Klik na svetlost
moja-kafica
moja-kafica
klik na svetlost/19.10.2016.

Vanredno stanje

klik-na-svetlost
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
Autor fotografije:

Piše: Ana Radmilović


Beograd: Bezbednosna sigurnost građana ugrožena, policija nemoćna, niko ne zna kojim se jezikom govori u Republici Srbiji, komunikacija onemogućena.

Serija ubistva i nestanaka u glavnom gradu. Žrtve koristile skraćenice i  izbacivale samoglasnike. Na snazi je vanredno stanje. Gosti kafane Klub Književnosti, nekoliko nesposobnih konobara i poludeli menadžer doveli državu na rub građanskog rata.

Ovakvi i slični naslovi preplavili su trafike a svemu je prethodio niz čudnih događaja u jednom renomiranom restoranu gde sedi učen i uopšte svet ljubitelja knjige. Na slučaju radi grupa lingvista, šef policije lično, nekoliko parapsihologa i jedan pisac (njega su izbacili ali izvor koji nam je dao ovu informaciju nije pouzdan jer se propio), daleko od očiju javnosti a zbog delikatnosti situacije. Grad je pun grafita poput „Nećemo SMS“, „Dole diktatura upropastitelja jezika“, „Ko ne zna da priča ne zna ni da misli“,  „Vratite nam naše samoglasnike“ „Di su naši samoglasnici“, „Hoćemo kralja“ pa ispod „Budalo, ne radi se o tome!“, „Zabranimo Fejsbuk Instagram i Tviter“,  „Mrzim premijera“ „Premijeru,  kupi mi ajfon“. Moleri – volonteri svakog jutra kreče grad ali zalud, grafita je sve više a poruke sve čudnije. U jednom stanu u Novom Beogradu, nakon požara koji je izazvala grupa mladih prosečne starosti oko pedesetak godina,  pronađeni su ostaci 17 zapaljenih mobilnih telefona, 9 laptopova, 28 tableta i neki stari kućni računar. Na Banovom Brdu, gde operiše grupa koja se zalaže protiv emotikona na društvenim mrežama, još zanimljivija pojava - građani svako veče između 19 i 20 časova kroz prozore bacaju lutke u obliku Fejsbuk modžija[1], koje su napravljene od voska i neki stanovnici su uplašeni jer ih, kažu, ovo podseća na vudu lutke i veruju da se radi o čudnim ritualima. Neki ludak svake noći urla u megafon: „Dole imodžiji, hoću da razgovaram a ne da gledam te idiotske crteže“ i „O Fejsbuče da je proklet ko te izmisli“.

Jedan dan u Beogradu, ispostaviće se presudan iako ni po čemu poseban

Poznati beogradski restoran Klub Književnosti, rani popodnevni sati. Došla jedna žena i sela. I izvadila iz torbe telefon i nekakav štap. Veštim pokretom, natakne ona štap na telefon i stane da okreće skalameriju, gledajući svoje lice na ekranu, kao u ogledalu. Namešta kosu i pravi razne grimase, slikajući se tim čudom, iz raznih rakursa. Odozdo, odozgo, anfas, profil, čak i s leđa! Onda dođe konobar, malo se snebiva,  pa je pita da li bi nešto poručila, treba li joj jelovnik i tako to.

- Vrv.[2] – odgovori žena nezainteresovano. I dodade – M[3].

- Vr… m…  izvinite, ne znam... Ja u stvari ne znam šta je to. –  prizna neznalica a žena ga pogleda (tako je on to video) urokljivo. I on se izgubi  negde u lavirintu restorana, sve hodajući unatraške, verovatno ka kuhinji, možda šefu, možda je želeo i da pobegne kući, negde tamo daleko, gde je selo ravno i sećanja na dane kad je maštao da dođe u grad, ko bi ga znao tek – nestade čovek. Više mu ni traga ni glasa.

Pojavi se novi konobar, krupan i, uopšte, dosta samouveren. Žena sa telefonom na štapu zagledana u to čudno ogledalce ogledalce ko je najlepši na svetu, nije obraćala pažnju na nebitnika.

