Strip
strip/19.10.2016.

Smeh i suze

strip
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
Autor fotografije:

Piše: Nikola Dragomirović

Izdavačka kuća Sirius production je tokom beogradskog Salona stripa u SKC-u objavila Mali cirkus Freda Aristidesa. Sirius već nekoliko godina s opreznim ritmom objavljuje albume serijala Filimon ovog istaknutog i nadasve poznatog Parižanina grčkog porekla. Mali cirkus, njegovo najličnije delo za koje je isticao da mu je i najdraže u bogatom opusu, je došao tiho i nenadano. Skoro bez najave, a definitivno bez pompe. Što je pak šteta, jer u Malom cirkusu vidimo Freda u punom jeku snage – neiscrpne mašte, bizarnog smisla za humor i pre svega nepredvidivog.

Fred (1931–2013) je rođen u Parizu, pod imenom Frederik Oton Teodor Aristides. Sin je grčkih emigranata. Već u dvadesetim se otisnuo u svet stripa objavljivanjem prvih radova u časopisu "Zero", što je delom i posledica fascinacije ovim medijem, koje je stekao tokom Drugog svetskog rata i okupacije, kada je sa prijateljima noću ulazio u polunapuštene predratne redakcije i precrtavao zaboravljene table sa poznatim likovima.

Nakon prvih skromnijih uspeha došao je do spoznaje da će radove najlakše objavljivati ako u rukama drži uredničku palicu sopstvenog magazina, i 1960. godine je sa grupom prijatelja osnovao časopis. Tako je nastao "Hara Kiri", a zvanični osnivači su Fred, Fransoa Kavana i Žorž Bernije. Ali, tako je nastao i Fred, umetnička iteracija emigrantskog sina grčkog porekla. Potom su u "Hara Kiriju" nastupili brojni drugi saradnici poput Žorža Volinskog, Gebea, Žan-Kloda Furnijea i – Mebijusa. U "Hara Kiriju" je 1963. godine rođen i Mebijus. Na stranicama ovog časopisa se Žan Žiro po prvi put potpisao svojim alter-egovskim pseudonimom. Fred je bio umetnički direktor časopisa i nacrtao je prvih 60 naslovnica.

Istorija "Hara Kirija" se proteže do današnjih dana, i pored brojnih zabrani i kontroverzi, ali Fred se već nakon nekoliko godina povukao iz njega i uplovio u profesionalno bavljenje stripom. Ali, koja je bolja prilika da se nakratko osvrnemo i na "Hara Kiri", s obzirom na to da je lavinu pokrenuo upravo osnivač – Fred. Nasuprot mesečnom izdanju redakcija 1969. pokreće nedeljnik "Hara Kiri Ebdo". U jesen 1970. godine u Francuskoj se odigrala tragedija – 146 osoba je izgubilo život u požaru u diskoteci. Nedelju dana nakon tragedije u Kolombeju le Du Eglizu je preminuo Šarl de Gol. Mediji su izgubili kompas, zasipali naslovnice glorifikacijom nekadašnjeg predsednika, i isticali tragediju sa kakvom se suočila Francuska. Frustrirani zanemarivanjem prethodne, stvarne tragedije, redakcija "Hara Kiri Ebdoa" je objavila naslov "Bal tragique à Colombey: 1 mort" (Tragedija na balu u Kolombeju: 1 mrtav). Časopis je ekspresno zabranjen (nije prvi put), i da bi nastavio sa objavljivanjem redakcija se dosetila da promeni ime i time zaobiđe slovo zakona. A nisu zaboravili da time ne ostanu dužni i kultu Šarla de Gola – časopis je promenio ime u "Šarli Ebdo" ("Charlie Hebdo"), i nastavio da još decenijama (i pored nekoliko novih zabrani, ukidanja i oživljavanja) da baca klipove pod točkove najrazličitijim slojevima društva. Da bi izbegli krivično gonjenje i masovnije proteste, u prvom broju preimenovanog časopisa su objavili tablu stripa Peanuts (Snupi) Čarlsa Šulca, i tvrdili su da novo ime potiče od imena tog autora i njegovog glavnog junaka (Čarli Braun). Poslednje sumnje da je reč o finti u stilu "crk'o Maršal" je konačno otklonio Volinski kada je više puta potvrdio da ime potiče od Šarla de Gola. Poslednji u nizu događaja od 7. januara 2015. i islamistički masakr u redakciji "Šarli Ebdoa" je svima poznat. Među umetnicima i članovima redakcije koji su tada izgubili život nalazi se i Žorž Volinski.

