Serijal Vekovnici i prateći mu spinof Beskrvni mogu se smatrati najvažnijim postmilenijumskim strip-fenomenom u Srbiji. U ionako devastiranoj domaćoj produkciji, domaći albumi – tačnije albumi domaćih autora originalno objavljeni u domaćem izdavaštvu – stvar su kurioziteta i sporadičnosti. Jednostavnije rečeno: nema ih dovoljno da bismo mogli govoriti o nekom većem zamahu domaće strip produkcije.
Utoliko je veći značaj Vekovnika (podvedimo sve pod jedan naziv, ali mislimo i na Beskrvne). I da se podvuče teza da je ovaj stripološki fenomen utoliko veći jer je reč o trudbeništvu jednog čoveka, scenariste i tvorca serijala Marka Stojanovića.
Marko je profesor engleskog jezika i lice iza Balkanske smotre mladih strip autora, strip-festivala koji se svake godine, već 19 puta održava u matičnom Leskovcu. Marko je i čovek koji često izvan svojih mogućnosti nastoji da održi kakvu-takvu strip kulturu u Srbiji, dajući joj internacionalni karakter sa sedištem i Leskovcu. U doba hiperprodukcije naslova i čestom šaputanju o novom zlatnom dobu srpskog stripa, i broj festivala se uvećava geometrijskom progresijom. I to je sasvim u redu, hvalevredna inicijativa svakolikih pojedinaca, jer – strip mora preživeti.
Međutim, kada govorimo o izdavaštvu, pre svega mislimo na šaroliku ponudu stranih naslova koje objavljuju domaći izdavači. Finansijske računice za produkciju sopstvenih strip albuma jednostavno nema. Opet, i to je razumljivo, a objavljivanje široke palete naslova svih zamislivih škola stripa je ujedno i strategija za povećanje čitalačke baze, pa, jednog lepog dana, nada je da će zaživeti i ova druga strana medalje zvana domaća produkcija. Do tada tu su Vekovnici, i još poneki, ali o njima sada nije reč.
A kada govorimo o festivalima, opet u pomirljivom tonu možemo konstatovati da je svaki od njih dragulj za sebe, i da nije važno da li se neki održava prvi ili deseti put. Svi manje-više funkcionišu po istom principu: red domaćih gostiju, nekoliko stranih autora koji privlače veće mase fanova; potom, red tribina, red crtanja, pokoja izložba... A iznad svega, a to je i poenta svakog festivala, živa atmosfera i interakcija autora, izdavača, teoretičara i fanova. Gostujući autori su mahom iz Italije (Boneli produkcija) ili Francuske, uz nešto ređe primere iz Britanije ili van Starog kontinenta.
Ali, Balkanska smotra mladih strip autora se ove godine održavala 19. put, od 30. 6. do 2. 7. u Leskovcu, čime je najstarija manifestacija ovog tipa u Srbiji. Jasno je da iza imena organizatora – Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči "Nikola Mitrović Kokan" – stoji grupa entuzijasta, da ne kažemo fanatika, sa Markom Stojanovićem na čelu. A kada je reč o Smotri, ključna reč je tradicionalno. Tradicionalno je najdugovečniji festival. Tradicionalno ima najveći broj učesnika, čak u samom vrhu kada se posmatraju svetske razmere – 2761 učesnika iz 54 zemlje. Popis učesnika u četiri sitnim fontom kucana stupca zauzima polovinu ovogodišnjeg kataloga Smotre.
Na Smotri se, opet tradicionalno, dodeljuju plakete učesnicima u više kategorija, održavaju master klasovi (ove godine master klas su držali Piter Snejbjerg i Igor Kordej), nastaju saradnje i prijateljstva, verovatno i brojni strip-projekti, i tradicionalno se, po rečima učesnika, pronosi domaćinska atmosfera. A posebna draž su gostujući autori, među kojima pored velikih imena svetskog stripa nalazimo i one koje domaća publika manje poznaje, a u svojim matičnim zemljama su ostvarili zavidnu karijeru. Ovim hvalevrednim pristupom Smotra, opet tradicionalno, značajno širi poimanje kulture stripa, i otvaraju se nove pozornice strip-umetnosti na kojima igraju i te kako ozbiljna i perspektivna imena.
