“ nije ni bila potrebna u smislu određivanja pravca, jer već smo u čudu zurili u bogat venac na kapiji, čak i za svadbe nesvakidašnji, sa slapovima belih latica što su se vijorile na povetarcu. I u raskošno zdanje u pozadini, nalik omanjem zamku, svo upakovano u romantične ukrase, i obrubljeno slično dekorisanim kandelabrima i stablima drveća.

Na prostranom parkingu, a zapravo - pokošenom pročelju spoljašnjeg dvorišta, gde je maltene do juče paslo omanje stado stoke, uklonjeno (na način o kome sad ne razmišljamo) ovom prilikom kao neprilično događaju, dremka svega nekoliko vozila. Uglavnom registracija iz Italije, za koju je vezan čitav radni vek domaćina.

Mladin otac Saša stoji na kapiji, presrećnim osmehom nas uverava u ono što piše na poslednjoj tabli. Predlaže da se okrepimo na terasi u začelju kuće, gde se opušteno baškari grupica devojaka, mladinih sestara i drugarica, i plus Marko Marić, porodični prijtelj iz Trsta, sa suprugom. Iza pokretnih vrata, pojavljuje se i majka Jasmina, „rukuje“ se zglobovima, jer su joj šake vlažne od finiširanja poslova. Mlade nema, „na šminkanju je“, po malo je i pravdaju zbog kašnjenja.

Jutarnja sedeljka nama je baš zgodna da se upoznamo sa sledom predviđenih događaja. Jer, premda nas je Aleksandra taksativno izvestila o redosledu rituala SMS porukom, neke nam stvari nisu jasne. Recimo, šta je to „gađanje prstenjakom“, i zašto se mlada samo „izvodi“, a ne i „prodaje“.

Za poslednje postoje dva objašnjenja, a prvo leži u modernizaciji. „Nekada je ’cena’ mlade predstavljala vrednost radne snage koja se udajom ćerke uskraćivala domaćinstvu“, Marko tumači. Drugi razlog je ličan i glasi da „Sandra smatra da se ljudi ne mogu prodavati“, a što tog obreda neće biti po malo je razočarana mladina sestra Milena. Odgajani u duhu tradicije, iako, ili baš zato što su deo dijaspore, svako je od troje dece, Aleksandre, Milene i Milana, usvojio predanje prema sopstvenom izboru. Stoga nevesta ima slobodu da probere koje će se radnje danas upriličiti iz svadbarskog galimatijasa. O raznolikosti običaja zbori i narodna izreka „sto sela – sto adeta“, na koju nas opominje Sandrina drugarica Milica Marković.

Ovo se odnosi i na venac na kapiji, pa se u Loznici, odakle je poreklom Marko, na slavoluk kače samo grane bršljena, dok se ovde, u Braničevskom okrugu, u njega umeće i jelin zimzelen. Ne moraju ni da nam kažu koliko je dugo trajalo sakupljanje rastinja, a koliko prepletanje biljki sa čipkastim detaljima, po raskošnom rezultatu se vidi da je uložen veliki trud. Ipak nam vele da su pripreme trajale od kraja jula, kad su momci sekli grančice, a devojke nizale latice što se sad u slapovima gizdaju na kapiji, a čime je zapravo spojeno starinsko i novovremeno.

Ranije je, priča deda Radiša koji vrši poslednje provere po dvorištu, važilo pravilo da venčanja traju 14 dana, „sedam priprema, a sedam vađenja čepova iz zemlje“, kako namah daje šaljiv ton razgovoru. Ali nadovezuje i detaljniji opis tadašnjih svadbarskih pripremnih radnji: sve su se klupe i stolovi pozajmljivali od komšija, a zemlja zastirana ćilimima. Nije bilo ni šatora, samo svod od neba, vedrog, nadali bi se u to doba kada je dan u oči veselja, domaćin svadbe i prvi komšija mladinom ocu donosio bukliju, na konju. I sa čuturom, jabuku sa krunom od zabodenih zlatnika. Jabuka bi se kačila na visoku motku, i čekala da je izjutra hicem iz puške dokrajči mladoženja.

Kako danas konja nema „ni za lek“, dok su i lovci u deficitu, a zet Stefan požarevački đak, diplomirani ekonomista, komšija je došao peške, a neće biti ni pucanja. Potonje neki od okupljenih opravdavaju „bezbedonosnim razlozima“.

Na drugu vrstu amaneta podseća Milena: kad su se njihova mati i ujna udavale, miraz je dopremljen traktorom sa nekoliko prikolica. U prvoj beše dnevna soba, u drugoj kuhinja, u trećoj dečja.., i tako celokupno pokućstvo budućeg zajedničkog domaćinstva. Zahvaljujemo našim domaćinima na fotografijama iz tog vremena koje su pred vama.

