Jog-Sotot. Šub-Nigurat, Crni jarac s hiljadu sinova. Ktulu. Imena Lavkraftovih Drevnih – usnulih bića koja su vladala Zemljom davno pre prvog čoveka, i koji će postojati eonima nakon što poslednji čovek nestane – čitav vek onespokojavaju čitaoce horor žanra. Lavkraftovi užasi su do te mere razrađeni i nestvarni da se često dovodi u pitanje kako je jedan čovek mogao da barata tolikom maštom.
Lavkraft je svakako bio osobenjak, ali i učen čovek, izuzetnih mentalnih kapaciteta i nepresušne inspiracije. Njegova kosmogonija je neprirodna, čak i blasfemična. Detaljno je opisivao stvari i bića za koja se nikada nije čulo, i razradio je poredak svemira za koji se čini da je odvojen od nas tek treptajem oka. Tu je ležala i sva snaga njegovog užasa. U činjenici da su ta bića, opisana bezbrojnim epitetima i pridevima, toliko blizu, skoro opipljiva, i da je potreban tek trenutak nepažnje da se probude i preliju sav taj užas u naš svet.
Strip-adaptacije Lavkraftovih priča nisu nikakva novost. Kaleidoskop se već bavio ovim aspektom u tekstu "Umeće straha". Međutim, Hans Rodionof i Kit Gifen su se uz pomoć crteža Enrikea Breće pozabavili jednim drugim aspektom Lavkraftovog stvaralaštva. Grafički roman Lavkraft (Darkwood, 2016), originalno objavljen pod brendom Vertiga, bavi se životom Hauarda Filipsa Lavkrafta, stvarajući fuziju između biografije i užasa koji je opisivao. Osnovna premisa radnje je ispripovedana u stilu klišeiziranog horora, što nije nužno i loša stvar. Ideja pripovedača je da su bića, dimenzije i događaji iz Lavkraftovih priča zapravo autorova stvarnost, koju samo on vidi zahvaljujući Nekronomikonu, demonskoj knjizi Abdula Alhazreda koju je HFL redovno opisivao u svojim delima, i koja je u stripu stvarni fizički objekat. Nekronomikon je u Lavkraftu svojevrsni mekgafin, sredstvo zapleta, usled koga Lavkraft čitav život ponire u paralelni svet nastanjen Drevnima, plešući na tankoj granici između ludila i normalnosti, da bi potom te motive prenosio u priče.
S jedne strane, pripisujući celokupnu inspiraciju Hauarda Filipsa Lavkrafta knjizi koja se nalazi u njegovom posedu autori Lavkrafta u velikoj meri banalizuju njegov neosporan talenat i maštu. Ali, u službi stripovske naracije ovakvom pristupu se mogu pripisati brojni pozitivni aspekti. Kao što je već rečeno, celokupni narativ deluje kao klišeizirani horor, koji biografske podatke o Lavkraftu, kao i njegovu dokumentovanu neobičnost karaktera, stavlja u službu zapleta. I upravo takav pristup, koji se služi horor klišeima, pruža prednosti u vidu ritma radnje i prihvatljive predvidljivosti.
Većina fanova je dosta dobro upoznata sa biografskim podacima Hauarda Filipsa Lavkrafta, kao i sa činjenicom da su mu oba roditelja život završili u ludnici. Takođe, većina ljudi je upoznata sa okolnostima njegovog propalog braka, povučenog života i upadljivog izbegavanja da na duže staze napusti Providens. Zašto onda ne spojiti sve te aspekte u horor atmosferu, i objasniti ih hordama demona i Drevnih koji žude da prodru u naš svet, usput terajući sve pripadnike loze Lavkraftovih u ludilo i smrt. Zaplet, koliko god šablonski zvučao, u realizaciji ostvaruje svoj cilj. Strip se ritmički kreće od naznaka užasa do polukataklizmičkog raspleta, gradeći atmosferu teskobe i proganjanja glavnog lika. Sva očekivanost u priči je sasvim razumljiva, i dopušta čitaocu da pronikne u maštovitost autorskih verzija lavkraftovske strave, i posebno najjačem aspektu ovog stripa – crtežu Enrikea Breće.