I kao poslednje tradicionalno, ni ovu Smotru ni na koji način nije podržalo Ministarstvo kulture i informisanja, koje pokazuje dosledno nerazumevanje za strip kao ozbiljnu i u svetskim razmerama afirmisanu formu umetnosti. Smotra je realizovana samo kao plod tvrdoglave upornosti nekolicine fanova i uz podršku grada Leskovca, Francuskog instituta i lokalne televizije TV K1.
Vekovnici su odraz Smotre u svakom pogledu, a tokom ovogodišnje manifestacije predstavljen je i deveti (deseti, ako se uračuna i vanredni nulti broj) redovni album serijala nazvan Zemlja čuda. I zaista je čudo da strip serijal bez finansijske potpore dosegne do brojke od deset albuma i dva broja spinof serijala. Zemlja čuda je, još začudnije, delo 76 autora iz zemlje i regiona, te se dobija fenomen u kome je svaku stranicu radio drugi autor.
Teško je pomenuti neke autore a izostaviti druge, jer su u albumu zastupljena skoro sva imena domaćeg i regionalnog stripa: Dražen Kovačević, Stevan Subić, Aleksa Gajić, Milan Jovanović, Milan Drča, Stefan Katanić, Nikola Ćurčin, Dejan Nenadov, Filip Andronik, Tihomir Tikulin, Josip Sršen, samo su neka od nasumce izabranih imena na koja se nailazi unutar korica Zemlje čuda. Naslovnica albuma je delo Maksa von Fafnera, što je pseudonim iza kog se krije Saša Jovanović, i pod kojim je objavio više strip albuma u Francuskoj.
Kurioziteti Zemlje snova ne prestaju pukim brojem autora. Nije preterani izazov napraviti kompilaciju pojedinačnih priča sa po jednom tablom za svakog autora, i sažeti ih u album. Ali Stojanović je otišao korak dalje i kompilirao 76 autora u jedan narativ koji čini organski nastavak priče iz prethodnog albuma, nadograđujući opštu mitologiju sveta Vekovnika. Zemlja čuda je, dakle, jedna priča, koja prati nastavak avantura i nezgoda vampira Čena i besmrtnika Marka, to jest Kraljevića Marka, koji je u Vekovnicima pripadnik loze Kainovih sinova, besmrtnika osuđenih na međusobnu borbu direktno inspirisanih Gorštakom. Rezultat je fantazmagorična pripovest sa stojanovićevskim preletima između izmaštanog u još izmaštaniji svet, u kojima se granice između mita i istorije prepliću i brišu. Spajanjem stilski srodnih crtačkih stilova u narativne celine, Stojanović je sa naizgled lakoćom pretočio ovo mnoštvo različitosti u smislenu storiju, što svakako nije lak posao.
Prikaz devet prethodnih albuma bi oduzimao previše prostora, ali ukratko: radnja Vekovnika prati sudbine dva glavna, već pomenuta antiheroja u sveopštoj mešavini znanih mitoloških i pop-kulturnih referenci. Reč je o svetu sa paralelnom istorijom, gde se odvija pregršt polutajnih sukoba između rasa vampira i psoglavih, susretima sa bićima iz slovenske i svetske mitologije, kao i brojnim minijaturama sa tragičnim i/ili burlesknim sadržajem. Vekovnici su strip, ali i zaseban svet u kome je apsolutno sve moguće, i u kome scenaristi nije strana pasija da tokom serijala markira sitne, naizgled beznačajne tragove koje će nakon nekoliko albuma otkriti kao važne segmente priče. Tu se krije i jedna od najprivlačnijih osobenosti Vekovnika i draž otkrivanja u svakom novom albumu.
