Klik na svetlost
klik na svetlost/8.04.2019.

Bitka za spas orla krstaša

klik-na-svetlost
  • Pixabay
Autor fotografije:

Kaleidoskop media



Bora i Eržika su jedini par orlova krstaša koji krstare srpskim nebom, a do pre 20 godina bilo je oko 10 takvih parova. Ovaj preostali par svio je gnezdo nedaleko od malog vojvođanskog sela Srpski Krstur, što je posebna simbolika – srpski orao u “srpskom” Krsturu.

U poslednje dve godine izrodili su tri mladunčenta – pre dve godine rodili su se Duško i Lilika, a prošle godine na svet je došla i Nada, koja je, simbolično, baš to ime dobila u nadi da će krstaš ipak preživeti u Srbiji.

Poslednji preostali par te ptice u Srpskom Krsturu čuvaju članovi Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije u okviru međunarodnog projekta “Panon igl lajf”(Pannon Eagle Life), koji naša zemlja sprovodi u saradnji sa Češkom, Slovačkom, Austrijom i Mađarskom.

Prema rečima Milice Mišković, predstavnice Društva, reč je o projektu koji je započet pre tri godine uz finansijska sredstva Evropske unije, a u cilju zaštite ove globalno ugrožene vrste.

Orao krstaš je evroazijska vrsta, a danas je, objašnjava Mišković, mnogo više ima u mongolskim i kazahstanskim stepama, dok je u Evropi, za razliku od ranijih vremena, njen broj drastično manji.

Ljudi uništili prirodna staništa

Na primer, navodi Mišković, do pre 20 godina na Fruškoj gori bilo je tri para orla krstaša, a u Deliblatskoj peščari čak sedam ili osam.

Danas ih tamo više nema, a jedini preostali par u našoj zemlji svoje gnezdo je svio na granama kanadske topole, u stepi blizu sela Srpski Krstur, gde je i ove godine položio jaja.

Razlog zbog kojeg je orao krstaš postao još jedna u nizu ugroženih vrsta je isti kao i kod drugih životinja – ljudi, jer, kako kaže Mišković, sva prirodna staništa ljudi su uništili i iskoristili za poljoprivredu, naselja ili industriju.

- Staništa poput ovog, u blizini Srpskog Krsutra, više nema. Kada pogledate u Vojvodini svuda imate naselja, a orlu krstašu je potrebno izolovano stanište, jer su osetljivi na ljude, a osetljivi su s razlogom, naučili su da su ljudi nešto što njih proganja, uznemirava i lovi – ispričala je Mišković.


Lovili su ih kao trofejne ptice

Orao krstaš je nekada bio trofejna ptica za mnoge lovce lepa i velika, sa rasponom krila od dva metra, a opet, pristupačna, jer ne živi u planinama, već u stepama, što je, takođe, umanjilo njihovu populaciju.

Osim nedostatka staništa, razlozi zbog kojih ova ptica nestaje su i nedostatak visokih i starih stabala, koja oni obično biraju za svoje gnezdo, a najveći problem za njih, kaže Mišković, jeste trovanje.

– Trovanje orlova je začarani krug. S jedne strane ima ljudi koji namerno bacaju zatrovane mamce za pse, šakale ili lisice, a ironija je što ptica leti i onda će pre da snimi mamac nego životinja sa zemlje. Druga stvar, poljoprivrednici i dalje koriste pesticide koji su zabranjeni u Srbiji, poput furadana, koji je usmrtio veliki broj životinja – kaže Mišković.

Zato su pored čuvanja gnezda jedinog preostalog para orla krstaša od lovokradica, prisustva poljoprivrednika, oluja, ističe ona, Društvo i Lovačko društvo “Srpski Krstur”, koje im u tom poslu pomaže, zaduženi i za čuvanje staništa od postavljanja otrova i podizanja svesti građanima koliko je to opasno.

Ako bi se jednoj od ove dve ptice nešto desilo mi više nemamo tu vrstu u Srbiji, a stoji nam na grbu i dičimo se time. To je stvarno jedna velika ironija – rekla je Mišković.

A kako je orao krstaš završio na srpskom grbu?

Mišković navodi da je od pojedinih ljudi o tome čula dve vrste predanja, a jedna od njih kaže da je to ptica koja je najviše viđana na ovim prostorima i koja se gnezdila na hrastu – drvetu koje naš narod smatra svetim.

Mi smo hrast doživljavali kao svetinju. Posebno te stogodišnje hrastove koje smo obeležavili krstom. Krstaš voli takvo drvo, i zato je i dobio taj narodni naziv, jer su ljudi viđali velikog orla na svetom drvetu. Nekako nam je logično da je ptica, koja je imala takvu simboliku u narodu, bila inspiracija za grb – ispričala je Mišković.

Druga priča, nastavlja ona, kazuje da mi nismo jedini na čijem je grbu orao krstaš i da smo ga najverovatnije preuzeli od drugih, jer su i rimski imperatori, austrijski carevi, Napoleon Bonaparta, pa čak i Nemci, za vreme Drugog svetskog rata, prepoznali tu pticu kao simbol i koristili je na svojim zastavama ili pečatima.

Heraldičar Nemanja Štiplija smatra da se na našem grbu ne nalazi orao krstaš i da orao sa grba nema nikakve veze sa bilo kojom pticom iz prirode, već da je reč o heraldičkom srebrnom dvoglavom orlu.

Bez obzira da li je ili nije krstaš na srpskom grbu, činjenica je da ta vrsta u našoj zemlji izumire i potrebna joj je pomoć da bi opstala, a kako kaže Mišković, izgledi za to su mali.

Ali, mi smo optimistični, jer nam dobre vesti stižu iz Mađarske. Oni su 1995. spali na 30 parova krstaškog orla i od tada su puno uložili u projekte, tako da danas imaju oko 150 parova. Pošto se kod njih krstaš oporavlja, moguće je da se neke jedinke spuste ovde i da sa našim mladim pticama oforme par – rekla je Mišković.

Međutim, dodaje ona, za tako nešto potrebno im je dobro stanište, mirno i izolovano od ljudi, ali i stari, visoki hrastovi, kakvih, takođe, u Vojvodini više nema, jer je i to, za nas sveto drvo, snašla ista sudbina kao i orla krstaša.


PROČITAJTE I:

PELIKANI NA DUNAVU POSLE 100 GODINA!



Zelene novine

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box