Aleksandrina svekrva Štefica prošla je kroz drugačije iskustvo: ona je morala da na igranci, upriličivanoj nakon proševine, ali i svake noći tokom četiri dana svadbe, izmeni svu garderobu koju su joj muški svatovi poklonili, pa se presvukla 17 puta. I nije joj bilo teško, jer ovo je označavalo pažnju i poštovanje prema novoj familiji koju je iskazala i uzvraćanjem darova.

Danas je toj istoj potrebi ukazivanja počasti, Aleksandra odgovorila ručno ispisujući 350 pozivnica, i voskom ih pečatirajući. Aleksandra je novinarka, dopisnica RTS-a, pa je razumljiva težnja da pažnju i poštovanje izrazi u pisanoj formi, visoko estetizovanog obličja.

Bilo je tu još lokalnih detalja u kakofoniji rituala, priča dalje Milica, ali pominje samo najzabavnije, kao što je „varanje“. Muški svatovi bi došli da „ukradu mladu“, a njena porodica znala i da „poturi drugu, ili čak mladića“. Pa bi se tast šalio: „E, moj sine, mogao si naći i lepšu nevestu“. Sa jednim, danas komičnijim običajem, niko nije terao šegu: u vreme kada se slavilo četiri dana, dever bi u završnici sabirao guske, jer mladu je već sačuvao, što mu je bila prventstvena uloga.

Ono što objedinjuje nekad i sada, i sve srpske regione, jeste vreme kada se slavlje zakazuje. „Uvek je to u jesen, kad je kuća puna plodova leta, i gosti mogu izdašnije da se počaste“, objašnjava Milica. Za Braničevski okrug ipak je karakteristično da svadbarska veselja kače jul i avgust, kad padaju katolički Spasovdan ili Trojica, jer su tada „ferije“ u Austriji i drugim zemljama gde se gastarbajtuje. Međutim, konkretan datum ovog venčanja izabran je na osnovu statistike vremenske prognoze: još je toplo i prevashodno stabilno.

Deda Radiša još drži vezu sa onim drevnim, premda je i sam 40 godina stranstvovao. Ponosno pokazuje ambar, čija je unutrašnja strana sakrivena luksuznim baštenskim inventarom zaodenutim u bele tkanine. Spoljna fasada je okrenuta „parkingu“ i „čeka“ da prođe gungula, pa da se procepi u tarabi otvora koša zažute od uskladištenih klipova kukuruza. U magazi se cakle staklene kace s vinom, takođe deda Radišin proizvod.

Stoke je ipak morao da se reši, biće – trajnije, zbog kućnog koncenzusa, ali za tim ne žali mnogo, jer sve što je ikada stvarao – za decu je. Istina, imanje će da nasledi unuk Milan koji se vratio iz Italije da održava gazdinstvo, deda puca od ponosa, neznatno narušenog brigom kako će mladić u tome uspeti sa spletom savremenih navika.

Međutim, nana Branka i dalje je neprikosnovena šefica u svojih pet kuhinja, zimskoj, letnjoj, čajnoj.., sad centralizovanih u mesto gde su na ovalima stacionirani komadi gibanica i drugih pita, i prefinjeni tanjiri sa roštiljem i pohovanom piletinom (sa umacima). „Čeona“ ženska pozicija nani ne smeta, ili je upravo njome inicirana da, sa friškom prazničnom frizurom, usisava tepih pod šatorom. Ali, to nije obična šatra od vojne cirade, to je čardak sa kupolama, blistavo beo, natkriljen nad garniturama restoranskog nameštaja, prekrivenog belim „odelcima“ sa raskošnim mašnama, a smeštenim tik uz ambar. Biće tu mešunga običaja – obećava ovaj prizor.

Dok mi divanimo, mlada se vratila sa šminkanja, a ostali kompletirali svadbarski imidž. Pred kapiju je stigao seoski prodavac igračaka, jer svadba se ovde tretira kao vašarska svetkovina. Isti je razlog do ograde doveo oveću grupu komšinica, i (nepozvane) muzičare koji Markovićevima uzalud nude svoje usluge. Domaćini su već angažovali drugi bend, prikladniji po asortimanu pesama od ranije prispelog bleh orkestra.

Tačno po „skedžualu“, ka dvorištu jezdi auto iz kog se vijore barjaci. Nekada se, veli Marko, i ovaj običaj sprovodio na konjima na kojima bi dojahao dever i druga mladoženjenjina svojta, a povorka zastajala na svakoj raskrsnici kako bi molili Boga uz tri gutljaja vina, i uz zdravice. Premda su konje zamenili automobili i sportski motori, barjaktari se i dalje u Kasidolu zovu „konjanicima“. Kako nema ni lovaca, kako rekosmo, a stoga ni pušaka ni pucanja, a usled čega izostaje i jabuka, automobil se parkira direktno pred kućom.

