Identitet u amanet
identitet u amanet/6.12.2018.

U inat geacima i špiclovima

identitet-u-amanet
  • Slobodan Manigodić
  • Slobodan Manigodić
  • Slobodan Manigodić
  • Slobodan Manigodić
  • Slobodan Manigodić
  • Slobodan Manigodić
  • Slobodan Manigodić
  • Slobodan Manigodić
  • Slobodan Manigodić
  • Slobodan Manigodić
  • Slobodan Manigodić
  • Slobodan Manigodić
  • Slobodan Manigodić
  • Slobodan Manigodić
  • Slobodan Manigodić
  • Slobodan Manigodić
  • Slobodan Manigodić
  • Slobodan Manigodić
  • Slobodan Manigodić
  • Slobodan Manigodić
  • Slobodan Manigodić
Autor fotografije:
Piše: Dragana Nikoletić
Foto: Slobodan Manigodić
Video: Nikola Davidov
Montaža: Marko Radibratović



Širok Dunav, ravan Srem, a u njemu narod vrcav, malo na sve ljutit, više šaljiv na svoj račun, baš kao što prašti dvostih bećaraca, narodnih pesama što su se pre 200 godina odomaćile u ovom regionu Vojvodine. Nauka se još nije složila odakle se tačno pružaju bećarski koreni, što Sremcima nije smetalo da rimovanim stihovima razvesele svaki prekid u teškom radu do pre neku deceniju, a danas da obeleže svadbene ceremonije. Tamburaši ih prenose sa kolena na koleno, podstičući svojevrsni lokal-patriotizam u slušaocima što ponavljaju prvi stih uz varijacije, praveći antitezu premisi svake strofe. I tako u beskraj.

„Otkako sam, valjan bio nisam, i umreću, popravit’ se neću“, napev je novijeg datuma, ali verno oslikava sremački prkosni temperament koji je inicirao Miloša Birovića da svoju mladu Nikolinu uzme na starinski način. „Između nas Sremaca i Mačvana vlada izvesno takmičarstvo, pa mi njih zovemo špiclovima i geacima (stipsama), a oni nas Švabama“, mladoženja objašnjava zašto je odlučio da na svom venčanju sprovede onoliko sremačkih običaja koliko je bilo moguće, s obzirom na atipičnu mladenačku situaciju.

Jer, 28. jula, kad je osvanulo jutro svadbe, oni su već imali Lenku, staru skoro sedam meseci, a živeli zajedno još od ranije, u civilnom braku. Stoga su prirodno otpali neki od rituala, ma kako zbog toga mladenci žalili. Ili - ne, da ostanemo u duhu bećaraca. Ali, idemo redom.

Ekipa Kulturnog centra Kaleidoskop i magazina Kaleidoskop media je posetila kićeni Srem, beležeći te običaje u svom projektu “Identitet u amanet”.

Svaki je korak u njihovoj vezi bio čudan na svoj način, pa ih je spojila „provodadžika“ Daca, zajednička prijateljica. „Imam jednu drugaricu za tebe“, neumorno je opsedala Miloša. „Znaš kakvog imam druga, sigurno bi ti se svideo“, ponavljala je i Nikolini, a oni se branili kako su znali i umeli. Najzad su pristali da jedno drugo prihvate za „frendove“ na društvenoj mreži Fejsbuk, što je, izgleda, savremena platforma bračnog posredovanja. Ali, da nije bilo starinskog pogurkivanja, ne bi došlo ni do dopisivanja.

„Razmenjivali smo poruke neko vreme, te je došao dan i da se upoznamo, iako smo, zapravo živeli u komšiluku“; Nikolina priča kako su „popustili“ Dacinom pritisku. Očito je „provodadžika“ imala talenta, jer se od tada nisu razdvajali, skućivši se ubrzo u jednom domaćinstvu, iz praktičnog razloga. Nikolini je sledila pauza u pravu na korišćenje Studentsko doma, a Miloš je ionako iznajmljivao stan u Novom Sadu.

