Fotografija
fotografija/1.06.2017.

Stiven Šapiro: Fotograf sa vrha sveta

fotografija
  • Stiven Šapiro
  • Stiven Šapiro
  • Stiven Šapiro
  • Stiven Šapiro
  • Stiven Šapiro
  • Stiven Šapiro
  • Stiven Šapiro
  • Stiven Šapiro
  • Stiven Šapiro
  • Stiven Šapiro
  • Stiven Šapiro
Autor fotografije:

Piše: Nenad Georgievski

Dugogodišnji fotograf magazina Life, Stiven Šapiro jedan je od najcenjenijih fotografa našeg vremena. Tokom pet dekada Šapirove karijere, njegove fotografije su svedočile o važnim političkim dešavanjima, aktivistima, političarima i popularnim glumcima i muzičarima. Te fotografije nisu samo svedoci ljudi i vremena, već su i same po sebi umetničke tvorevine. On je fotografisao Martina Lutera Kinga kada je predvodio marš u Selmi za vreme borbe protiv segregacije, zatim predsedničku kampanju senatora Roberta Kenedija, a bio je zadužen i za fotografisanje setova za filmove poput Kopolinog „Kuma“ i Skorsezeovog „Taksiste“. Tokom godina njegove fotografije su bile objavljivane u raznim knjigama, a ljudi su bili portretisani u svom zenitu slave.

U ekskluzivnom intervjuu za portal Kaleidoskop media Šapiro govori o svojoj nedavno objavljenoj kolekciji fotografija Dejvida Bouvija koje je uradio pre 40 godina. On je prvi put radio sa njim 1974. godine u Los Anđelesu kada ga je slikao za privatnu foto sesiju. To je bio period tranzicije u Bouvijevoj karijeri, a kasnije su se neke od ovih fotografija pojavile kao press materijal za razne časopise, čak kao i naslovne strane časopisa Rolling Stone. Šapiro je fotografisao i sike koje su kasnije krasile omote za legendarne albume poput „Station to Station“ i „Low“.

Ove fotografije pokazuju kako su stil i imidž Bouvija evoluirali u to vreme, kada je tražio sebe u različitim likovima, ali i istraživao nepoznato. Tu su i poznate fotografije u odelu sa belim linijama dok crta kabalističke skice. Pre nego što je umro, u video spotu za pesmu „Lazarus“ nosio je isto odelo i time je zatvorio krug.

Šapirove fotografije su sada važan deo muzičke istorije i daju uvid u mnoge nezaboravne momente u istoriji popularne muzike.

Na koji način ste baš Vi bili angažovani da fotografišete Bouvija u to vreme? 

Bouvijev tadašnji menadžer Majkl Lipman me je pitao da li bih hteo da fotografišem Dejvida i, razume se, odmah sam rekao da želim. Znači zahtev je došao od njegovog menadžera i zatim smo otišli do jednog studija u Los Anđelesu, i ja sam došao ranije tog jutra sa mojom ekipom da bismo pripremili opremu, svetla i pozadinu. Dejvid je došao negde oko četiri po podne i ta foto sesija je trajala oko 12 sati. Završili smo oko četiri ujutru. To je bila moja prva foto sesija sa njim. On je došao i pozajmio je kostim od jednog od mojih asistenata, i otišao je u svoju svlačionicu. Vratio se posle 20 minuta i na svojoj majici i pantalonama je nacrtao bele linije. Počeo je da crta slike po zidu i zatim je nacrtao sliku iz Kabale – Drvo života na papiru u pozadini. To je bila prva stvar koju je uradio i to što me je iznenadilo jeste da je nosio istu garderobu kasnije u spotu „Lazarus“, ne mnogo pre nego što je umro. Za mene je to bilo veoma emotivno jer su oba momenta bila veoma spiritualna za Dejvida. Kada je došao, nismo znali šta da očekujemo. Nismo znali da li će doći Zigi Stardast ili neka druga persona u ekstravagantnoj odeći, ali, u stvari, kada se pojavio, bio je veoma smiren i tih, a u komentarima veoma inteligentan. Odmah smo krenuli da pričamo o tome šta bismo radili taj dan. Bio je veoma lak za saradnju i to je bilo kolaborativno iskustvo. Ja sam samo realizovao njegove ideje i to je bio početak naše saradnje. 

U Čikagu ste 2014. imali veoma uspešnu izložbu Warhol, Reed and Bowie gde ste izložili svoje fotografije grupe Velvet Underground, Endija Vorhola i Bouvija. U kojoj meri je uspeh te izložbe doprineo ideji da se objavi ova knjiga?