Čutura je opstala, pa kreće od mladoženjinog ujaka Mlađana sa počasnom titulom domaćina svadbe, ka ocu Saši, uz gromki pozdrav „srećno veselje“, a onda ljuti sadržaj kusaju i drugi muški na kapiji. Naprasno postaje tolika gužva, da ne uspevamo da ispratimo ko se tu sa kim ljubi i zdravi. Ni one što smo do malopre sa njima sedeli na terasi straga više ne prepoznajemo, utopljene u opštu radost i čestitanje. Svatovi polako zauzimaju mesta pod čadorom, dok se komšinice premeštaju sa pozicije kod ograde na niz stolica za njih posebno postavljenih u dvorištu. Tu im je kao u loži, sve mogu lepo da vide i prokomentarišu.

Premda se već uveliko pijucka i ovlašno mezeti od obilja đakonija, svi čekaju trenutak da se mlada izvede tradicionalno, a kad se Aleksandra pojavi na vrhu stepeništa zastrtog crvenim tepihom, svečarkama se otima „ahhh“. Pod ruku je izvode brat Milan i dever Aleksandar, dok joj se rubovi venčanice spuštaju poput penušavog vodopada. Slični haljetak ima i mala mlada, samo što je znatno kraća da se malecka ne bi saplitala. Druga, još mlađa devojčica sa istom ulogom, obučena je u minijaturnu belu haljinu.

Dostojanstveno idu korak po korak ka svadbenoj skupini, pod stope im male mlade posipaju latice. Da neko može da skrene pažnju sa nevestine toalete, primetio bi njen pogled uprt u mladoženju. Uskoro, ona će zvanično postati Stefanova supruga, što on preliminarno overava ljubavnim celivom. Ipak stidljivo, jer činu svedoči stotinak pari radoznalih očiju.

Nastaje nova vrsta gungule, zvanice okružuju mladu i mladoženju ispod čadora: oni se gađaju prstenjakom i sad znamo da je to srpsko platno kojim će im sveštenik obmorati šake tokom crkvene ceremonije. Prstenjak leti iz ruku u ruke, nikako da se skrasi i time pokaže ko će u kući gazdovati. U svoj toj gužvi nama se čini da je platno ostalo konačno u mladinom naručju. Ne možemo da siguramo da li joj je to Stefan (već) džentlmenski popustio.

Slede i govori, okupljenima se obraćaju prijatelji – očevi. Poenta oba ta izliva sentimenata jeste da se „rađa puno dece“ i živi u slozi i štovanju. Mladenci ispijaju po gutljaj crvenog vina iz specijalnih čaša, za njima i mladini roditelji, maltene do dna, i ostaje taman toliko rumene tečnosti da Sandra i Stefan zaokruže ritul. „Inače se to radi kada svi izađu iz šatora, ali je to u našem slučaju bilo nemoguće“, smeje se Sandra, kasnije objašnjavajući.

Male mlade se još na kratko šepure u svojim ulickanim izdanjima, dok se dečaci vijaju po dvorištu i jedan od drugog sakrivaju pod stepeništem. Tako, da nije svečarskog ruha i dekoracije, događaj bi bio sličan masovnijem pikniku.

„Vreme je da se krene u crkvu“, primećuje neko, „jeste, ali ne pre nego što ’obrnemo’ još jedno kolo“, odvraća mu drugi, pa brže-bolje kolo i povede, a ostali ga prate veselim cupkanjem. Raspoloženje je rastuće burno, „krešendo“, rečeno muzičkim rečnikom, veseli gosti izlaze iz dvorišta igrajući, takođe običajno.

Kolona najzad kreće put Požarevca, ispraćena mahanjem i ponekom suzom komšinica, i za 20-ak minuta već je ispred hrama svete Petke na periferiji grada. Crkva moravskim stilom podražava srednjovekovne građevine, ali je živopis iznad oltara drečavih boja i nekako nadrealan, skoro pa psihodeličan. Ali, kome je sada do takvih opservacija, sada je važan samo mladi par i njihovo sudbonosno „da“ pred Bogom. Dok traje obred, cikću kamere na mobilnom, svi bi da im prizor ostane u trajnoj, materijalnoj uspomeni.

Na izlasku iz hrama, jedna od malih mlada bi opet da zahvati latice iz korpe i pospe ih po mermernom podu ispred vratnica. Međutim, ovo ne dozvoljava prodavačica sveća (ili popadija, teško je razaznati), pa poprište grupnog fotografisanja i bacanja bidermajera ostaje ulepšano isključivo mladencima i zvanicama, odnosno, njihovim osmesima. Neki drugi bleh orkestar brunda „Đurđevdan“, gosti se opet lakonski služe sa trpeze, u porti improvizovane.