Pragmatičnost je dovela i do toga da se ubrzo presele kod Miloševih roditelja, u Sremsku Mitrovicu. Tad su već stali da kuju planove za venčanje, ali para nikad dovoljno za te mega-derneke. „Doduše, nas dvoje nismo pristalice glomaznih svadbi zbog kojih mladenci grcaju u dugovima dugo posle, dok se i svatovi teško oporavljaju od troška“, treći je pokretač opredeljenja za obred kome prisustvujemo, a nije bio prvi u hronologiji svadbenih svetkovina.

Prethodilo je građansko sklapanje braka, takođe neobičnog bekraunda. Festival venčanja na Voždovcu, u Beogradu, objavio je oglas u kom se nudila ceremonija o trošku organizatora. Dakle, besplatna venčanica, odelo, burme, usluge matičara, uz jedini uslov da to bude u nedelju, 26. marta 2017. u 16 časova. Od njih je bio hitriji jedan drugi par, ali je ta nevesta odustala uživo, tokom Jutarnjeg programa na TV Pinku. Buduće Biroviće je hitro prijavila jedna drugarica, a oni prošli na konkursu. Sve je trebalo organizovati na brzaka, i svatovi, njih 50-ak, pozvani su po hitnom postupku. Te nedelje Miloš i Nikolina bili su venčani prvi put.

Ona je, tvrde očevidci, blistala od lepote, što je, kako bi rekle babe, nagovestilo da će uskoro ostati u blagoslovenom stanju.

Tako i beše, pa je na ovaj svet stigla Lenka, majušna, „tatina ćerka“ kad god je „nevaljala“, a „mamina sreća“, kad god je mirna i dobra, kako uz osmeh objašnjava Nikolina. Bebeći zvuci ispunili su dom Birovića, i uz njih sva moguća radost. Pa ipak, spektakl u holu Tržnog centra na Voždovcu njih nije zadovoljavao u smislu načina na koji se brak sklapa. Hteli su i dalje „nešto originalno, ali i u duhu tradicije“.

„Holivud je od venčanja napravio vrstu cirkusa, a kako se svi ugledamo na zapad, obredi su se ujednačili, kako se gubi identitet“, Miloš se po malo sremački ljuti zbog „štete koja je nenadoknadiva“. Ponosnom na svoje poreklo, poznato mu 400 godina unazad, sve do crnogorskih gudura, bilo mu je stalo da ga svadbrarskim običajima kruniše.

Romantičan u duši, osmislio je i ekstravagantnu veridbu koja svemu i prethodi po protokolu. Ali, umesto da sa kumom, koji i posle ostaje centralna figura, i sa ocem, ode u mladinu kuću, i prstenom je isprosi, noseći kao darove vezene košulje, pogaču i jabuku, Miloš je napravio rođendansku žurku, i na nju pozvao i Nikolinine prijatelje. I potom „isfingirao“ kvar na automobilu jednog od gostiju, i pošao da pruži pomoć, vodeći i Nikolinu, i sve ostale, što je njoj bilo čudno, iako ne i sumnjivo.

Kada je klekao u belom odelu u blato, jer danima je pljuštala kiša, nadomak mesta na Petrovaradinu gde su se prvi put poljubili, i zapitao je da li će s njim da bude do kraja života, ona se zbunila. On je opet reagovao šeretski preko, što je nju prenulo, pa je i pristala. Tako je, sticajem okolnosti, izostao ritual simboličnog izlaska iz porodičnog doma, ljubljenje u ruku roditelja, kao i uručivanje kumu (ili deveru) okićene čuture. U takvom izdanju, on bi, kum ili dever, nadalje išao da poziva svatove i iz svakog doma poneo po platneni peškir, sa bogatim vezom, a proturen kroz remen čuture. Obavezno je bilo i popiti po gutljaj ljute sadržine, uz pozdrav: „Nek’ je srećno mladencima“.

U izvedbi prosidbe budućeg bračnog para Birović, sve je bilo drugačije i moderno, ali je srž rituala ipak ispoštovan. Doduše, Nikolina je svoje o veridbi obavestila tek posle, dok su Miloševi otac i mati, za događaj saznali preko Fejsbuka. Dok svedoče o još jednom ustupku savremenom, mladenci se smeškaju zajedničkim osmehom.