Reakcija na te fotografije u galeriji je bila odlična. Postavili smo te fotografije, ali što se tiče Bouvija, sve su izgledale odlično, međutim, činilo mi se da je bila potrebna još neka stvarno dobra fotografija. Zato sam se vratio starim negativima iz 1975. i našao sam negative koje nikada nisam prethodno izvadio, nikada ih nisam ni pažljivo pogledao.I, bili su novina za mene. Stvarno su mi se veoma dopale i prvi put smo ih odštampali u dimenzijama 76,2 x 101,6 cm i stavili smo ih među ostale Bouvijeve fotografije za vreme te izložbe. Dan pre izložbe uvideo sam da nisu bile dovoljno velike. Bilo je osam uveče i pozvao sam štampara koji je još bio na poslu. Samo što nije otišao kući. Pitali smo ga da li bi mogao da tokom noći uradi fotografije novih dimenzija, 101,6 x 127 cm, što je i uradio, da bi zatim pozvao uramljivača. Uspeli smo da tada odštampamo fotografije većih dimenzija, na samo dan pre otvaranja izložbe. Svi su emotivnije reagovali na ovu fotografiju u odnosu na nešto drugo na izložbi.

To je bila odlična izložba. O samoj knjizi i šta će se naći u njoj počeo sam da razmišljam u oktobru 2015. Počeli smo da radimo na njoj i Dejvid je rekao da je to dobar projekat. Zatim smo odložili rad na knjizi nakratko. Prvobitni plan je bio da ona bude objavljena u aprilu 2016. i zatim smo odlučili da odložimo do jeseni. Odjednom je Dejvid umro i odjednom je detalj sa Kabalom postao važan i zbog toga što nosi istu odeću kao na koricama knjige. Ovo je dovelo do promena i načina na koji smo hteli da uradimo knjigu. Njegova smrt je šokirala sve. Ona je sve promenila. Prvo izdanje knjige je izašlo na leto i brzo je rasprodato. Drugo je već u prodaji i izgleda da ćemo štampati još.

Koliko je Bouvi važan za vašu fotografsku karijeru? Vi ste isto tako objavili još jednu kolekciju sa fotografijama Then and Now gde je njegova fotografija na koricama knjige.

„Then and Now“ ima samo par njegovih fotografija, ali ta knjiga nije o njemu. Ovo je knjiga o njemu i to nije rokenrol knjiga. Osećam da se na mnogim fotografijama na nekakav način otkrio meni. On mi nije dao sliku Zigija ili nekog drugog. On je meni dao sliku pravog Dejvida Bouvija. Ja sam bio veoma impresioniran tim. Ja sam bio impresioniran do poslednje fotografije u knjizi i baš tu poslednju sam prvo odštampao svetlu, ali je u knjizi ispala tamnija. To je fotografija koja mi je dala uvid u to ko je Dejvid kao ličnost. Ona je baš duhovna kao i sve ostale.



To što me je iznenadilo je što na ovim fotografijama deluje opušteno i kao da se zabavlja za razliku od mnogih fotografija iz tog perioda.

On se baš dobro zabavljao tada, a i mi smo uživali da radimo sa njim. Kao što sam napisao u uvodu knjige, on je otkrio da sam fotografisao Bastera Kitona, koji je bio jedan od njegovih heroja i mi smo postali vrlo dobri prijatelji. Ja radim veoma tiho i radili smo samo sa njegovim idejama. Činilo se da isprobava nove likove, nove ličnosti, nove ljude koje bi mogao da bude. Ta sesija je bila sa ciljem da isprobava stvari.

Da li je znao da ste fotografisali bend Velvet Underground čiju je muziku obožavao?

Da, on je to znao. Lu Rid, Dejvid Bouvi i Igi Pop su bili veoma bliski. Njih trojica su bili nerazdvojni.

Kada ste pretraživali arhivu za fotografije, da li ste naišli na neka iznenađenja?

Većina fotografija o Dejvidu su rokenrol koncerti gde je bio u svojim likovima. U stvari, većina ovih fotografija su bile u arhivi agencije Corbis, ali nije bilo interesa za njih u to vreme, jer mislim da su svi videli samo rokenrol zvezdu, ali ne i njegovu drugu stranu. Najduhovnija i najličnija strana je predstavljena u ovoj knjizi i mislim da ljudi nisu bili zainteresovani za to. Neke od fotografija su bile iskorišćene, kao što je ona sa motorom, koju smo slikali u četiri ujutru, koja je osvetljena pomoću automobilskih farova ili njegova slika ispred ogledala koja je završila kao jedan od tri omota za kompilaciju „Nothing Has Changed“ (2014). Nedavno su izdali 7- inčni vinilni singl za „Golden Years“, gde se nalazi jedna od mojih fotografija, a isto tako moja fotografija krasi i boks set „Who Can I Be Now?“ iz tog perioda. Slike koje su bile više korišćene u to vreme su bile za omote albuma, a manje za časopise, kao što je bio slučaj sa „Low“.

