Anton Vitkovski je razjaren.
Natpis na izdanju novosadskog Komika, a koji je objavljen početkom godine, najbolje ilustruje sve šta se može očekivati od Razjarenog.
Baru se opet kreće u poznatom miljeu, i to čini dinamičnije nego ikada. Domaća publika se prvi put upoznala sa radovima ovog višestruko nagrađivanog autora, i miljenika Anguilema, putem Autoputa sunca (Besna kobila 2012), spoju mange i evropskog stripa koji je Baru radio za japansku izdavačku kuću Kodanša. Potom su usledile Vrle ništarije i Kitaja bluz u izdanju Komika. Baru se u svima bavio posebnim ambijentom, radničke klase i položaja njenih gusto povezanih migrantskih i marginalizovanih slojeva društva. Ambijenta iz kog je i sam Baru potekao.
Rođen je 1947. godine u Tilu u oblasti Mert i Mozel, nedaleko od tromeđe sa Luksemburgom i Belgijom, industrijskoj zoni iz koje je beg bio rezervisan samo za nekolicinu probranih i talentovanih. Baru je bio jedan od njih. A taj beg, potajna i prećutna želja da se ne sledi put očeva koji na uštrb sopstvenog bivstvovanja, radom u teškoj industriji, obezbeđuju minimum egzistencije za svoj neobuzdani podmladak, predstavlja i centralni motiv velikog broja Baruovih stripova.
Kitaja bluz, autorov autobiografski prvenac ovenčan nagradom u Anguilemu, ispod naizgled bezbrižne naracije adolescentske proslave nove godine nosi upravo taj motiv, u kome se sumorna slika gradske železare nadvija nad omladinom, među kojom je i Baru.
Razjaren se ne razlikuje po motivaciji glavnog aktera. Anton Vitkovski je razjaren. I to željom da pobegne od korena, i zaradi novac. Ne teži tome da bude društveno priznat, voljen ili poštovan, i sve je spreman da žrtvuje za nemerljive količine novca. Nije inteligentan, niti spreman na previše odricanja, ali je talentovan za boks. Uprkos očevim stavovima, u kojima možemo nazreti i zrnce Baruove lične priče, on ostaje istrajan u tome. Baruov otac je bio veliki protivnik stripa kao karijere, i forsirao je svog sina u smeru studija fizičke kulture. Očigledno, bezuspešno. Svađe Antona i oca u Razjarenom možemo osnovano smatrati direktnim uticajem ovog odnosa.
Boks gura Vitkovskog ka begu od multikulturalnog miljea siromašnog predgrađa, oslikanog bezličnim sivim soliterima, ka životu džet seta, naslovnica tiražnih magazina i veza za jednu noć. Ali i ljubomornog ujeda nekadašnjih saplemenika iz kvarta iz koga je ponikao.
Kao još jedan od uticaja na Barua možemo prepoznati Kasijusa Kleja – Mohameda Alija – koji je gradio karijeru u sličnom ambijentu i sa istim žarom, u Americi rastrzanoj rasnim i kulturološkim predrasudama. Ništa se nije mnogo promenilo. Baru je uticaj Kleja na Vitkovskog ukomponovao sasvim direktno, skoro preslikanim ponašanjem svog junaka u ringu. Uz to, Vitkovski svoje protivnike podrugljivo izaziva, praveći od boksa scenski spektakl, u velikoj meri kao i Klej.
Ali u ovom slučaju Baru je blagonaklon prema svom junaku. Ili, bolje rečeno, prema njegovim korenima. Vitkovski ostvaruje svoj san, ali čini i pun krug, te otkriva čari potpune lojalnosti podneblja sa koga je potekao. Pomalo utopistički koncept, ali i realan.
Ako samo pogledamo grafite posvećene Đokoviću na Banjici, ili medijsku famu kada poseti beogradsku pijacu, postaje jasno zašto takav ambijent odgovara i Vitkovskom, kada konačno spozna potpunu nemilosrdnost elite ka kojoj je stremio.
Baruov crtački stil savršeno odgovara temi koju je izabrao. Ekspresivnost u boksu, kao i karakteru Antona Vitkovskog, su na visokom nivou. Baru uspeva da sa tek nekoliko linija dočara bes i eksplozivnost, a kao što je više puta rečeno – Anton Vitkovski je razjaren. Ovde je akcenat na dinamici priče, koja je u snažnom i brzom ritmu čak i u delovima koji se mogu smatrati "životnim". I toj dinamici se može zameriti samo jedna stvar – prebrzo se dođe do kraja.
Razjaren je prvobitno objavljen u dva toma 2005. i 2006, dok se Komiko odlučio na integralno izdanje iz 2010. godine. Za razliku od ostalih kod nas objavljenih Baruovih stripova, Razjaren je na većem formatu, što je uslovljeno i kompozicijom stripa, koji varira od klasične podele na četiri kaiša po tabli, pa do prizora koji se protežu na većinu ili celinu stranice.
Na kraju: da li je Anton Vitkovski morao biti bokser u stripu? Baruov odabir je razumljiv iz ugla dinamike stripa ili simbolike borbe. Ali, u suštini, mogao je biti osmišljen kao broker, pesnik, pisac, slikar, atletičar, šahista, programer ili strip-autor (što bi ipak bilo suviše lično za Barua). Kao bilo šta što bi ga moglo odvesti iz migrantsko-socijalno-radničkog miljea pariskog predgrađa i Kasovicove Mržnje. Boks je samo fizička manifestacija njegove strasti (i razjarenosti) da pobegne iz tog marginalnog okruženja u stvaran život, ali i povratni efekat kada mu životni nokaut oduzme sve mogućnosti osim povlačenja u korene.
Razjaren je priča o boksu, ambicijama i strasti, ali i Baruova studija pripadnosti i nepripadanja, ambivalentnosti ta dva suprotstavljena aspekta, kao i granica koje ih razdvajaju.
Pročitajte još:
Mračno nebo iznad Darvuda
Komentari