U Lavkraftu je Breća zvezda programa, i tu nema sumnje. Sve kulminacije radnje, oscilacije u tempu i elementi jezovitosti su prvenstveno zasluga artizma Enrikea Breće. U odrednici o autoru na kraju knjige stoji: "samouki umetnik koji crta stripove više od trideset godina". To teško da je istina, pošto je Enrike Breća sin jednog od najčuvenijih argentinskih strip-umetnika, Alberta Breće. Njegova početna pozicija bila je na ramenima crtačkog giganta i njegovog bogatog iskustva. Enrike možda nije imao formalno akademsko obrazovanje crtača ili ilustratora, ali je sve tajne zanata nasledio od oca, sa kojim je nacrtao i svoj prvi strip, La vida del Che, po scenariju Hektora Germana Osterhelda, o životu i poslednjim danima Ernesta Če Gevare. Enrike je već na tom ostvarenju dokazao svoj neosporan talenat, prikazujući poslednje dane Če Gevare u ekspresivnoj stilizaciji, kojom je stvorio hermetički teskoban ambijent smrti čoveka, ali i ideje. Vrhunac priznanja kritičke javnosti ostvario je Alvarom Majorom i Hodočasnikom zvezda, a domaća publika će veoma skoro imati prilike da vidi i njegov album Teksa, koji je radio za izdavačku kuću Serđo Boneli za ediciju Gigant.
U Lavkraftu je ostvario zavidan rezultat. Menjao je crtačke stilove u ekstremima, tako da se pojedini segmenti sa teškoćom mogu pripisati istom autoru posmatrani nezavisno jedan od drugog. Većim delom stripa, onim koji se odvija u normalnom svetu, crtež je klasičan, sa šrafurama, paletom boja i očekivanom belinom između prizor polja. Kada Lavkraft ili njegova okolina skliznu u svet Drevnih, otelotvoren u košmarnom gradu Arkamu, menja se i crtački stil, koji postaje slikarski, sa snažnijom, drečavijom paletom boja. Belina između prizor polja ustupa mesto crnoj boji.
Breća je posebne crtačke stilove upotrebljavao i za prikaze ilustracije Lavkraftove priče, ali i za segment u kome je pisac ekstatično zaljubljen. U prikazu jezivih stvorenja ili univerzuma Drevnih, Breća pokazuje maštovitost dostojnu Lavkraftovoj. Ne dopušta doslovno preslikavanje Lavkraftovih opisa, već se odlučuje na atmosferu koja više nalikuje svetovima Hijeronimusa Boša. Iskrivljen i zastrašujuć, Arkam oslikan Brećinom rukom pršti od bizarnosti. Enrike Breća nije propustio i da oda omaž svom ocu, koji je nacrtao jednu od najpoznatijih zbirka adaptacije Lavkraftovih priča. Jedna od njih je Danički užas, u kojoj je Alberto Breća nacrtao Vilbura Vejtlija, demonskog sina Jog-Sotota. Prikaz istog bića iz pera Enrikea Breće odiše modernizovanim i prilagođenim grafičkim rešenjem koje podseća na ilustraciju njegovog oca.
U serijalu Marti Misterija, Alfredo Kasteli se već u prvim brojevima pozabavio lavkraftovskim užasima. U priči Kuća na granici sveta / Užas u Providenceu, autori su se pozabavili Lavkraftovom inspiracijom na sličan način. U verziji Alfreda Kastelija, sama Lavkraftova kuća je služila kao portal ka hororičnim univerzumima nastanjenim Drevnima. U Vertigovom grafičkom romanu Enrikea Breće & co, prodor Drevnih i uznemirujuće inspiracije za priče potiču od knjige Nekronomikon. Lavkraft kao da ne može da se izbori za status kakav zaslužuje, odnosno da su sva ta strava i užas nastajali u njegovom umu. Ako zanemarimo ovu pojedinost kroz koju se delom obezvređuje Lavkraftova mašta, strip Lavkraft pruža kvalitetnu zabavu, solidnu količinu straha i punu lepotu crteža Enrikea Breće. Više od toga nije ni potrebno.
Pročitajte još:
Mračno nebo iznad Darkvuda
Komentari