Kako su nastale fotografije koje krase omote za Station to Station i Low?

U vezi sa „Station to Station“, te fotografije su proizašle iz rada na filmu „The Man Who Fell to Earth“. Fotografija za „Station to Station“ je fotografija koju sam uzeo dok su imali probno slikanje za taj film. „Low“ je nastala u istom periodu. Tada sam slikao mnogo fotografija i ove su te za koje mislim da su funkcionisale najbolje. U suštini, izabrala ih je muzička kompanija koja je izdala album. Eventualno, „Low“ fotografija je postala poster za film „The Man Who Fell to Earth“ pre nego što je postala omot za „Low“.

Da li ste imali osećaj ili svest da će ove fotografije koje su slikane 1975. imati takav značaj 40 godina kasnije?

Uopšte nisam znao. Radio sam mnogo sa magazinom Life tokom 60-ih kada sam fotografisao i marš u Selmi i slične stvari. Zatim bih poslao preko noći film u laboratoriju i produžio bih da radim nešto drugo. Vi nikada ne znate da će vaše fotografije biti od bilo kakvog značaja posle 40 ili 50 godina. Imao sam sreće da fotografišem mnogo harizmatičnih ljudi i ljudi koji su bili važni u politici ili zabavnoj industriji, kako u Americi tako i u celom svetu. Samo se razmišljalo na to šta da se radi sledeće nedelje. Bili biste srećni ako su vam fotografije objavljene u magazinu Life ili nekom drugom časopisu. Sve se odnosilo na sadašnje vreme, a ne na prošlo ili arhivsko.

Kao neko ko je fotografisao različite profile ljudi, želeo bih da mi odgovorite šta imaju zajedničko muzičari i političari, reditelji, protestanti i harizmatične ličnosti koje ste fotografisali? 

Kod mnogih od njih može da se oseti unutrašnji osećaj za rast. Ako uzmete Bitlse i Stounse kao primer, oni su uradili fantastičnu muziku koja je zapalila sve, ali što se tiče njihovih karijera, oni se nisu mnogo menjali kako je vreme prolazilo. Mik Džeger i dalje radi isto ono što je radio na početku svoje karjere. Pozadina i moda se menjaju, ali, u osnovi, on ostaje isti. Meni se činilo da se Dejvid menjao kada bi uradio nešto što je želeo, onda bi prešao na nešto drugo i potpuno novo zato što mu je ili dosadilo ili je imao osećaj za rast. Produžio bi dalje sa ovim osećajem da se razvija, i tako je pronalazio nove karaktere ličnosti kroz novu muziku. Kada radite sa nekim ko je bio toliko talentovan, veći deo vremena ili najviše vremena odlazi na saradnju sa fotografom. Da li oboje radite za istu stvar? To može da bude svesno ili nesvesno, ali i jedan i drugi rade na tome da kreiraju fotografije koje će biti dobre i koje će biti one prave. Većina ljudi u zabavnoj industriji ima jasne ideje o njihovom imidžu ili o imidžima koje su projektovali svojevremeno. Što se tiče političara, većina njih ima stav. Ceo svet je pun glumaca i oni rade na različitim poljima. Političari su glumci kao i zabavljači, na neki način.

Kako biste objasnili tu povezanost muzike i fotografije? 

I muzika i fotografije su veoma emotivne, i jedna i druga umeju da prenesu energiju ljudima, posebno muzika. One pokreću ljude i one kombinuju zabavu i stavove sveta. Isto tako, one kombinuju puno elemenata koji su povezani sa onim što nazivamo životom. Ali, postoji nekakva sličnost u smislu što imaju emotivno jezgro. Ako fotografija stvarno funkcioniše, onda ona čini ljude emotivnijim prema njoj ili emotivnijim prema situacijama koje su im prikazane, a muzika je uvek emotivna. Ja stremim da uhvatim duh događaja i to je to što pokušavam da uradim. Obično sam tih i pokušavam da ne narušim to što se dešava jer ne želim da budem deo tog događaja. Ne želim da moj ego bude involviran. Obično sam nervozniji od onih sa kojima sarađujem. 

Pročitajte još:

Majk Garson: Neispričana priča o Bouviju

Svako neovlašćeno kopiranje, kako teksta, tako i fotografija i prenošenje na drugim portalima i svim ostalim medijima nije dozvoljeno bez saglasnosti Kaleidoskop medie i biće tretirano zakonskim odredbama.
Uslove i prava korišćenja Kaleidoskop meadia platforme možete pogledati OVDE.

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
User
Milica St.
19.01.2017.

Oduševljena intervjuom. Kaleidoskop je moje veliko otkriće!

User
Filip
19.01.2017.

Jedno veliko bravo što nam omogućavate ovakve intervjue!

Vidi sve komentare
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box