Zemlja čuda se narativno nastavlja na prethodni album Kainov soj, koji je objavljen prošle godine tokom beogradskog Sajma knjiga. Stojanović je besmrtnika Marka ostavio u naizgled srećnom ljubavnom epilogu sa Amazonkom Aleom, a Čena poslao na odvojenu tajnovitu opsesiju bajkama braće Grim. U Zemlji čuda opet susrećemo antiherojski tandem u nešto drugačijem izdanju. Očigledno je da se ljubavna priča nije toliko srećno okončala, jer je Marko opet pijan i ispunjen gorčinom, i opet je u društvu Čena koji pokušava da pronađe odgovore u kući koja je pripadala Grimovima.
Stojanović opet postavlja više pitanja nego što daje odgovora, ali, kao što je rečeno, čar razjašnjenja je i privlačnost svakog novog albuma. Granice mitova se opet brišu, a Marko i Čen iz ionako izmaštanog sveta Vekovnika na mističan način dospevaju u još nadrealniji svet bajki, koji još više proširuje paletu likova i antagonista serijala, ali donosi i neke nove (možda) neočekivane saveznike. Prelaskom u svet bajki strip se narativno seli u sferu nemog stripa, što je posebna spisateljska bravura i izazov za svakog autora. Da posegnem za autocitatom: " Za razliku od filma, gde je za nemost bila odgovorna tehnologija, strip nije patio od ovakvih ograničenja. Ipak, umetnici su se neretko odlučivali da verbo-vizuelni medij kakav je strip pretoče u čistu vizuelnost koja dočarava verbalni deo svim preostalim i raspoloživim tehnikama – gestom, mimikom, ekspresijom... A umeće je da to deluje prirodno i neizveštačeno.
Čitalac ne sme steći utisak da je reč o isceniranoj nemosti, koja bi se ogledala u preteranoj ekspresiji, već se mora dočarati utisak da je posmatrač suviše daleko da bi čuo tekst, a da opet ima sve raspoložive podatke da izvede zaključak o radnji. Film je prevazišao tehnološka ograničenja i doneo zvuk, i vraća se nemoj naraciji samo u pojedinim retkim slučajevima kada režiser traži artistički pristup. U stripu je nema naracija prisutna daleko češće. Ali samo najveći umetnici mogu ostvariti kvalitet kakav ovaj pristup zahteva, što je uslovljeno delom i dugogodišnjim iskustvom." Kapetan Kuka, svetovi Alise (koja je, jel'te u "Zemlji čuda") i Doroti, robinhudovski/viljemtelovski Lovac, Crvenkapa i drugi bajkoviti likovi, defiluju tablama čija stilska raznolikost diktira narativni osećaj koji se prenosi na čitaoca, uz sveprisutnu reinterpretaciju koja je zaštitni znak Vekovnika. Stojanović ne zanemaruje ni kvalitetan humor i pokazuje oprobanu domišljatost baratanjem pop-kulturnim referencama.
Povratkom likova u već poznat svet Vekovnika vraća se i tekst na table, ali serijal dobija i novog antagonistu koji obećava da će postati novi big bad serijala. Da li je tako, Stojanović će otkriti u sledećim albumima Vekovnika.
Ostaje (nadamo se ne predugo) očekivanje nastavka Vekovnika i nove eskapade Marka Stojanovića. Ostaje i apel da se ovaj i njemu slični serijali maksimalno podrže, što od strane čitalaca tako i od nadležnih institucija. Jer domaća strip produkcija je davnih dana devastirana, a ovakvi projekti su novorođenče koje treba negovati, i čiji su rezultati i značaj veoma dugoročni. Ako se zanemare i ne afirmišu adekvatno neće biti ni budućnosti domaćeg stripa, čiji su talenti trenutno više cenjeni van granica naše zemlje.
Pročitajte još: U lavirintu straha
Komentari