S obzirom na tako izraženu maštu verenika, dalo bi se pretpostaviti da sa planiranjem svadbe nisu imali nikakvih problema. Pogrešno, jer prošlo je dosta vremena dok nisu pronašli mesto gde će se obred izvesti, Fruškogorsku lugarnicu u po malo planinski razbacanom, a opet vojvođanski urednom selu Mala Remeta. I tako se sudbina ponovo umešala u tradicionalna pravila.

Jer, u Sremu stvari ovako idu: na dan venčanja, prvo se ide na ručak kod mladinih. Tamo se ona kupuje od brata, on se tobože cenjka, a tokom svečanog obeda ona sedi tik do kuma, jer još nije prošla zvaničnu inicijaciju udajom. Po kuma se ide skupa, sva muška čeljad iz doma mladoženje, obavezno uz muziku, ali se ništa od ovog ne događa pre no što se obavi momačko i devojačko veče. Sve navedeno služi da naglasi prag između mladosti i zrelosti.

I dalje su mladenci razdvojeni, po sremskim običajima, pa u crkvu stižu odvojenim kolima (ili, nekad, kočijama), ili peške. I tu je realnost „zakuvala“, i čak kontrirala odlukama mladenaca: svi su svečari došli pred kuću, a ne samo oni što nisu znali put do manastira.

Kod izbora hrama mladenci, opet, nisu imali nedoumica. Znali su da to mora da bude Bešenovo, negde između Mitrovice i Male Remete. „Moj je deda bio crkvenjak u seoskoj crkvi u Bešenovu, i zavetovao je ćerke da se bar jedna venča u manastiru koji je tri puta rušen, a u poslednjem navratu do temelja“, objašnjava Nikolina.

Kako su se deda Luki ćerke poudavale do obnove manastirske crkve Svetih arhangela Gavrila i Mihajla, na unuci je ostalo da ispuni amanet. Pozivnica, izvezena na komadima srpskog platna stigla je na mnoge adrese, vabeći oko 200 zvanica, od kojih je polovina odustala sa validnim opravdanjem.

Ekipa magazina Kleidoskop media stigla je neplanirano, ali najavljeno, tek neki minut nakon što se mlada vratila od šminkera i frizera. A mladoženja stao da oblači narodnu nošnju i stigao do čakšira. Po starini, i da ima sestre, one bi mu nasule vodu u lavor da se umije, iznele vezenu košulju i polucilindar. On bi od roditelja uzimao blagoslov, uzvrativši poljupcem u ruku. Ovako, svi su na okupu i tvore jednu vrlo modernu skupinu.

Premda Miloševi drugovi, možda i nesvesno, preuzimaju ulogu krtana, zaduženih za dobru atmosferu na svadbi, oni ne hvataju petla, ne vezuju mu noge i ne nose svuda sa sobom, zadovoljni, možda, što su mladoženji vratili milo za drago, iznenadnim dolaskom - za pređašnje obešenjakluke. Možda bi se neko i latio puške, ali se ova „brdska novotarija“ slabo zapatila u Sremu, pa nema pucanja u jabuku. Srećom, veli Miloš, jer, „kakav je baksuz, pucnjava bi mogla da krene po zlu, i da, kao onomad, u novosadskom naselju Alibegovac, zalutali metak nekog pogodi. Neki se od „krtana“ ipak mršte što pucnjava izostaje.

Što se nošnji tiče, i one imaju svoju priču. „Isprva su nam drugari po kulturno-umetničkim društvima obećavali da će nam bez problema nabaviti nošnje, ali se nedelju dana pred svadbu to pokazalo kao nemoguće“, prepričava Miloš, već maltene spreman za polazak. U škripcu se angažovala Ljilja, vlasnica Lugarnice, pa su paradnu sremačku odeždu dobili na revers, bez da plate i cvonjka, od jednog njenog prijatelja. „Zanimljive su finese, pa radna nošnja u Sremu veoma liči na banatsku, a paradna na mačvansku“, Miloš je mogao da bira između „dva zla“, pa  izabrao manje, da ipak zaliči na „špiclova“, svečanoj prilici adekvatnijeg imidža.