Zborno zatim krećemo ka mladoženjinoj kući, kakav je i red. Zvanica je mnogo, a ulica strma, pa sa zakašnjenjem dolazimo na sledeću tačku od značaja. Sa prethodnom, u smislu poštovanja tradicije, dakle – kućom Markovića, povezuje je ukrasni par inicijala na fasadi, samo što ovde piše „SA“, a tamo obrnuto. Konekciju čini i pažnja u dekorisanju dvorišta, samo što je ova kuća nešto običnija, sličnija, iako uglednija od neke u vlasništvu prosečnog srpskog domaćina.

Umesto crvenog tepiha da se sliva do dna stepeništa, ovde je u domu Stankovića pozicionirana – fotelja. Kožna, softana, a dovoljno stabilna da predstavlja odskočnu dasku odakle će Aleksandra zavitlati sito na krov kuće. Da li zbog treme ili premora, tek, to njoj iz prve ne uspeva.

Kad sito zvekne o zid po drugi i treći put, iz mase se opet čuje horsko „ahhh“. Sada drugačije, kao kad reprezentacija, basket ili fudbalska, omaši koš ili gol u odsudnom trenutku. Umesto da je blokira, to „ahhh“, mladoj daje novu snagu i sito konačno završava na balkonu. Pogodak izaziva opšti aplauz, baš kakav je i novi običaj po crkvama, nakon završenog obreda. Najburnije pljeskanje proizvodi činjenica da je Sandra uzela muževljevo prezime, što se dešava kad matičar prispe u restoran.

Sada i ovde, mlada je spretnija sa decom nego sa prevaziđenim kuhinjskim alatkama, što se vidi iz sledećeg – okretanja nakončeta. Da bi čin zagarantovao mnoštvo poroda, ili iz nekog drugog razloga, tek, Aleksandra u naručje prihvata dva najmlađa deteta iz obe porodice. Prvi je izgledom ozbiljan iako jedva dvogodišnjak, udešen leptir-mašnom, i grleno se smeje dok ga mlada vrti u vazduhu. Šta je kuća bez ženske čeljadi, pa je i mala Miona u mladinim veštim rukama. Ovaj, svakako važniji ispit, Sandra polaže bez popravnog, i još ga je obogatila dodavanjem drugog nakončeta, čineći time presedan.

Zatim svekrva iznosi posudu sa slatkim i bokal vode, i dodaje je snajki. Ona zahvata kašiku tek načete zimnice i stavlja je u usta mladoženji, a potom i mladoženjskom, Stefanovom bratu od ujaka Veljku. Sve je to još uvertira za finalni čin inicijacije devojke u suprugu.

Mlada u finišu uzima bocu vina, dok joj veknu hleba stavljaju pod pazuh. Tako bremenitu znamenjem napretka, Aleksandru Stefan prenosi preko praga.

Neko u dvorištu plače, jer i takav red nameću emocije. Drugi se smeška jer je dugo čekao dan svadbe. Poneko se i vrpolji, ogladneo od tolikog uzbuđenja. Mlada, sigurni smo, jedva čeka da prođe svečani ručak, ma kako otmen i veličanstven bio, pa da se sutradan okupe u skromnijem broju, u krugu familije.

Tad će se prepričavati zgode, šalom distancirati od sitnih nezgoda. Veselje, tako, neće trajati kao nekad - 14 dana, niti biti potrebe za skupljanjem čepova, ali se neće završiti naglo. Jer svi uskoro treba da se vrate svojim uobičajenim obavezama, dok se preporučuje postepena promena iz raskoši slavlja u svakodnevicu.

U svoj novi, bračni identitet, mladenci će uneti svoja celokupna bića, a sprovedenim običajima – deo simboličnog nasleđa. I to upravo korpus po sopstvenom izboru, ni manje ni više od onog što žele da preuzmu iz tradicije. Slično će i odgajati decu, već smo uvereni, ali i da tom kolektivnom sopstvu doprinose ličnim pečatom.


Kulturni centar Kaleidoskop i magazin Kaleidoskop media u 2018. godini predstavljaju projekat “Identitet u amanet”.

Ovaj tekst, sa tumačenjem svadbenih običaja iz Beogradskog okruga je deo projekta sa ciljem očuvanja kulturne baštine Srbije.

Projekat je podržan od Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.


PROČITAJTE JOŠ NA KALEIDOSKOP MEDIA:

SVADBA U RIPNJU - KAO PRINC NA BELOM KONJU

UŽIČKA SVADBA - POD KONCERTNOM PALICOM ČAUŠA

OD KIĆENE ČUTURE DO "POPRAVKE"

GORŠAČKA KUHINJA I ZLATIBORSKI "MRS"


POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box