Ovaj krupan i samouveren i glasan i sa nekim naglaskom što plaši fin svet, stupi sigurna koraka i pita gošću čeka li nekoga. A onda (to pošto što ga je pogledala šokirano iz čega se videlo da smatra da konobar nema šta da traži u kafani, rečju, pogledom žene koja je u luksuznom hotelu videla lučkog radnika koji na sve, hoda na rukama), on doda već malo utrackanog samopouzdanja: „I… da li biste nešto poručili?“

- Pa msm[4], brt[5]vrv! – podigne ona pogleda i doda odsečno – Mm!

Konobar, šta će, uzme pa se smanji. Uvukla mu se ramena i odjednom došao nekako nikakav. Čak mu i lice dobilo neki bolešljiv izgled. A onol’ki čovek. I ostane tako da stoji, ko uvračan. Zovu ga gosti, kolege ga gledaju (jedan pita: „Je l’ ovaj poludeo?“), a on – ni makac. Niti čuje niti vidi. Blene u ženu sa skalamerijom. Ma, ode čovek bestraga.

Za to vreme, drugi jedan astal. Sedi par, mlad on, ona još mlađa, smeška se smeškom devojke koja je otkrila sve tajne ljubavi, a on, on se malo pravi važan ali pogled ne skida s nje. U stvari s njene slike. Na Fejsbuku. Smeju se smehom dece a gledaju pogledom ljubavnika, i gledaju monitor na tabletu. Komentarišu njene slike, devojci bude drago što je bila pametna pa ništa od života nije propustila nego se slikala na plaži, kad je jednom bila na moru, slikala ispred svake kuće, lokala, na kamenu, u vodi, na pesku, hotelskoj sobi, kupatilu hotelske sobe, pa jedna seksi u veceu nekog kluba i tako dalje. Pobednosno pomisli, nisam ni ja blesava, a ove koje su protraćile život i slikanje i sad nemaju šta da pokažu. Na insti[6]. Onda mladić kaže: „Ovde su konobari ludi, kako sad da poručim!“ Devojka, ne mnogo zainteresovano, digne pogled i kaže: „Msm,bzvz[7], ’ajmo kod tb[8]“.

Onda dođe neka žena, podebela, s 12 ešarpi oko vrata i dosta bižuterije na rukama i sedne kao da  je upravo došla s dvoboja gde je poubijala sve, i protivnika i sekundante,  stolica mal’ ne pukne, žena promumla nešto i tresnu jednu knjigu na sto, baš kao da je izvadila pištolj. Priđe neki mladi konobar, bojažljiv, ko zna šta su mu napričali iza šanka i pita kratko: „Izvolite?“

„Jbt[9]!“, uzdahne žena. Ovaj stoji, ne shvata, očigledno ne zna srpski i čeka nešto. Žena ga prostreli i ponovi „Msm!“ Momak, priglup, ponovi: „Pa želite li nešto da poručite?“ Gospođa izvuče naočare iz velike tašne, i mobilni. „Ček, bre“, napokon reče nešto što je zlosrećnik razumeo. Bar je tako mislio. I stane da čeka.

I tako dva konobara stoje kod stolova dve žene.

I restoran (a baš je bio na dobrom glasu) počne polako da se puni. Neki došli na porodični ručak (bar su tako verovali), pa onda neki poslovni tipovi, razan svet a i nove konobare su negde nahvatali ali, malo po malo, vidiš i oni počeli da stoje ko ona dvojica. Stoje tako kraj stolova i ništa. Jednom opala  kosa pa osedeo. Ili obrnuto.

Gospođa s ešarpama uzela da slika onu knjigu koju je tresnula o sto, pa razmešta stvari, aranžira. Knjiga s cvećem iz kafanske vaze, knjiga pored slanika, knjiga a na njoj kutija cigareta, knjiga u tanjiru sa sve escajgom[10]… I sve tako.