Oko duge platnene košulje obavio je pojas, navukao jelek, nazuo opanke, umesto dubokih lakovanih čizama, jahaćih, a na glavu natukao šajkaču, a ne šubaru ili (polu)cilindar. I taman kad je primetio da mu fali dugme na čakširama, i počeo da ga na sebi ušiva, zvanice su se uzvrpoljile.

Brzinski su fruštukovale s nogu klasičan mezetluk, da daju Nikolini vreme da navuče nošnju i prihvati se darovanja. Svima po peškir – kumu, deveru i svekru. I običaj kićenja auta prilagođen je stvarnosti, za to su zadužene Miloševe rođake, jer su sve devojke iz roda Nonković – poudavane. Stoga ni jedna iz Nikolinine svojte ni goste ne kiti ruzmarinom.

„O, kako je ovo komotno“, komentariše mlada meko spuštanje košulje niz telo, upoređujući ga sa stegom zapadnjačkih venčnica. Gracilne građe, liči na lutkicu – suvenir, dok Miloš dominira stabilnom telesnom konstitucijom, nesputanom građanskim odelom. Još samo kumovi imaju nošnje, dok drugi nisu imali tu vrstu obaveze. Nikolinina mati Jovanka prihvatila je ideju dragovoljno, sentimentalna prema starim vremenima.

Pokušavajući da sastave mozaik od običaja, mladenci su rešili da sednu u kočiju nakon obreda u crkvi, istina, na nekih 500 metara od restorana. Da su na ovaj način krenuli od kuće, kako pristaje tradiciji, siroti bi konji gore-dole po obroncima jedine planine u nepreglednoj ravnici, lipsali od umora. Ni oni više nisu naviknuti na običaje, jer tradicija izumire. U ritmu kasa, blago se talasaju barjaci, zadenuti za sedišta kočije.

Pred kapijom Lugarnice stoji starinski lavabo, sa limenim lavorom, u njemu je hrpa ruzmarina, za one što su došli pravo na ručak. Na kapiji stoji pudar, čuvar vinograda i klepeće čudnom napravom. Prahrišćansko zaduženje da straši ptice i lopove, sad je usmerio na sve što bi moglo da poremeti raspoloženje svadbara. „Po naški, goste dočekuju reduše, mlade devojke koje poslužuju i dobijaju novac od kićenja“, objašnjava jedan od svatova, glasno, da nadjača čegrtaljku. Jedno ga devojče malo bocnu laktom, čisto da ga opomene da skrasi jezik uoči jednog od najvažnijih današnjih rituala.

Lagano, u skladu sa razlikom u gabaritima, Miloš uzima Nikolinu u naručje i prenosi je preko „Dunava“. Moćnu reku što predstavlja severoistočnu granicu srpskog Srema, simboliše pozamašno drveno korito. Jedan se curetak zakikoće, možda od treme da će mladoženji da zapne noga o ivicu, ali sve prolazi glatko, kao da su zahvat dugo vežbali. U korito se potom ubacuje sića, zbog dobre sreće mladenaca.

Da je sve bilo po tradiciji, nakon venčanja, svatovi bi se veselili u mladoženjinoj kući. Sestra bi metlom pomela mesto gde bi se rasprostro ćilim i po njemu razbacali novčići ili dukati. Mlada bi, prilazeći svom novom domu, pare sakupila, a onda u naručje prihvatila nakonjče. Tri puta bi najmlađe dete iz muževljeve familije podigla u vazduh i poljubila u obraze. Onda bi joj pod mišku zaova stavila dve pogače, a u šake dve boce rujnog vina i prevela je preko kućnog praga. Nevesta bi prosula žito iz sita, da prejudicira berićet, a onda sito nabacila na krov, kao i u mnogim drugim delovima Srbije. Pogodak bi označio početak veselja, sa sve „iju-ju“ iz raspevanih ženskih grla.