No, vratimo se Fredu. Prve geg table Malog cirkusa su ponikle na stranicama "Hara Kirija". Nakon toga, kada je zahvaljujući Filimonu već postao zvezda Gošinijevog "Pilota", neki delovi su reprintovani i u ovom magazinu. Konačno, 1973. godine Mali cirkus  je objavljen u formi albuma. Na početku, kada je stvarao prve table sa čovekom-đuletom, Fred nije imao na umu da će se Mali cirkus formirati kao nezavisno delo koje će se smatrati njegovim najintimnijim ostvarenjem. Obrisi radnje su se formirali, kako je kasnije shvatio, delom u njegovoj podsvesti. Radnja prati porodicu čergara cirkuzanata, majku, oca i dete, na putovanju kroz svet bizarnosti i nemogućih događaja, koji pod maskom geg-stripa kriju sadržaj za znatno starije generacije. Mali cirkus nije lagano komično štivo poput Asteriksa ili Taličnog Toma. Reč je o mnogo mračnijem delu koje čitaoce može nekada da odvede na krivi put zahvaljujući grafizmu. Skoro u potpunosti oslikan snažnim nanosima tuša, uz primenu laviranog tuša koji pojačava sumornost i sivilo atmosfere, Mali cirkus je grafički znatno stilizovan. Čak i ponekad u potpunosti pogrešan sa crtačke strane. Ali, harmonija radnje i slike savršeno funkcioniše. Pitanje je da li bi ova radnja funkcionisala sa drugačijim crtežom.

"To mi je najdraža priča", izjavio je Fred u dokumentarnom filmu posvećenom njemu, "Od svih koje sam nacrtao. To mi je prva priča. U nju sam uložio najviše sebe. (...) Bila je razrađenija, 'dublja', ozbiljnija. Čak i crtež sadrži deformacije. Neke stvari su čak i nespretne. (...) Tema je lutanje mojih roditelja. Moj otac je iz Konstantinopolja u Turskoj. Teme su: egzotika, iseljenici, ljudi koji se nikada nisu ustalili. I koji ne pokušavaju da se ustale." "Da li sam to dete ja?", postavlja na posletku sebi pitanje. Čergarska lutanja porodice cirkuzanata su ispunjena nezamislivim bizarnostima – naravno, ne u lošem smislu. Od vojnika koji motaju put da ga nose na čišćenje, do violina koje rastu na drvetu, čitalac ne može da zna šta se dešava u Fredovoj mašti i mora da se pripremi na svakakva iznenađenja svaki put kada okrene stranicu. Ali, istovremeno strip je prožet tom snažnom setnom notom koja ga čini više stripom za odrasle nego za decu, posebno kada se posmatra čitanjem između redova. Onda Mali cirkus postaje kritika i satira društva – obesmišljavanje svakodnevice besmislom. Onda igra "školice" sa prolaznikom postaje simbolika života sa rupom na sredini. I grad u koji ulaze akteri postaje klaustrofobično mesto sa konkavnim zgradama bez prozora i vrata, i gde najviše dolazi do izražaja Fredovo "ljudi koji se nikada nisu ustalili". Mali cirkus  veoma brzo postaje i metafora za lutanja u životu, u kojoj se svako pojedinačno identifikuje.

Fred je, kao što smo rekli, objavljivao Mali cirkus na stranicama "Hara Kirija". Međutim, kao što sam ističe u jednom intervjuu, shvatio je da je lepo kada se od stripova može živeti i izdržavati porodicu. Nacrtao je 1965. godine prvih petnaest tabli Filimona i odneo ih u "Spiruu", gde su ga odbili. Potom se zaputio Reneu Gošiniju u "Pilot", koji se oduševio materijalom i odmah pristao na objavljivanje. Zahvaljujući Filimonu Fred je konačno postao renomirani objavljivan strip-autor. Filimon je strip o prostom ruralnom tinejdžeru koji na različite načine dospeva na fantazmagorična ostrva koja na globusu ispisuju "Atlantski okean". Za Freda je svako slovo jedno ostrvo (ideja koju je imao još u osnovnoj školi), na kome se Filimon susreće sa neobičnim bićima i još nestvarnijim avanturama. Za razliku od Malog cirkusa, koji je ozbiljan zalogaj za čitaoca, kako grafički tako i scenaristički, Filimon je namenjen daleko široj publici. Koloritniji je i grafički vedriji. Priča je "pitkija". Pristupačan je deci koliko i odraslima, koji će pak u njemu naći neku dublju notu. Čitalac ne zna šta sve može pasti Fredu na pamet sve dok ne okrene novu stranicu, kao i u Malom cirkusu. Fred je stvarao Filimona od 1965. do 1987. godine, i tek pred smrt 2013. godine je objavio Le train où vont les choses, epilog priče o svom najtiražnijem junaku, jer nije želeo da ga ostavi nedorečenim. Ali, Mali cirkus je ostao Fredov lični pečat u stripu i delo za ozbiljno čitanje koliko i za duboko razmišljanje. Fredova stvarnost je jedno vreme postala poput sivih laviranih stranica, dok se borio sa depresijom i kada su mu stripovi bili jedini oslonac. Ali Mali cirkus nije depresivan, a često nije ni banalno smešan. Nije ni ozbiljan, ali je nekada napadno simbolički. Nije preobiman, ali se nekada čini da je suviše kratak. Zapravo, Mali cirkus je kao život – oslikan laviranim nijansama sive boje i stari kao dobro vino.


Čitajte još:
Ana Radmilović  
Teofil Pančić   
Mihailo Medenica   
Dragoljub Draža Petrović   
Milica Piletić

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box