I sve se bilo nekako utišalo i ljudi spontano počeli da šapuću i gestikulacijom i mimikom da se domunđavaju, kad tu čudnu tišinu prekide glas ljubitelje knjige koja zaurla u telefon. „I dobro de sad da turim slike tog tvog romana? U onaj ivent ili na profil“ „A?“ „Pa neće da aplouduje“ „Aaaa. Da pritisnem… evo ga ide, ide, ide… evo, evo, jes!“ pa odjednom „E u pičku materinu,  sad mi se obrisalo“ I stade da puca, tako su svi doživeli. Zapravo žena je samo besno udarala knjigom čas  sto čas svoju glavu.

Gosti pognuli glave, konobari stoje ko spomenici, niko ni da zucne. Neki ponavljaju Očenaše, jedan bi da izađe ali se brava pokvarila, konobari neupotrebljivi, šef sale zbrisao na stražnja vrata.

A onda se ispred restorana parkira jedan auto, brzo zakoči i sve bude glasno.  Izađe čovek, krene da vuče i gura vrata, popizdi, razbije staklo i onda razdere se na ženu sa štapom i telefonom. „Daj šnalu!“. Žena skoči, dotrči, pokvari frizuru, pruža mu šnalu i ovaj obije bravu. Gosti, koji su se do tad pravili da ništa ne vide, krenu da tapšu spasiocu (to je od šoka). Žena ga zaskoči i od sreće stade ciktati a ostali stanu sve to da snimaju uz povike: „Bravo“ i tome slično.

- Idiote jedan, znaš ti koliki si gubitak napravio? A i gosti se žale, ti tvoji konobari ne znaju srpski. Ma ne zanima me, radićete dok ne pokrijete ovo sranje i da upišete kurs srpskog! I ima sami da ga plaćate! Nećeš naći posao u ovoj državi, to ti ja obećavam! Kreten… Ma šta me briga je l’ srpski, nek upišu kurs tih skraćenica… Budala jedna… On će meni o jeziku“

Nekoliko dana kasnije, u jednom dnevnom listu pojavila se čudna vest o nizu nerazjašnjenih ubistava (a ima i nestalih), jedino što je za sad poznato policiji jeste da se sve desilo u restoranu Klub Književnosti. Navodno je menadžer zapao u dugove i prvo su stizale prijave da udara goste i konobare jelovnicima (i knjigama!) po glavama, zatim da je udavio vlasnika a posle se stvar sasvim otela kontroli. Sumnja se da je reč o ozbiljnom psihijatrijskom bolesniku  a poznati ekspert za sekte tvrdi da je ovo rukopis jedne od opskurnih okultnih družina od kojih je ova najčudnija jer za sad nije poznato ni u šta veruju, ni koga će sledećeg napasti i jedno što je jasno jeste da oni neće stati.  Građani su prestali da izlaze iz stanova, što istina nikome nije teško palo jer je društveni život na društvenim mrežama postao intenzivniji nego ikad. I ne samo društveni, mnogi svedoče da bolji seks nisu imali do uvođenja ovog vanrednog stanja, otkako su prestali da izlaze iz kuća i za te potrebe počeli da koriste Fejsbuk i Skajp.

Nakon nedelju dana, sva štampa je pisala o tome a zatim je nastala anarhija. Članovi vlade su pobegli, policija se razbaškarila, na vanrednoj sednici SB UN zaključeno je Srbiju hitno treba ograditi bodljikavom žicom i na granice postaviti vojsku kako se ovo besnilo ne bi (možda je zarazno?) raširilo i na druge države.


[1] Crteži kojima ljudi iskazuju mišljenja, stavove i osećanja

[2] Verovatno (šta daviš)

[3] Kasnije jebote (zavisi od situacije, nekad znači i „da“ a često i „ne“; može da znači i „ne zanima me“)

[4] Mislim

[5] Brateeeee

[6] Instagram

[7] Bezveze

[8] Kod tebe

[9] Jeboteeee

[10] Običaj je da kad se dobije knjiga prijatelja, uzme da se slika na svim mogućim mestima i da se to meće na neku društvenu mrežu

 

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box