Takođe, na svadbenu večeru nakon crkvene ceremonije, ne bi išli svi mladini gosti, već samo povođani, njena bliža familija. Dok bi gosti jeli supu, kuvano meso sa crvenim sosom i renom, a pre no što pređu na pečenje i kolače, neki bi mališan sazuo (ukrao) mladinu cipelu, pa bi je ženik otkupio. Međutim, kako već znamo, svi običaji koji ištu ekstra novce, izbačeni su iz današnjeg rasporeda. Uostalom, sve se sada odvija u restoranu, nekoj vrsti simbioze i v.d-a nevestinog i muževljevog doma.

Tamburaši ne prave pitanje, i već su zauzeli mesto u hladu drveta, pripomažu im harmonikaš, kontrabasista i violinista. Note su meke, ne izazivaju poriv za šenlučenjem, uz bećarce se veseli dostojanstveno, uprkos često šaljivim stihovima. Mladenci su na svojevrsnom pijedastalu, na „dvosedu“ od bala slame, što je još jedan doprinos savremene mašte, iako deluje arhaično.

Na stolovima već se nude kriške hleba s mašću i alevom paprikom, al’ tu su i komadi švargle, sira, pikantna sremska kobasica seckana na šnite. Najočigledniji otklon od drevnog jelovnika je gulaš, specijalitet lokala, gotovo nikad služen na venčanjima. „Običaj je bio da se od iznutrica napravi paprikaš, što je bila neka vrsta rezervnog jela za reduše“, objašnjava onaj isti stručjnak za tradiciju, zagovornik prava reduša. „Pečenje se ovde nikad ne sklanja sa stola, čak i kad se postave torte i kolači, jer se nikad ne zna kad će neko opet da ogladni“, on još i ovo primećuje. Jer, uz tamburaše se veseli polako, gustira se svaka nota i napev, pa igranka zna da traje do jutra, a da se nikakav belaj ne desi. Kum se sa veselja najsvečanije ispraća, dok se mlada u svoje odaje povlači mnogo ranije.

Ni ekipa našeg magazina ne čeka kraj derneka, već odlazi put Beograda. U ustima nam je ukus hleba i masti, što evocira sećanje na detinjstvo, baš kao što sve viđeno podseća na minula vremena. Ova je svadba, tek protkana ritualima, opomena budućim mladencima: ne zaboravljajte svoje, ne gubite identitet, već ga sobom nosite svuda, kao poklon budućim pokolenjima. Birovići su svoje ispunili, makar iz drugog puta, preduhitrivši „treću sreću“ koju sugeriše poslovica.

Miloš na još jedan način participira u čuvanju nasleđa, on piše blog sa kratkim pričama, trudeći se da poštedi zaborava stare sremske reči. Time potvrđuje kolokvijalni naziv za Sremce, jer su tekstovi puni „firangi“, „kibic-venstera“, „kunsta“ i sličnih nemačkih izraza, „u inat geacima i špiclovima“, a na korist „Švabovima“. Ako ništa drugo, bar se te lokal-patriotske navodne zadevice, same od sebe prenose, ali se neki trude da i ostalo bude zapamćeno. I zabeleženo.

Pa, nek’ je srećno mladencima!


Kulturni centar Kaleidoskop i magazin Kaleidoskop media u 2018. godini predstavljaju projekat “Identitet u amanet”.

Ova reportaža iz Srema, Vojvođanski okrug je deo projekta sa ciljem očuvanja kulturne baštine Srbije.

Projekat je podržan i sufinansiran od Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.


PROČITAJTE JOŠ NA KALEIDOSKOP MEDIA:

SVADBA U RIPNJU - KAO PRINC NA BELOM KONJU

UŽIČKA SVADBA - POD KONCERTNOM PALICOM ČAUŠA

ISTOČNA SRBIJA - TRADICIJA SA LIČNIM PEČATOM

OD KIĆENE ČUTURE DO "POPRAVKE"

GORŠAČKA KUHINJA I ZLATIBORSKI "MRS"


POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box