Identitet u amanet
identitet u amanet/10.12.2018.

Kićen je svadbeni Srem

identitet-u-amanet
  • Pixabay
  • Gordana Tadić
  • Pixabay
  • Pixabay
  • Pixabay
  • Slobodan Manigodić
  • Slobodan Manigodić
  • Slobodan Manigodić
  • Slobodan Manigodić
  • Slobodan Manigodić
  • Slobodan Manigodić
  • Marija Tankosić
Autor fotografije:
Piše: Dunja Ćirić
Foto: Gordana Tadić / Slobodan Manigodić
Video: Nikola Davidov
Montaža: Marko Radibratović


Srem, Banat i Bačka, tri srca junačka – kaže pesma Oj, Srbijo mati. Vojvodina je jak spoj puno nacionalnosti, i kada se kroz istoriju mislilo da niko neće moći jedan sa drugim,  svi su opstali zajedno. Ona je šarena, koliko i ravna,  ni geografske granice joj ne mogu ništa, od Temišvara, Srbije do Zapadnog Srema. Među Dunavom i Savom leži ova naša ravnica.

U Vojvodini su se srpski običaji mešali sa austrougarskim, pa je tradicija ponešto drugačija u odnosu na ostatak Srbije. Pored običajnih razlika, ovde ide sve natenane, polako, bećarski.

Uz tamburicu i fruškogorsko vino svako veselje bude uspešno. Nema te svadbe gde je ovaj dvojac bio preskočen.

Moja baka, Verica Ćirić je ovom prilikom priskočila u pomoć magazinu Kaleidoskop media i raspričala se o svadbenim veseljima nekada u Sremu, prisećajući se i davnih priča svoje mame – majka Mire kako smo je svi, pa i unuci i praunuci od milošte zvali. Kako bi stvar bila temeljnija, na kafi su se našle i bakine prijateljice, sve Sremice, da im zajedno nadođu sećanja i porodične priče o svadbenim veseljima i običajima koji su se praktikovali na ovom terenu.

Sklapajući mozaik svadbenih običaja za projekat Identitet u amanet zabeležili smo sremsku svadbu Nikoline i Miloša Birovića, kao i Vericina sećanja na Srem sa kojim druguje 77 godina – od rođenja u Bosutu do udaje i srećnog bračnog života u Sremskoj Mitrovici.

Ima u Sremu raznih „varijacija“ u odnosu na ostatak Srbije kada su svadbena pitanja na dnevnom redu. Stari svadbeni običaji zadržali su se na ovom području do Drugog svetskog rata, posle koga su se većinom izmenili, a mnogi i iščezli zbog nemogućnosti njihovog praktikovanja, većinom zbog nemaštine koja je zadesila zemlju. Običaji su se mnogo duže zadržali u seoskim sredinama, negde do 70-ih godina prošlog veka, dok je u gradskim sredinama veoma brzo došlo do promene, upravo zbog promene načina života koju grad sa sobom nosi.

Čula sam od bake i njenih prijateljica dosta o svim segmentima venčanja, prošnje, priprema za njega, pa sve do samog čina i kojeg dana posle njega. Svakako sve počinje sa prosidbom, u koju se išlo nenajavljen, ali samo četvrtkom, subotom i nedeljom, dok su se ostali dani smatrali nepovoljnim. U prosidbu je obično išao mladoženjen otac. Ako mlada i mladini roditelji pristanu, mladoženjin otac darivao je mladu jabukom ili manjom svotom novca, simbolično u znak da je sada „zauzeta“.


REPORTAŽA IZ GORE JE DEO PROJEKTA KULTURNOG CENTRA KALEIDOSKOP "IDENTITET U AMANET". SVE TEKSTOVE SA TRADICIONALNIH SVADBI ŠIROM SRBIJE MOŽETE ČITATI OVDE.


Bilo je slučajeva kada se dve „kuće“ nisu poznavale, a ponekad bili i iz drugih mesta, čemu se naravno uspešno doskočilo. Širom Srema poznate su bile „provodadžije“ koje su spajale dve porodice, ljudi upoznati sa obe strane. U slučaju da je mladina porodica bila imućna, provodadžija je morao biti izuzetno vešt, a često i preuveličavati sposobnosti potecijalnog mladoženje. Provodadžija je uvek bio nagrađivan od strane obadve porodice, ako je prosidba bila uspešna.

Kada se dve porodice ne poznaju ugovarano je i gledanje kuće, kako bi mladini roditelji videli u kakvu kuću šalju svoje dete. U gledanje kuće se išlo fijakerom sa najboljim konjima. Ukoliko im ne bi odgovarala nova sredina za ćerku govorili bi „Niste spram nas“ i odlazili bez posluženja. U drugom slučaju, ako sve odgovara ostajalo bi se do kasno uveče na posluženju i druženju. Kao treći stepen planiranja braka, kao i uvek sve natenane, dolazio je na red odlazak kod budućih prijatelja na jabuku ili prstenovanje. Jabukom ili prstenovanjem naziva se poseta mladoženjenih roditelja i bliža rodbina. Išlo se uvek subotom ili nedeljom na ručak ili večeru. Na dar se pored jabuke donosila i „prstenska“ pogača, darovi za mladu, kolači, pečeno prase i listići. Pri jabuci se i vršilo prstenovanje, koje je sveštenik obavljao u okviru mladinog doma. Pravilo: Mora da prođe najmanje tri nedelje između jabuke i svadbe.

Ni tu nije kraj dogovorima, morali su da se sastanu još jednom da se popričaju i ugovore. Ova poseta je iz praktičnih razloga, kako bi se dogovorili koliko će ko da doprinese svadbi, koliko će biti zvanica, a često se upravo tada dogovaralo i oko miraza.

Svadbe u Sremu su se uglavnom održavale u jesen i zimu kada je radova na polju manje, a prikupljeno je dosta novca od prodaje domaćih proizvoda, najviše vina i rakije. Posle potankih dogovora, pozivali su se svatovi nedelju dana pre svadbe. Svako je pozivao svoje svatove, a pozivanje se obavljalo na dva načina: „gostinjski“ i „svatovski“.

„Gostinjski“ se pozivaju glavne svadbene ličnosti: kum, stari svat, vojvoda, dever, kao i najbliža rodbina. Pozivalo se sa kolačem, jabukom i čuturom sa vinom, a kao pozivači su išli mladoženjeni roditelji. „Svatovski“ su se pozivali dalji rođaci i prijatelji, a pozivali su ih obično mladoženjin brat sa prijateljem. Pozivači su nosili belo platno vezano oko struka i preko ramena, kao i čuturu ukrašenu ruzmarinom.

U Sremu se veoma poštovala svatovska hijararhija:  kum, stari svat, baša ili dever, vojvoda ili čauš.

Kum je obavezno biran iz starog porodičnog kumstva. Kum se na svadbu pozivao tri puta, a na svadbu je donosio “kravalj” sa poklonima, kolačima, pečenjem i dvema svećama, posebno ukrašenim. Mladoženjina majka je kumu spremala darove, obično štof za odelo i košulju, a njegovoj ženi haljinu.

Za Srem je specifičana posebna ličnost među najvišim zvanicama: vojvoda. Zvanje vojvode specifično je u južnom, istočnom i fruškogorskom Sremu. Vojvoda ima veoma sličnu ulogu kao čauš u drugim delovima zemlje. To je najveseliji lik, koji zabavlja goste, ali i upravlja svadbenim veseljem i njegovim protokolom. Po dolasku po mladu, mladine prijateljice su kitile vojvodu vencem od paprika i stavljale mu guščije pero u šešir. Ponekad je to išlo i malo dalje, pa se o vojvodu kačio i praseći but, te čutura sa vinom. Vojvoda je uz sebe imao i metlu, kojom je čistio put pred mladencima, kako bi oterao mnoge uroke, dok bi posle venčanja nosio barjak i išao na čelu povorke.

Veče pre svadbe održavali su se devojačko i momačko veče. Na kraju večeri jedan od mladoženjenih drugova odlazio je kod mlade u kuću noseći joj venčanicu, hranu i piće za sutrašnji ručak. Obično je ostajao na noćenju u mladinoj kući, a sutradan bi dočekivao mladoženju i svatove.

Dan svadbe započije se okupljanjem svatova u mladoženjinom domu. Pošto kum naredi kretanje po mladu, roditelji su blagosiljali sina. Po mladu se išlo fijakerima ili sankama ako je zima. Postojao je običaj da se mlada kupa pre no što svatovi stignu po nju, a u vodu se dodavalo aromatično bilje, dukati i orasi kako bi bila plodna. Ta voda se posle prosipala pod neku rodnu voćku. Svatove je čekala u venčanici i bosa, a dever bi joj donosio obuću, cveće i venac. Nakon kupovine mlade pred njenom sobom, a posle dužeg cenkanja (zbog izuzetno visokog iznosa) dever bi dobijao pristup mladi i predavao joj darove koje je doneo.

Iz mladinog doma odlazilo se određenim redosledom. Nevestu su pratili njen brat i dever, dok je mladoženja išao između kuma i starog svata. Sve njih je prati vojvoda ili čauš.

Mlada se uvek trudila da prva stane pred oltar, da prva „očepi“ mladoženju ili izađe iz crkve prva kako bi u budućem zajedničkom životu imala prednost.

Nakon venčanja odlazilo se kod mlade u kuću na ručak. Ulazak u kuću bio je preprečen koritom nazvanim „Dunav“. Preko „Dunava“ mladoženja je trebao da prenese mladu. Pored korita su stajale reduše koje su kontrolisale preskakanje, a svatovi su bili dužni da plate pre preskakanja. Sav novac je odlazio redušama (ženama koje su pripremale svadbenu hranu). Ručak kod mlade se završavao prikazivanjem darova mladinih gostiju. Pri rastanku je majka svojoj ćerki davala pečeno pile i pogaču, što je predstavljalo „večeru za mladence“ koju bi posle oni sami jeli za vreme svatova.

Posebno mesto svadbenog dana pridaje se dovođenju mlade u mladoženjinu kuću. Odlazak iz mladine kuće predvodi vojvoda koji krade petla iz kokošinjca, vezuje ga za barjaka i ide ispred svatova. U mladoženjinoj kući svekrva dočekuje mladence sa belim raširenim platnom od  fijakera do praga kuće. Platno se posle skupljalo i davalo čaušu (čauške gaće). Svekrva bi posipala mladu raznim zrnevljem, dok je svekar posipao dukate po platnu, koje su mladenci kupili. Verovalo se da ko skupi više dukata – biće vredniji u kući. Nakon uvođenja mlade u kuću nastavljalo bi se sa večerom, a mladenci bi jeli odvojenu hranu koju je mlada donela iz svoje kuće. Na svatovima ponekad bi se pojavljivali i nezvani gosti, koji su u Sremu nosili naziv busija.

Poslednja dva običaja na dan venčanja su prikazivanje darova i ples sa mladom. Darove prikazuje čauš ili vojvoda, a sve uz šalu i pesmu. Oko ponoći održavao se tradicionalni ples sa mladom koji je označavao skori odlazak mladenaca sa veselja. Gosti bi plesali sa mladom, a zauzvrat bi joj poklanjali novac. Mlada je uvek prvo plesala sa mladoženjom, a zatim sa kumom. Krajem plesa kum naređuje svadbeno kolo iz koga se mladenci po običaju izvlače i odlaze u svoju sobu. Kum ili dever tom prilikom razbija čašu za njima.

Kum je po pravilu odlazio poslednji, za razliku od ostatka Srbije gde kum ide prvi sa veselja. Kuma bi pred zoru ispraćala muzika sve do kuće, a na kapiji se ložila vatra ili bi bio ispraćan bakljama. Ponekad, kuma bi na rastanku pokraj vatre obasipali perjem.

Ujutru, nakon svadbe, mladence bi budila svekrva, a zatim češljala mladu  kao udatu ženu i kosu joj pokrivala maramom, što bi značilo da je udata žena i mora imati pokrivenu kosu.

Drugog dana svadbe obično se pravila „večera u čast devera“, takozvana „deverska čast“. Pozivana je rodbina kako bi se mlada bolje upoznala sa mladoženjinom familijom. Ovom večerom završavalo bi se svadbeno veselje i mladenci bi započinjali svoj bračni život.

Niko bolje nije opisao i preneo atmosferu Vojvođanskog života od Mike Antića u stihovima pesme “Vojvodina”:

… ”Tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,

Kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina.

Pa niko u brkovima nije imao gustu pesmu kao taj narod.

Robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba.

Ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara.

Zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav.

Volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica.

jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,

i milioni suludih rumenih zvezdanih ptica

večito će lepršati nad našim umornim glavama.“...


Kulturni centar Kaleidoskop i magazin Kaleidoskop media u 2018. godini predstavljaju projekat “Identitet u amanet”.

Ova reportaža iz Srema, Vojvođanski okrug je deo projekta sa ciljem očuvanja kulturne baštine Srbije.

Projekat je podržan i sufinansiran od Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.


PROČITAJTE JOŠ NA KALEIDOSKOP MEDIA:

SVADBA U RIPNJU - KAO PRINC NA BELOM KONJU

UŽIČKA SVADBA - POD KONCERTNOM PALICOM ČAUŠA

ISTOČNA SRBIJA - TRADICIJA SA LIČNIM PEČATOM

OD KIĆENE ČUTURE DO "POPRAVKE"

GORŠAČKA KUHINJA I ZLATIBORSKI "MRS"


POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box